Живадин Јовановић
27. август 2008.
РУСИЈА НЕ ПРИЗНАЈЕ ДОМИНАЦИЈУ САД
Након свега што је уследило и што следи због пропалог покушаја Сакашвилија да
блиц-кригом типа „Олује“ (август 1995.), „успостави уставни поредак“ у Јужној
Осетији, отворена су многа питања на која ће тек време дати поуздане одговоре.
Нека се тичу онога што је претходило, друга актуелног развоја, а најважнија се
тичу будућности, не само басена Кавказа, Црног и Каспијског мора, већ и
глобалних односа. У сваком случају, ни подршка Запада сепаратистима на Космету
почев од 1997, ни агресија НАТО-ОВК 1999. против Србије (СРЈ), ни августовска
дешавањ!
а у Осетији, Абхазији и Грузији – нису локални, нити регионални, најмање
спонтани сукоби, већ део глобалних планова САД. Све то, као и интервенције у
Авганистану, окупација Ирака, разуме се, могу се и другачије тумачити, као што,
примера ради, то чини проамеричка елита у Србији изругујући се „теорији
завере“, али се ни Косово, ни грађански ратови на простору бивше Југославије,
ни испровоцирани сукоби на Кавказу не могу другачије разумети него као
последице осмишљене имепријалне политике САД. У својој анализи „Од Грузије ка
Западно-сиби�!
�ском басену“, канадски аналитича!
р Бр�
�
но Адри ових дана оцењује:
„Сваки догађај колико год изгледао изолован чини део брижљиво припремљеног
плана за заокруживање Русије коју треба редуцирати на њен европски простор који
је (за САД, прим. жј) прихватљив стратешки, економски, демографски. Окруживање
се не своди само на пријем бивших совјетских сателита у ЕУ и НАТО, што је
случај до сада. Не ограничава се ни на владавину Авганистаном и успостављање
војних база у бившим совјетким републикама, на контролу пута свиле. Циљ је
тотално и дефинитивно одузимање Сибира и читавог азијског дела Русије“. (Global
Researc!
h. www.Mondialisation.ca, 20. 08. 2008). Аутор подсећа да је Збигњев
Бржезински још 1997. изашао са идејом о подели Русије и објавио мапу са
територијом издељеном на три приближно исте површине са именима, од Запада
према Истоку: Русија (до Урала), Сибир и Далеко-источна Република. (Foreign
Affairs, Vol. 76, No. 5, p. 60).
Зашто је Сакашвили кренуо у рат који није могао добити?
Могућа су два одговора. Први, да је био опчињен војном помоћи и политичком
подршком САД и НАТО-а и поверовао да ће муњевитим нападом окупирати Осетију и
Абхазију пре него што Русија реагује, односно, да се Русија неће усудити да уђе
у рат. На такво резоновање навела га је и прејака жеља да на предстојећем
самиту НАТО добије позив за чланство за што је услов да под својом влашћу има и
ове две покрајине. Темпирање инвазије на дан када се лидери већине света налазе
на свечаном отварању Олимпијских игара (8. август), укључујући руског премијера
!
Путина, иде у прилог оваквој процени.
Други, да су САД желеле да тестирају спремност Русије да одговори на ситуацију
како би дошли до процена о њеним могућим реакцијама на другим тачкама у Европи
и Централној Азији где постоје или се, по потреби, могу испровоцирати сличне
ситуације. Ако би Сакашвили успео у свом науму Вашингтон би то подржао као
легитимну акцију, ако би покушај пропао, добиле би се информације потребне за
спровођење других планова. Вредност таквих сазнања по мерилима Вашингтона
неупоредива је са вредношћу послушних а не нарочито обдарених пријатеља попут!
Сакашвилија, какве је Вашингтон уз помоћ Сороша, „невладиних сектора“ и
својих обавештајних служби инсталирао у низу „земаља у транзицији“.
Снажним војним одговором, уз одмереност и одлучност на дипломатском и
политичком плану, Русија је показала да више није спремна да жртовањем својих
интереса доказује приврженост партнерству са Западом на што је Вашингтон
навикнут у периоду владавине Бориса Јељцина. И вајкања да би бизнисмен и
прагматичар у Кремљу - Медведев, могао према Западу бити мекши од
„чврсторукаша“ и обавештајца – Путина, одједном су се распршила.
