НЕУСПЕЛА
ГРУЗИЈСКА ОЛУЈА
Пише: САВА ВИДАНОВИЋ
Припремана западно -грузијска ОЛУЈА 8. августа 2008. године, по угледу
на хрватску из 1995. да се муњевитим нападом ставе под контролу јужна Осетија
и Абхазија, доживела је фијаско. Снаге Грузије, у садејству са САД и Израелом,
брзо су неутралисане снажном интервенцијом руских оружаних снага. Русија је
свим расположивим средствима притекла у помоћ својим мировњацима и већинском
руском цивилном становништву Јужне Осетије, изложено агресији Грузије. Снаге
Сакашвилија су брзо неутралисане. За запад то је била изненађујућа и
неочекивана руска реакција. Немоћан запад да било шта уради на
спашавању Сакашвилија, осим осуде Русије за прекомерну употребу силе. Сакашвили
је, пак, са своје стране запомагао и тражио војну помоћ од својих савезника
који су га оставили на цедилу. За брзи пораз своје армаде Сакашвили је поред
запада који га је оставио на цедилу, окривио и грузијску обавештајну службу
која није обавила ваљано свој задатак. Интервенцијом Француске као
председавајућег председништва ЕУ потписано је примирје и повлачење руских трупа
под одређеним условима. Уговором је обезбеђено веће присуство руских мировњака
као гаранција безбедности већинског руског становништва Јужне Осетије. Буш
охрабрен повлачењем руских трупа из Грузије сматра политичким успехом на
дипломатском пољу и пораз Русије. Али се то показало погрешном проценом.
Следећи корак руске дипломатије, као гром из ведрог неба за запад, уследило је
признавање независности Јужне Осетије и Абхазије. На основу одлуке руског
Савета Федерације и Думе, Медведев признаје независност Јужне Осетије и
Абхазије. То је још један хладан туш за Буша и његове савезнике. Руси су чврсто
решени да НАТО нема шта да тражи на Кавказу. Кавказ је руска утицајна свера и
да приступање НАТО савезу бивших република Совјетског Савеза је недопустиво.
Покушај самита у Букурешту овог пролећа о приступању Украјине НАТО пакту био
је безуспешан.
ПРИЗНАЊЕ ОСЕТИЈЕ И АБХАЗИЈЕ
Признање Јужне Осетије и Абхазије од стране Русије је одговор западу на
признање Косова. Запад је громогласно устао против руске одлуке о признавању
Осетије и Абхазије да је то повреда међународног права не доводећи у питање ни
једном речју одлуке о признању Косова и Метохије.
Не може се међународно право тумачити двојако, да је руски потез кршење
међународног права, а западни у складу са међународним правом. Медведев је
изразио спремност да се супротстави агресивној политици запада када је реч о
двоструким аршинима тумачења међународног права о заштити територијалног
интегритета и суверенитета држава применом силе јачег. И са руске и српске
стране је указивано да ће признање Косова изазвати ланчане реакције у многим
жариштима широм света, што се и показало на примеу Осетије и Абхазије. То је
само почетак реакције на независност Косова. НАТО не жели сукоб са Русијом, бар
према досадашњим изјавама челника. Међутим, присутност ратних бродова у Црном
мору чланица НАТО са ракетним наоружањем говори супротно. Можда је то био само
притисак на Русију да се не одлучи на корак признања независности Осетије и
Абхазије. То није застрашило Русију да одустане од својих намера по цени
сукоба. Медведев је чврсто решен да се супротстави сваком насиљу и звецкању
оружјем. Директне претње Русији су и постављање ракетног штита у Пољској и
Чешкој и сада присуство бродова алијансе у Црном Мору. Интересантна је изјава
Кондолизе Рајс приликом потписивања споразума о инсталирању ракетног штита у
Пољској да ракетни штит није уперен против Русије већ против Ирана и Северне
Кореје. То је јасно сваком лаику да су такве јефтине приче јако провидне да
било ко у то поверује.Одговор Русије на инсталирање ракетног штита у Пољској је
присутност руских бродова са нуклеарним ракетама у водама близу Пољске.
Повратак руске присутности на Куби, који се наговештава, као реакција на случај
Пољске, Америка ће покушати да окарактерише, као и шездесетих година, да је то
директна опасност по САД. Одговор Русије би се могао очекивати и као реакција
на пољски ракетни штит и постављање својих ракетних постројења на територији
Србије или Републике Српске. Сасвим је сигурно да ће Русија као реванш војној
помоћи Грузији изаћи у сусрет Ирану и Сирији у захтевима за наоружање.
Бус и НАТО покушавају да притисцима застраше и обуздају Русију,
захтевајући повлачење руског признања Осетије и Абхазије, увођење санкција,
острањивање из Г8 и трговинског споразума, који заправо није ни заживео. Као
одговор на све то Медведев је прокоментарисао да ће одговорити на све претње
адекватним мерама.
У свету се догађаји око Грузије коментаришу различито. По једнима је
став Русије оправдан и очекиван, док је по другима почетак хладног рата који
прети да ће прерасти у директне сукобе запада и Русије и могућег трећег
светског рата. У погледу даљег развоја ситуације око Косова и ту су мишљења
подељена. Док једни закључују да ће се догађаји у Грузији повољно одразити на
Косово, други сматрају да је то најгоре што се могло догодити Србији, да
дефинитивно изгуби Косово. Лично мислим да су сви адути на руској страни да се
на дипломатском пољу постигну повољни резултати на бази аутономије. По руском
тврдом ставу нема поништења одлуке о независности Осетије и Абхазије ако то
исто запад не учини са Косовом. Медведев је био у ситуацији да услови и
повлачење својих снага из Грузије повлачењем НАТО са Космета. Подрска
Медведева Србији је безусловна. Будућност Србије је сарадња са Русијом у
сваком погледу.
Србија би морала да се окрене Русији. Свака друга одлука је погубна за
Србију. Искуство са западом довољно говори да је то пут дефинитивног нестанка
Србије. Банкротство Србије је на видику уколико се настави са досадашњом
политиком. Дуг Србије иностранству сада износи 30 милијарди, док је тренутан
трговински дефицит преко 5 милијарди евра. Дефицит државног буџета је 100
.000.000 а до краја године се очекује да ће достићи цифру од 350 милиона евра.
Не само политичка већ и економска помоћ Русије и њено присуство у Србији је
преко потребно. Уколико тренутна влада не подржи Русију и не затражи њену
помоћ, народ мора одлучивати о својој судбини ослобађањем од ове диктаторске
владе.
