Alen Deršovic, profesor Univerziteta Harvard
Lavrentij Berija u Haškom tribunalu Zajednički zločinački poduhvat jednako je primenjiv na sve etničke grupe, bez razlike, ali je u praksi, po svemu sudeći, primenjen selektivno na Srbe, možda zato što je tužilaštvu lakše da definiše ciljeve srpskog rukovodstva Nedeljnik Nin je u poslednjem broju objavio ekskluzivni intervju sa Alenom Deršovicom, profesorom Univerziteta Harvard, koji u celosti objavljujemo. Na osnovu čega tužilac u Hagu identifikuje učesnike „zajedničkog zločinačkog poduhvata“? Šta njih razlikuje od drugih izvršilaca krivičnih dela ratnog zločina? - U većini krivičnopravnih sistema, tužioci imaju znatnu slobodu da odluče koga će optužiti i za koja će ga dela teretiti. Ta sloboda, međutim, sadrži u sebi i veliku opasnost. Lavrentij Berija, ozloglašeni načelnik sovjetske tajne policije, KGB, jednom je sarkastično rekao svome šefu Staljinu: „Samo mi pokažite čoveka, a ja ću mu već naći zločin“. Jedna od važnih funkcija zakona sastoji se upravo u zauzdavanju diskrecionih ovlašćenja tužilaca. Ova novootkrivena teorija zajedničkog zločinačkog poduhvata - zapravo je tu reč o novom krivičnom delu - pruža tužiocima praktično neograničenu mogućnost da diskreciono odlučuju koga će svrstati u učesnike zajedničkog zločinačkog poduhvata. To posebno važi u svetlu, nedavno, donetih odluka iz kojih proističe da se spisak izvornih učesnika zajedničkog zločinačkog poduhvata mogu proširivati kako se događaji raspetljavaju. Kada odlučuju o tome koga će da optuže, tužioci često postupaju retroaktivno: vide da se desio neki strašan zločin i zaključuju da se on nije mogao dogoditi bez učešća mnogih pojedinaca u njemu. To onda deluje kao zajednički zločinački poduhvat, ali kroz prizmu žrtava, a ne kroz prizmu navodnih počinilaca. Sve je to u neskladu sa tradicionalnom krivičnopravnom teorijom koja, po pravilu, nalaže da se sagleda šta je optuženi učinio i kakve su mu bile namere kada je preduzimao određene radnje. Ovako je sada tužiocu daleko najlakše da pokuša da pronađe žrtvenog jarca za jednu strašnu tragediju kakva je ona u Srebrenici. Gde je u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“ granica kada je u pitanju svest o izvršenju dela i nameri? Da li je svaki vojnik u borbama u Srebrenici zaista znao da učestvuje u ZZP? Postoji li nivo u vojnoj hijerarhiji ispod koga nije moguć „zajednički zločinački poduhvat“ ili će svaki komandir voda biti odgovoran za ZZP? - Na osnovu ove teorije tužilaštva svaki vojnik koji je učestvovao ne samo u srebreničkoj operaciji, nego i u bilo kojoj drugoj operaciji, može biti uvršten među pripadnike zajedničkog zločinačkog poduhvata, dokle god je znao za postojanje navodnih ciljeva ZZP. Od trenutka kada ga proglase učesnikom ZZP, svaki optuženi se smatra odgovornim za sve one akcije ostalih učesnika u tom poduhvatu koje su se, generalno gledano, mogle predvideti. U stvari, on može biti smatran odgovornim i za radnje onih koji nisu učesnici ZZP, ako su učesnici koristili neučesnike kao oruđe. Gde je granica na političkom nivou? Da li će svaki član parlamenta biti odgovoran kao i Krajišnik? Šta je sa ministrima u vladi? Da li se ZZP proširuje i na lokalni (opštinski) nivo? - Za zajednički zločinački poduhvat ne postoji granica koja bi se temeljila na političkom položaju. ZZP može biti prošire i jeste bio proširen, sa najvišeg nacionalnog nivoa do najnižeg nacionalnog nivoa. Niko od pripadnika vojnog i političkog vrha druga dva naroda u BiH nije odgovarao za ZZP. Da li je privremenost te konstrukcije tolika da je ona primenjiva samo za Srbe? - U teoriji, zajednički zločinački poduhvat jednako je primenjiv na sve etničke grupe, bez razlike, ali je u praksi, po svemu sudeći, primenjen selektivno na Srbe, možda zato što je tužilaštvu lakše da definiše ciljeve srpskog rukovodstva. Međutim, ta selektivna primena ugrožava tužilački kredibilitet. Šta je „zajednički zločinački poduhvat“, sa stanovišta pravne teorije: novo krivično delo ili novi element pojma krivičnog dela? - Tužilac se svojski potrudio da negira da je zajednički zločinački poduhvat suštinski novo krivično delo, zato što se, da jeste novo krivično delo, ne bi mogao primeniti na ponašanje i činjenje koje se zbivalo pre no što je ZZP postao deo krivičnog prava. Samo, ima ona stara izreka koja kaže da ako se nešto gega kao patka, pliva kao patka i glasa se kao patka, onda to nešto i jeste patka. Dakle, u svakom funkcionalnom smislu ZZP jeste novostvoreno suštinsko krivično delo koje nije regulisano postojećim pozitivnim zakonima. Ne može se reći da je to samo teorija krivične odgovornosti za činjenje drugih. ZZP je vrlo nalik na zaveru ili ono što je u američkom pravnom žargonu RICO - krivično delo na koje se odnosi Zakon o suzbijanju uticaja organizovanog kriminala na preduzetništvo. I zavera i RICO predstavljaju suštinska krivična dela. Kako je moguće razlikovati ZZP od klasičnih oblika saučesništva u izvršenja krivičnog dela koja poznaju sva nacionalna krivična zakonodavstva, kao što su saizvršioci, podstrekači, pomagači? - Tužilaštvo i sud su na krajnje tehničkom planu pokušali da razluče zajednički zločinački poduhvat od pomaganja i odobravanja. Takođe, kazali su da su učesnici ZZP daleko više krivi od pukih saizvršilaca i pomagača. Međutim, jurisdikcijska osnova sudskih akcija ne sadrži ovo stanovište. Ono je odraz sudijske kreativnosti, domišljatosti, a tome nema mesta u međunarodnom krivičnom pravu. U izveštaju Generalnog sekretara jasno je rečeno da ne treba primenjivati obično međunarodno pravo ako ne postoji ubedljivi konsenzus u korist primene tog prava na neku datu situaciju. Ako pogledamo kako je zajednički zločinački poduhvat primenjen u skorašnjim slučajevima, videćemo da tok konsenzusa jednostavno nema. Autor: <http://www.glas-javnosti.co.yu/autor/14> Radojka Nikolić http://www.glas-javnosti.co.yu/