Русија располаже политичким, економским, енергетским и војним одговорима на
свако угрожавање њених интереса – поручио је Медведев одговарајући на критике и
претње из Вашингтона и Брисла због наводне прекомерне употребе силе. Русија ће
на сличан начин реаговати увек када буду угрожени њени војници и држављани –
поручио је не само лидерима на Западу, већ једнако, ако не првенствено,
лидерима бивших совјетских република у којима живи преко 20 милиона Руса. А они
често, не без разлога, тврде да су дискриминисани, понижени и ускраћени у о�!
�новним људским правима. И Осетија и Абхазија су посебан случај, као и Косово
- закључује Медведев.
Реаговањем на инвазију Осетије „Русија се вратила на светску сцену“, пише
коментатор шпанског „Ел Паиса“. Да ли је тако? Није ли Путин експлицитно у
Минхену, а и више пута пре тога, упозоравао да Русија не прихвата ништа мање од
истинског партнерства, што значи, од пуне равноправности. Зато се чини да је
ближе реалности да је Западу било тешко да, не само да на време схвати да је
Русија годинама незаобилазна у решавању било којег од светских или регионалних
проблема: међународног тероризма, енергетске кризе, ширења нуклеарног оружја,
гл!
обалног загревања, рецесије, Блиског Истока, Ирана – већ и да ту чињеницу
уважи у пракси укупних међусобних односа. Кад год би САД, или Запад уопште
покушали да заобиђу ту истину, то им се враћало као бумеранг. Тако им се сада,
преко Осетије и Абхазије враћа бумеранг насилног одузимања Космета од Србије,
признавања самопроглашене независности Приштине, бумеранг подела на добре и
лоше сепаратизме. А стићи ће и други, то се силом тешко може зауздати. Колико
је пута Москва упозоравала и Вашингтон и Брисел да ће брзоплето и једнострано
прогл�!
�шење независности Космета и њено!
при�
�
навање отворити пандорину кутију, да ће кршење одлука СБ УН и универзалних
принципа међународних односа отворити пут хаосу!
Није се, заиста, дуго чекало да Запад почне да плаћа данак због ароганције,
дуплих стандарда и неуважавања српских и руских ставова о начину решавања
проблема Космета. То је оно што САД-у и другима и сада ограничава могућност
притисака како према противницима тако и према савезницима од којих громогласно
траже да се сврстају иза политике претњи и притисака на Русију.
Може ли Запад у условима економске, енергетске и безбедносне међузависности
казнити Русију, ако је уопште мудро такво размишљање, а да то не буде пуцањ у
сопствене ноге!
Русија је и пре најновијих догађања у Грузији била на светској сцени:
политички, економски, енергетски и институционално: стално место у СБ УН,
чланство у Г-8, водећа улога у Шангајском савезу, у ЗНД. Досадашњој улози у
међународним односима и потенцијалима који су неспорно битни за глобална
кретања, Русија је однедавно додала војни потенцијал који од пада Берлинског
зида до сада није користила на међународној сцени. Демонстрирала је
институционалну стабилност и јединство у дефинисању доњег прага своје
толеранције наспрам америчког и !
НАТО експанзионизма. Тиме је уједно објавила и крај униполарног светског
поретка по концепту Вашингтона.
Реаговање Русије, војно и дипломатско, укључујући признавање независности двеју
република свакако има шири и дугорочнији значај. Ако се од краја хладног рата
Русија, најчешће невољно, прилагођавала Западу, чини се да почиње период када
то више неће бити тако и да ће Запад, следећи сопствене интересе, морати брже
да се прилагођава Русији. Уз сву реторику Запада која подсећа на минула
времена. Можда ће у том правцу прве кренути Немачка, Француска и Италија које
су и до сада предњачиле у развијању партнерских односа са Русијом али, пре или
�!
�асније, прилагођавања треба очекивати од ЕУ, СТО, НАТО-а и, коначно, од самог
Вашингтона. До стварања услова за узајамна прилагођвања. „Неопходно је у
принципу ревидирати концепт нашег партнерства“, каже Дмитриј Рогозин, руски
представник при НАТО-у.
Америчке противракетне базе у Чешкој и Пољској дуже време су предмет оштрог
разилажења САД и Русије. САД су искористиле краткотрајни рат у Јужној Осетији
да подгреју антируско расположење у пољском руководству и приволе га да потпише
споразум о изградњи ракетне базе. Време потписивања у Москви је протумачено као
потврда да су базе усмерене против Русије а не против „одметничких“ држава (НДР
Кореја, Иран) како то шаблонски настављају да образлажу из Вашингтона.
