<http://www.glas-javnosti.co.yu/pismo/41831/rehabilitacijom-nedica-krug-se-ne-zatvara> Rehabilitacijom Nedića krug se ne zatvara
U aktuelnoj raspravi na internetu, prof. dr Đorđe Stanković povodom rehabilitacije generala Milana Nedića koju je pokrenula Srpska liberalna stranka, u svom tekstu „Madale ili kultura sećanja“ i „Rehabilitacije“ osvrće se i na rehabilitovanog Slobodana Jovanovića, kao i na ravnogorski pokret generala Draže Mihailovića, čija će se lična rehabilitacija uskoro pokrenuti. Dosledan naslovu, gde rehabilitacije stavlja pod navodnike, navodi tezu da samo istorijska nauka može presuđivati, a ne sudovi. Teza bi bila prihvatljiva da naša istoriografija pune četiri decenije nije Drugi svetski rat u Jugoslaviju prikazivala pristrasno u korist partizanskog pokreta. Zbog ograničenog prostora ove rubrike, fokusiraću se samo na dužnost i dela generala Milana Nedića, srpske majke (bez navodnika B. S.), kako ga je nazivala velika većina Srba tokom rata. Elem, krunski svedok o izdaji Nedića je šef obezbeđenja njegove vlade Đuro Tripković, čiji rukopis „Mali ljudi u velikoj Srbiji“ nastaje krajem 1945. godine u Beču, a isti mu „zaplenjuje“ OZNA prilikom njegovog dobrovoljnog povratka u Srbiju 1946. Inače, to je čovek koji je po funkciji najodgovorniji za nesprečeni atentat na Nedićevog šefa kabineta pukovnika Miloša Masalovića, koga je oplakalo mnogo Beograđana, jer su preko njega išle molbe do M. Nedića za spasavanje hiljada ljudi od nemačke represije. I tako u ovom rukopisu Nedićev šef obezbeđenja piše da je ovaj (pored Mihailovića i LJotića) hteo uz podršku Nemaca i njima služeći da dođe do izražaja i postane čovek velikog kalibra, postavši tip malog čoveka u velikoj Srbiji. Svejedno što je taj „mali čovek“, učesnik četiri rata, briljantne vojne karijere koju je posle dužnosti načelnika Generalštaba završio kao ministar vojni. Kad smo već kod kulture sećanja navešću šta o Milanu Nediću kaže Adam Pribićević, pravnik, član državnog nacionalnog komiteta, a kasnije i predstavnik kod zapadnih sila u Italiji. U knjizi „Moj život“ izdanje 1980. piše: „NJegove zasluge za srpstvo su nesravnjene. Sprečio je cepanje ostale Srbije između Nezavisne Države Hrvatske, Bugarske i Mađarske. U Srbiju je izbeglo 300.000 do 400.000 Srba iz drugih krajeva. Spasao je 40.000 do 50.000 srpske dece ostale bez roditelja. Nedić je znao šta ga čeka. Rekao mi je: ‘Znam da će mi skinuti glavu Nemci ili naši. Ali neka. Meni je rat razorio porodicu. Sad mi je jedini cilj da spasem što više srpskih glava, a što sam spasao vredi nesravnjeno više od moje glave’“. Činjenica je da se eventualnom sudskom rehabilitacijom Milana Nedića krug ne može zatvoriti. Neophodno je pronađi njegovo tajno mesto pokopa i posmrtne ostatke, dostojno sahraniti, a grobnicu obeležiti. To se isto odnosi i na više hiljada Beograđana odnosno više desetina hiljada „narodnih neprijatelja“ koje su likvidirali partizani posle oktobra 1944. godine u Srbiji, i to u ogromnoj većini u prva tri meseca bez suđenja, a kasnije „pravednim“ sudskim postupkom vojnih sudova. Slobodan Đurić Beograd http://www.glas-javnosti.co.yu/
