Извор : Новине „ПРАВДА“ , 16-17.08.2008.
Исидора Бјелица
Беиђинг суноврат
Никада нисам разумела зашто само Срби и отпали Југословени једини
на целом свету тај град зову Пекинг, али добро, није нам то највећи
геостратешки проблем. Сада ћемо бар имати разлога да га више никада не
помињемо, јер такву бруку - одавно нисмо доживели.
Мада лично не љубим спорт и нисам склона колективистичком
навијачком трансу и сама сам подлегла потреби да ТВ, што иначе никада ни у
најцрњој нужди не радим, држим на Тијанићевом другом каналу на којем и онако
можемо да се суочавамо са општом националном бруком. Од једног спорта до другог.
Немам намеру овде сада да резилим поједине протагонисте дебакла
попут оних који су изгубили од Обале Слоноваче и нису победили Аустралију,
репрезентацију континента на којем људи чешће срећу кенгуре него што иду на
фудбалске утакмице, нити ћу се упуштати као тобожњи аналитичари у разлоге ове
катастрофе коју ће вероватно својим успехом каширати амерички Србин,
феноменални пливач, Чавић и можда још понеки становник Монака и сличних
србијанских топонима.
Нећу улазити ни у анализу укупних финансијских трошкова за овај
национални билборд који ће српској слави допринети исто онолико колико су јој
свих ових туробних дводеценијских година доприносили наши медији пројектујући
слику о Србији као вукојебини у којој знају само да пуцају, тако да нам некако
стрељачки промашаји Шекарићке и друштва леже као мелем на јуначке злочиначке
ране. Не би било лепо да тамо у Хагу, Шешељ и Раша доказују да еу Срби невини,
а да ми овамо покупимо по старом обичају златне медаље само у пуцању. Дакле, у
свакој несрећи има зрно смисла.
Једино баш не видим никаквог смисла у томе што се Тадић мува по
толикој Кини с оним малим Поздерцом да уче одлазећег Буша да вади три прста.
Разумем да у ложи нема Крлета од којег је учио кошарку, а кошаркаши који су у
међувремену прешли да се баве урбанизмом - како Весна Пешић назива црну
трговину некретнинама, нису ни отишли у тзв. Пекинг - али не видим чему служи
Јеремић.
Шта, бре, њих двојица све са свитом раде у тој гломазној земљи док
се њихова мала и даље потпуно распада? Зар они немају пречег посла него да лочу
по коктелима између две националне катастрофе у овом или оном спорту, на
Олимпијским играма на којим Србин може нешто да покаже само под условом да нема
никакве везе са српским тренерима, српском организацијом и де факто српском
државом. Шта они тамо, заправо, раде, док овамо једне Србе вијају по шумама,
друге крију по затворима, а ратни ветерани и инвалиди цвиле по Теразијама.
Ако се овако настави, Срби би ускоро могли да се успешно појављују
једино на инвалидским олимпијадама: не гарантујем да би тамо победили Урунди и
Бурунди у фудбалу, али верујем да би боље прошли на гађању или кошарци.
Уосталом, мислим да би тамо, на инвалидској олимпијади било право место за
маркетиншко представљање западнобалканског регионалног лидера, тзв. државе
Србије и да би тамо наш председник и његов министар имали разлога да се
тријумфално кезе и победнички отпоздрављају својим унесрећеним
репрезентативцима и васколиком светском аудиторијуму.
У славу отаџбине које више нема.