Ако хладни рат није почео (не треба ни да почиње), онда Вашингтон и Брисел,
заиста, треба да објасне чему служи потпуно нови систем густо начичканих
америчких база од обала Балтика, преко Црног Мора, до Анадолије и Источног
Медитерана. (Само у Румунији и Бугарској током последње две године отворено је
по четири војне базе у свакој). Толико их никада није било у историји Европе,
па ни у периоду хладног рата.
Зашто је Вашингтон тако отворено и арогантно започео нову трку у наоружању.
Економија САД није у сјајном стању, државни дефицит је огроман, америчко
друштво је још у шоку од енергетске кризе, банкарски систем преживљава
захваљујући снажним инекцијама државног новца (у слободној тржишној економији).
Све то, ипак, не може бити оправдање да се Европа и читав свет, готово насилно,
увлаче у трку наоружавања, уместо да решавају проблеме глади, болести,
загађења, ширења пустиња... На оружје се већ троши око трилион и по долара
годишње од чега дал�!
�ко највише троше САД. Са новом фазом која се убрзава америчким
антибалистичким базама у Чешкој и Пољској, може се очекивати да се издаци на
наоружању ускоро удвоструче.
Демократија, слобода, развој, стабилност, људска права и бољи живот – да ли је
све то реално и могуће уз досад невиђену трку у наоружању!
Бивши министар одбране и спољних послова Велике Британије Малком Рифкинд изнео
је провокативну прогнозу - да НАТО, односно „стара Европа“ може да буде
приморана да ратује за Абхазију и Јужну Осетију (интервју „Daily Telegraph-у“).
Француски министар иностраних послова Бернар Кушнер не плаши се толико хладног
колико правог рата.
Зашто, с ким? Да се из Црног Мора потисне Русија и руска флота, а у
Севастопољу, Поти-у и другим лукама Црног Мора, инсталира америчка и НАТО
флота? Ваља, ипак, подсетити: априла 1999. НАТО а са њим и Западна Европа,
обележили су 50. годишњицу Алијансе агресијом против Србије (СРЈ) да би се од
ње одузело Косово и Метохија и тамо успоставила највећа америчка база –
„Бондстил“. Неке од земаља тадашњих кандидата за чланове НАТО - Мађарска,
Румунија, Бугарска - подржале су и помогле агресију и тако обезбедиле краћи пут
до чланства у НАТО и ЕУ. Тешко д!
а се тиме ико на Балкану и у Европи усрећио. Хоће ли 60. годишњицу НАТО идућег
априла Европа обележити неким новим ратом на свом тлу, хоће ли се украсити
прихватањем неке нове „доктрине“ Вашингтона? На пример, „о праву НАТО-а на
интервенцију ради заштите суверенитета и територијалног интегритета
пријатељских држава“? Коначно, можда Вашингтон осећа потребу да и на делу,
војним средствима докаже „да је Косово јединствен случај и да не може бити
преседан“ и да другачије не може бити! Осим, разуме се, у случајевима Тибета,
Синкјанга, Јужно�!
� Судана, Санта Кружа...
Ако током наредног самита НАТО (новембар-децембар ове године) САД, уз подршку
Пољске, балтичких земаља и неких других чланица, пре свега, из круга „нове
Европе“, натерају остале савезнике да, поред свега, НАТО позове Украјину и
Грузију у чланство, то би могло да значи да је будући рат са Русијом један од
истинских циљева САД, без обзира ко у датом периоду управљао полугама Беле
куће. Јасно је да уласком Украјине и Грузије у НАТО, што је несумњива тежња
САД, Алијанса не би добила ни на ефикасности, ни финансијској или оперативној
стабилност!
и. Грузија ће након Сакашвилијеве пропале агресије још дуго остати нестабилна
независно од било какве војне, или друге врсте помоћи.
Русија је раније нормализовала економске, људске и друге токове са Јужном
Осетијом и Абхазијом. Прихватила је да буде гарант њихове безбедности и
самосталности. Потпуно јасно да становништво Јужне Осетије и Абхазије, након
разарања Цхинвалија, око 2.000 људских жртава и 100.000 избеглица, никада не би
прихватило власт Тбилисија. Одлуком Председника Медведева од 26. августа 2008.
Русија је и званично признала независност те две републике и тиме политички
ставила тачку на процес који се одвија доста дуго. То ће допринети
консолидацији стања и в�!
�атити самопоуздање народа у тим републикама. Не треба искључити ни могућност
да ће то охрабрити лидере и народ Аџарије, треће покрајине ма црноморској
обали, да обнове своје захтеве за независношћу који су пригушени углавном
репресивним методама Тбилисија. Потези Медведева ће у самој Русији даље ојачати
његов престиж, потврдити континуитет „путинизма“, подићи морал оружаних снага и
нације у целини. Које ће друге државе следити пример Русије признавањем Осетије
и Абхазије није толико важно ни Русији, ни овим републикама. Да ће их би!
