Piše: Momčilo Đorgović
TADIĆEVA PONUDA KORAK KA EVROPSKIM INTEGRACIJAMA SANADEROV ODGOVOR NECIVILIZOVAN Da, tačno je da bi Srbija trebalo da se suočava sa prošlošću, ali taj Sanaderov zahtev se jednako odnosi i na Hrvatsku. I Hrvatska ima prošlost koje bi, ukoliko želi da u briselskoj uniji uživa novouspostavljene evropske vrednosti, morala da se stidi. Ali i da odgovara. Haški zvaničnici su često isticali da je Tuđmana od Međunarodnog suda spasila smrt. To što Srbija teško izlazi iz blokade koju su joj nametnule zapadne sile ne znači da bi Hrvatska trebalo da bude amnestirana od zločina koje je njena vojska počinila prema civilnom stanovništvu tokom devedesetih. Ako ni zbog čega drugog onda bar u ime hrišćanskog Boga koji je zajednički, bez obzira na dve različite crkve. Sanaderov zahtev Srbiji povodom Oluje i Tadićev zahtev Hrvatskoj povodom Oluje bitno se razlikuju. Sanaderov ide na izazivanje konflikta, a Tadićev ne samo da je daleko od konflikta, nego teži da otvori put civilizovanom pomirenju, što bi omogućilo da se i Hrvatska i Srbija okrenu zajedničkoj boljoj budućnosti. Tadić je Sanaderu ponudio maslinovu grančicu (mir), a Sanader je odgovorio svađalački, pokazujući šipak. Tadić je bio civilizovan, kulturan i uglađen, a Sanader balkanski razgoropađen, nekulturan i na visini kafanskog stola koji je prekriven davno natopljenim užeglim flekama bog te pita od čega sve. Sanader ne bi trebalo da bude ljut na to što vreme prolazi i što je došla 13. godišnjica od tzv. akcije Oluja, koja se od vojne pretvorila (ili je možda i od početka bila tako planirana) u najveće etničko čišćenje na prostorima bivše Jugoslavije. Što su takav pogrom prihvatili kao trijumf Domovinskog rata ništa ne menja na varvarskom karakteru poduhvata. I Jasenovac, kao i Aušvic, smatrani su naprednim fabrikama za pročišćavanje rase, ali su zapravo bili gubilišta za desetine hiljada ljudi, žena i dece. Nacisti su hteli da svet očiste od Jevreja, a ustaše od Srba. Ali i Jevreji su Nemcima, kao i Srbi Hrvatima, davno oprostili tražeći samo da se učinjeno ne zaboravi, a neposredni izvršioci kazne. Ogroman greh pred Bogom - pokušaj genocida nije generalizovan na celi nemački, odnosno hrvatski narod. Velika moralna i politička vrednost Tadićevog obraćanja Hrvatskoj jeste što od nje nije tražio ništa više od onoga što je prvi sam učinio, ne obazirući se na žestoke i uvredljive reakcije izvesnih krugova u Srbiji. Tadić se izvinio svim narodima bivše Jugoslavije za zločine koje su počinili Srbi. Mora mu se priznati snažan etički integritet i velika hrabrost da se u Srebrenici izvini za srpske zločine. Kamere iz celog sveta bile su instalirane da pokažu zločinačku prirodu Srba, sve je bilo natopljeno omrazom koja je zbog emocionalnog intenziteta događaja obuhvatala svakog ko je iz Srbije bez obzira ko je, šta kaže, da li je učestvovao ili ne - i baš u takvim olovnim i stvarno veoma mučnim okolnostima Tadić se ispravio i, suočen sa hiljadama bolnih lica rođaka žrtava, tražio oproštaj. Možda je to mogao i da izbegne. Niko od prisutnih nije ni očekivao takav nastup, jer je Srbima kao univerzalnim zločincima već bilo presuđeno. Ali, njegovo izvinjenje je pokazalo da nisu svi Srbi ubice. Taj njegov čin je utoliko više za pohvalu jer su takvi običaji Balkancima prilično strani. Evo, uzmite za najnoviji primer Sanadera. Dakle, Tadić je imao puno moralno pravo da i od Hrvata zatraži nešto što je sam učinio. Konačno, više od dvesta hiljada Srba izbeglih iz Kninske Krajine našli su utočište u Srbiji, i njih prema tome moraju zastupati najviši predstavnici države. A s obzirom na želju Hrvatske da bude civilizovana, a ne varvarska država, ona mora sama da reši status svojih građana. Piter Galbrajt, američki ambasador u Zagrebu u vreme Oluje, sam je priznao u svojim memoarima, izašlim prošle godine, da su Amerikanci logistički pomogli Oluju. Utoliko pre ona nije trebalo da bude iskorišćena za etničko čišćenje. Sa armijom od 150.000 pripadnika i sa američkim navođenjem protiv tridesetak hiljada protivničkih vojnika, Hrvati su imali sve uslove da budu apsolutno precizni i limitirani na vojne operacije. Okretanje tolike snage protiv hiljade civila bilo je protiv svih međunarodnih kodeksa i pravila civilizovanog sveta. Tadić je ovom prilikom dobrosusedski predložio Hrvatima da konačno i oni krenu putem evropskocivilizacijskih i hrišćanskih vrednosti, i da napuste balkanske bogaze mržnje i demonske destrukcije građanskog rata. Uostalom, srpski predsednik i nije tražio mnogo - samo izvinjenje, što znači da im je istovremeno obećao da bi ono bilo i prihvaćeno. A kada je već zatražio da Zagreb „ispita zločine počinjene za vreme hrvatske vojne akcije Oluja i da podigne na viši nivo intenzitet traganja za nestalima“, znači i da priznaje njihovu sposobnost i evropsku zrelost da se uzdignu nad vandalizmima koji su učinjeni. Pretpostavljam da je najmanje očekivao ovakvo Sanaderovo ponašanje. I čudno je da se čovek takvog formata svojim svađalačkim replikama protiv dobronamernih predloga srpskog predsednika zapravo identifikuje sa etničkim čišćenjem. A nije ni vaspitano da se ponuđena ruka ujeda. http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/text1.html
