Бошко Јакшић Велика рокада
Тбилиси ће, као и Београд, у одбрани своје територије убудуће морати да се ослони на дипломатију Русији је Јужна Осетија оно што је Америци Косово (Фото Бета) Конфликт у Јужној Осетији, директна рефлексија топографски удаљеног али временски блиског унилатералног проглашења независности Косова, парадоксално је променио позиције Руса и Американаца. Москва се противи једностраној независности Косова, бодри одбрану српског територијалног интегритета, а сада оружјем штити сепаратисте. Вашингтон одавно брани право косовских Албанаца на независну државу, али се у случају савезника Грузије противи сецесији. Русији је Јужна Осетија оно што је Америци Косово. Вашингтону је Грузија оно што је Москви Србија. Дипломатски галиматијас је ништа друго до тријумф арбитрарног приступа решавању глобалних проблема. И, наравно, тријумфреалполитике. Москва је савршено добро изучила косовске догађаје. Иако верују да после фебруарског проглашења независности у Приштини имају сва права да прихвате независност Јужне Осетије и Абхазије, лидери у Кремљу добро су проценили да време ради за њих. Као што су Американци знали да време ради за косовске Албанце. Русија је формално наставила да признаје територијални интегритет Грузије, али је истовремено на све начине подржавала две сепаратистичке територије, посебно откако је Владимир Путин председничким декретом у априлу затражио снажење помоћи тамошњем „становништву”. Чекао се повољан тренутак. Када се појавио, оличен у интервенцији грузијске армије, Руси су војно узвратили користећи исте аргументе као и некад Америка око Косова: спречавање хуманитарне избегличке кризе, помоћ незаштићеном живљу. Зар садашња америчка критика „непропорционалне употребе” руске војне силе не делује као удаљени ехо руских критика бомбардовања Србије? Грузијски председник Михаил Шакашвили могао је нешто да научи на примеру Милошевића. Али није. Проценио је да ће војном акцијом повратити области које неумитно одлазе јер њихово становништво тако жели. Пожурио је, мада и није имао много избора. Власт у Тбилисију је очито проценила да су, после Косова, перспективе успостављања пуног територијалног интегритета веома слабашне. Уколико би се ојачавао статус који подржава Русија, уколико би све трајало као што траје, ускоро би било потпуно бесциљно причати о реинтеграцији Јужне Осетије и Абхазије у Грузију. Прва је де факто регион који субвенционише Русија, друга је на путу да постане елемент великог економског пројекта званог Олимпијада у Сочију. Да ли су Американци насукали Шакашвилија као својевремено Садама Хусеина када су му наговестили да неће имати ништа против његове инвазије Кувајта? Као што су Милошевића прогласили „гарантом мира и безбедности” Балкана, а Руси га потом храбрили да буде „чврст”? Могуће. Кондолиза Рајс је недавно била у Тбилисију. Али, као што Русија није одлучније залегла иза СРЈ на начин на који је Милошевић то очекивао, тако ни Шакашвилијев велики савезник, Америка, неће због Грузије ризиковати већи сукоб са Русијом. Лако ће га продати, ако затреба за Северну Кореју или Иран. Политичари и дипломате могу да наставе дебату око тога да ли је Косово преседан или не, али испоставља се да реалполитикаима сопствена правила по којима функционише. Што у пракси значи да Косово неће остати преседан. Грузија ће изгубити Јужну Осетију и Абхазију. Принципи су измишљени да би се кршили, али то правило изузетка не важи за Србију или Грузију. Важи за Америку и Русију. Ништа се они око тога не разликују. Време је да коначно схватимо да моћни раде оно што хоће, а мали оно што морају. Шта сада да ради Србија? Да заборави Москву и окрене се Вашингтону који брани суверенитет и територијални интегритет? Да и даље не прашта Американцима што су подстакли сецесију дела српске територије и да руку под руку продужи са Русима јер они не мењају став око Косова? Да подржи Шакашвилија, његове принципе и амбицију да уђе у НАТО и ЕУ, и тиме ризикује раскол са Москвом? Шта год да гласно каже, Србија би себи направила медвеђу услугу. Кад се коњи туку, мртва ждребад пада. Није ово Југославија Јосипа Броза који је међу првима осудио совјетску инвазију Чехословачке 1968. – пошто се претходно обезбедио на Западу. Ако Београд крене да се оглашава, Србија губи. Најмудрије је држати се по страни. Пропустити прилику да станете у одбрану онога ко дели вашу угрожену позицију – у овом случају Грузију – могуће делује богобојажљиво, али је корисно. Нема ту шта много да се прича. Свако штити свој интерес. Тбилиси ће, као и Београд, у одбрани своје територије убудуће морати да се ослони на дипломатију. Што значи на јалове дебате по Савету безбедности чије унутрашње поделе подсећају на хладноратовске. Чак и када се изврши велика рокада. Бошко Јакшић [објављено: 12/08/2008.] http://www.politika.co.yu/
