Ibarske Novost Kome smetaju “Ibarske novosti”?
+++ Poštovani gospodine Cvetkoviću, Samo deset meseci posle privatizacije JP “Ibarske novosti” situacija u ovoj medijskoj kući je katastrofalna. To je dovelo dotle da je od strane Sindikata “Nezavisnost” ove kuće Agenciji za privatizaciju upućen zahtev za raskid kupoprodajnog ugovora, a zaposleni se spremaju na sve vidove sindikalne borbe i sudski proces kako bi naplatili zaostale zarade koje im i po kupoprodajnom ugovoru, ali i po Zakonu o radu pripadaju. Ovo što se događa sa ovom medijskom kućom nije ni nov, niti jedinstven slučaj u Srbiji. Međutim, čini se da nekakvih razlika ipak ima, pa zato želim da Vas i javnost Srbije upoznam sa strategijom koja je na delu, a koja za cilj ima gašenje ove medijske kuće. Naravno, ukoliko bude potrebno, tražićemo pomoć i od međunarodne javnosti, suda u Strasburu, novinarskih udruženja, Srba u dijaspori i srpske javnosti jer smatramo da ovo što se ovde događa predstavlja najgrublje kršenje najosnovnijih ljudskih prava, atak na čast, dostojansvo i goli život, a za šta odgovornost mora da snosi država u kojoj se to dešava i vlast koja se na čelu te države nalazi, a koju Vi predstavljate. U trenutku kada su “Ibarske novosti”, sa svoja tri medija, bile privatizovane” po hitnom postupku, a da niko nije znao zbog čega žurba, na vlasti u Kraljevu je bila garnitura ministra za kapitalne investicije kojima lokalni mediji, naročito u Kraljevu koje je postalo čačansko predgrađe, uopšte nisu bili potrebni. I rukovodstvo “Ibarskih” bilo je deo te ekipe i jedina namera mu je bila da se izbori za vlasništvo nad ovom kućom, prevashodno nad televizijom “Ibarske” se, bez saglasnosti zaposlenih, uz prećutno odobravanje lokalne samopuprave prodaju po hitnom postupku, u medijskoj sferi potpuno nepoznatom “fizičkom licu” koje ih kupuje tuđim parama dobijenim kao beskamatnu pozajmicu od ATP “Morava “ iz Vrnjačke Banje čiji je vlasnik 70 odsto kapitala gospodin Ostoja Tegeltija. Bez ikakvih pomaka u koncepciji, uređivačkoj politici i svemu onome što bi trebalo da čini egziztenciju novinske ustanove, a posle traljavo i diskutabilno sprovedenog socijalnog programa, tri meseca nakon privatizacije prestaje redovna isplata zarada, a dva meseca nakon toga vlasnik se jasno ograđuje od bilo kakvog finansijskog učešća u poslovanju firme. Radnici ostaju prepušteni samima sebi sa vlasnikom koji prema njima ne želi da ima nikakve obaveze, pravdajući to krivicom države koja nije ispunila obaveze iz ugovora prema njemu. Znajući, bar po definiciji, u čemu bi trebalo da se sastoji proces privatizacije, očigledno je da ovo što se događa u sada AD “Ibarske novosti” predstavlja potpuno nerazuman, a možda i kriminalan čin prema jednoj instituciji od značaja. “Ibarske novosti” kao javno preduzeće postoje 60 godina u okviru kojeg su kasnije počeli da rade radio i televizija. Tokom protesta 1996-97. god. suština tromesečnog okupljanja građana bila je baš u tome da se izbore za slobodu izveštavanja ove kuće, u čemu se uspelo. Ne govori li tome u prilog i to da je ovo jedina kuća kojoj je Ministarstvo za telekomunikacije bukvalno ukralo predajnik sa Goča? Ne govori li tome u prilog da je ova kuća upaljena sa svim svojim arhivskim video materijalom kojim je u tom trenutku rasplagala i koji se u tom trenutku nalazio na jednom mestu spreman da bude očišćen od prašine i pohranjen u trezor ljudskog pamćenja, za istoriju, za one koji dolaze posle nas? Ne govori li tome u prilog i sve ovo što se sada događa “Ibarskim novostima” imajući u vidu i montirane sudske procese koji neprekidno traju već pet godina? A možda bi trebalo podsetiti da je Kraljevo jedan od gradova sa procentualno najvećim brojem izbeglih, prognanih i raseljenih lica po