ти, то је извесно - из круга ЗНД и Л!
атин
�
�ке Америке, у првом реду.
Тешко је предпоставити да би дестабилизована и растрзана Грузија, са
Сакашвилијем који се показао као више лојалан потрчко него користан партнер,
била добродошла у било коју организацију Запада.
Што се Украјине тиче, она је од „наранџасте револуције“ дубоко подељена по
разним основама а посебно по питању односа према НАТО-у. Преко 70%
ставновништрва је против чланства у Алијанси и захтева да државно руководство,
пре свих, председник Јушченко, поштује Устав којим је утврђена војна
неутралност Украјине. Око 12 милиона Руса који настањују источни, индустријски
најразвијенији део земље, удаљавање званичног Кијева од Русије и приближавање
НАТО-у доживљава као претњу својом положају и правима. На Криму анти-НАТО
расположење је прер�!
�сло у снажан покрет за независношћу. Признавање независности Јужне Осетије и
Абхазије од стране Русије биће разлог више за забринутост Јушченка који се може
суочити са захтевима у Парламенту, али и шире у јавности, да призна независност
Јужне Осетије и Абхазије. Руско признање ће бити примљено као охрабрење снагама
које траже независност Крима, као и читавом руском корпусу у Украјини који
коначно види да Русија не седи скрштених руку ако су њени сународници у бившим
совјетским републикама угрожени.
Јасно је, дакле, да би НАТО који је и иначе оптерећен унутрашњим подозрењима и
поделама на „стару“ и „нову“ Европу, разликама у погледу Ирака, Авганистана,
Ирана и низом других несагласности, уласком Украјине и Грузије, само увећао
унутрашње проблеме. Многе, нарочито снажније европске чланице, нису за то. Ако
су Немачка, Француска и Италија на последњем самиту НАТО у Букурешту (април
2008.) биле, мање више, отворено против позива Украјини и Грузији за ступање у
чланство, сада, након суманутог покушаја Сакашвилија да крвопролићем и етнички!
м чишћењем „успостави уставни поредак“, шансе за консенсус по том питању су
далеко мање. Сигурно је да ће САД, и поред свега, настојати да демонстрирају
одлучност за оштрији курс према Русији, а у том смислу, и да захтевају подршку
пријему Украјине и Грузије „да би се зауставила агресија Русије“. Не треба
искључити ни могућност да САД затраже и промене оснивачког акта Алијансе ради
укидања принципа консензуса и увођење одлучивања већином, ако не о свему, онда
бар о неким питањима.
Европљани су између чекића и наковња. Не одговара им заоштравање односа са
Русијом како због њене нарасле економске, финансијске и војне моћи, тако
посебно зато што су већ дубоко ушли у развој дугорочних, стратешких односа
(снабдевање енергентима, коришћење руског тржишта, заједничке инвестиције).
Такви односи не трпе ударе и нагле осцилације. С друге стране, опрезни су према
Вашингтону и најмање би желели да на себе навуку бес због недовољне
кооперативности, без обзира што су резервисани према његовим пренагљеним
унилатералним потез�!
�ма. У тој ситуацији настоје да дипломатијом и иницијативама попут
Саркозијевих принципа, испоље одговорност, попуне простор, и тако бар смање,
ако већ не могу да избегну, притиске и критику из Вашингтона. У том контексту
су и изјаве Меркелове чија је оштрина намењена, пре свега, умиривању Вашингтона
да не би гурао у даље погоршање ситуације. Уз све речено, тешко је замислити да
би Европљани прихватили напуштање принципа консенсуса у Алијанси у којој и уз
консенсус тешко одолевају наметању воље Вашингтона. Још мање су спремни на то
због !
својих решења и праксе унутар ЕУ.
Акцију Русије у Јужној Осетији, међу првима, су отворено подржали
Белорусија, Куба и Венецуела. Дешавања у Јужној Осетији започела у време
поновног избора Ево Моралес за председника Боливије.Савезник Уго-а Чавеса –
такође је осудио Грузију. У ствари због тешње сарадње наведене три земље може
се рећи да мировну операцију Русије већ је подржао већи део јужноамеричког
антивашингтонског блока АЛБА, који представљају Куба, Венецуела и Боливија,
Еквадор, Никарагва.
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
