Извор : Новине „ПРАВДА“, 09-10.08.2008.
Ана Радмиловић
Операција Олуја и српска молитва
Акција Олуја била је ослободитељска, праведна и легитимна обрамбена операција
хрватских оружаних снага", каже Иво Санадер. „Нећемо допустити никоме да покуша
бацити љагу на Олују, јер је", каже он даље „Олуја једна сјајна и чиста
побједа, извојевана храброшћу и мудрошћу". Он нема проблем са савешћу и то је
ваљда једна од привилегија победника. Ма колико ова изјава била дрска, неумесна
и безочна, не бих имала никакву потребу да је коментаришем да сам успела да се
уздржим од гледања српске телевизије и читања српских новинских чланака поводом
ове тужне годишњице, тим мрачније што је победници бучно славе не сакривајући
одушевљење успехом једног етничког чишћења. Наравно да нема говора о некој
кривици, ни индивидуалној а камоли колективној, па самим тим нема говора ни о
некаквој надокнади, да не кажем искупљењу. Напротив, прикупљају се докази да се
међу оних двеста и више хиљада протераних Срба - налази велики број ратних
злочинаца, а таквима се наравно не враћа отета имовина, него их се шаље на
робију. Протерати неких двестатриста и побити неких шест-седам хиљада
потенцијалних или остварених злочинаца, није геноцид. То је „праведна и
легитимна операција". Зарад добросуседских односа нова српска историја ће ову
малу непријатност објаснити као још једну у низу трагичних последица српског
национализма и ускоро не само да неће тражити извињење - него ће честитати
суседима. Жртвама овог етничког чишћења (каква се иначе називају геноцидом -
осим када су у питању Срби), биће објашњено да би требало да се „суоче", да
признају своју кривицу и да „раскрсте са прошлошћу" зарад „истине и помирења".
Судећи по прилозима и извештајима који су се поводом тринаестогодишњице Олује
могли видети по српским медијима -заиста се стиче утисак да су сами криви што
су прогнани. Док други народи бивше Југославије славе своје победе и поносни су
на своје независне државе, шта год да је било цена њиховог стварања - Срби као
да заиста више нису са овога света, седе у свом зачараном кругу као на једној
масовној групној терапији, непрекидно тражећи нове и нове доказе о својој
лошости, толико ревносно као да је утврђивање сопствених грехова једини разлог
и сврха њиховог постојања на планети. Док српским медијима све мрачнији људи
мантрају о некад колективној некад индивидуалној али о српској кривици која се
надвила над нама као какав усуд или зла коб - Србија све више личи на самртника
који се духом већ удаљио од свега овоземаљског, који је свестан да му се ближи
задњи час, па сада убрзано води последњи дијалог са самим собом у коме више
нема места за бављење туђим грешкама. У страху да неће имати довољно времена да
се покаје пре него се нађе пред оним крајњим и једино битним Судијом, он све
признаје и наравно опет лаже, као и онда када је све порицао. Србија ових дана
изгледа као трагикомични самртник којем је страх од сасвим извесне пропасти
помутио разум и он сада у Унији препознаје Бога, па је спреман да на брзину
пристане на све, верујући да ће тако измолити за још мало времена. Боље није ни
заслужио, него да се помоли за своју душу као у стиховима М. Настасијевића који
каже: „И молимо Те, и молимо; Пропашћу спаси, Кад нема другог