glavi starosedeoca. Grad koji je širom otorio svoje kapije nevoljnicima da bi potom započelo njegovo nezaustavljivo propadanje. Od privrednog čuda Kraljevo je postalo Grad, ali grad u kojem jedino pijaca pozitivno posluje i nekoliko privatnih trgovinskih firmi za prodaju klozetskih šolja i vodoinstalacionog materijala. I umesto da odavno bude na listi prioriteta Vlade u ovom gradu čak ni višedecenijski problem vodosnabdevanja nije rešen, niti je u izgledu da se to dogodi. Privredni giganti su ugašeni, najmoćnije trgrovinske kuće prepuštene Kinezima, velika preduzeća od državnog interesa preseljena u druge gradove, a uz 30.000 raseljenih još 30.000 otpuštenih i nezaposlenih preživljava na ulicama ovog sada već prenaseljenog grada zajedno sa penzionerima, Romima, invalidima i drugim kategorijama prepoznatljivim po svom bednom socijalnom statusu. U takvm okolnostima Kraljevo nema instituciju od značaja, niti bilo šta osim puke borbe za goli život ima smisla. O svemu tome se, naravno, uglavnom ne govori jer onima koji bi to trebalo da čine to nije u interesu. Oni koji bi o tome trebalo da pišu u medijima ili ne smeju ili su dobro nagrađeni za svoje ćutanje do sada pa to ne smeju da čine i kada bi hteli. O tome koliko su ljudi ovde nezadovoljni najbolje govore i rezultati prošlih izbora i trijumf radikala u do nedavno najopozicionijem gradu u Srbiji. Uprkos svim problemima, dugogodišnjim sudskim procesima, pretnjama, paljenjima i drugim vidovima pritisaka “Ibarske” su bile jedino mesto odakle je mogla da se čuje prava ianformacija, bile su jedini glas razuma u sveopštem tranzicionom metežu i pored stroge cenzure. Ovo što se događa “Ibarskim” nije samo atak na ljudske živote, već i atak na slobodu govora i najgrublje poniženje novinarske profesije od strane onih koji ne znaju šta su mediji i uz očiglednu podršku pojedinaca iz najviše državne, sada već bivše vlasti. Sve se to događa u trenutku kada se ozbiljno razmatra status novinara, novinarske profesije, beneficiranog radnog staža i zaštite ljudi koji se bave novinarskim poslom. Na žalost, Kraljevo je postalo grad koji je svesno ili nesvesno potpuno gurnut na marginu, grad u kojem buja sve ono što je negativno u ovom društvu, grad u kojem odumire ili je davno odumrlo sve ono što vredi. Kraljevo više podseća na logor kažnjenika nego na urbanu sredinu u kojoj ljudi pokušavaju da osmisle i ostvare sopstvenu egzistenciju u skladu sa napretkom civilizovanog sveta. Ukoliko se dozvoli odumiranje “Ibarskih” što je već u poodmaklom procesu, jednoga dana kada više ničeg pozitivnog ovde ne bude, o tome neće imati ko da izvesti pa ćete, možda, i vi računati na nas kao da smo u punom sastavu. Zbog svega toga od Vas predsedniče Vlade zahtevamao da preduzmete sve da se proces privatizacije “Ibarskih novosti” preispita i da se u skladu sa faktičkim stanjem pristupi aktivnostima za konsolidaciju ove medijske kuće koja je još uvek jedino vredno što je ovde preostalo i što ovaj grad ima. Umesto da budu nagrađene i odlikovane ordenom zasluga za narod za doprinos borbi za demokratiju i objektivno i hrabro informisanje neko svesno radi na tome da se “Ibarske” ugase budući da ovo preduzeće nema nikakav kapital koji bi bio interesantan nekome ko se prevashodno ne bavi informisanjem i zato od Vas ali i od domaće i svetske javnosti tražimo odgovor na pitanje: Kome to i zbog čega smetaju “Ibarske novosti”. Mi odgovor znamo, ali ne možemo da shvatimo da jedna odgovorna i demokratska vlast na sve to može mirno da gleda, i da posle svega ostane čista u sopstvenim očima. U Kraljevu, 5. septembra 2008. god Za Sindikat “Nezavisnost” “Ibarske novosti” AD Ivan Rajović http://www.novinar.de/2008/09/06/otvoreno-pismo-predsedniku-vlade-gmirku-cvetkovicu.html
