Levica i desnica
Autor Branko Dragaš
Saturday, 06 September 2008
Savremeni svet upada u sve veće probleme. Nastala je opšta zbrka. Ljudi
sumanuto tumaraju, sudaraju se i sukobljavaju, verujući da su neki drugi ljudi
krivi za sve njihove probleme. Pojmovi su izgubili svoja osnovna značenja.
Živimo u svetu bez ideja. Umesto velikih ideja koje pokreću čovečanstvo, dobili
smo virtualni svet prepun manipulacija. Suština svih tih manipulacija je da se
oduzme sloboda čoveku i da se on pretvori u potrošača. Čovek postaje konzument
civilizacije koja je izgubila dušu. Čovek postaje rob svoje pohlepe i strasti.
Nemajući središta u sebi, otuđen od drugih ljudi, usamljen u trošenju
dozvoljenog vremena i okovan sopstvenom prazninom, čovek je pristao, prodajući
dušu za pristojan životni standard, da ga porobe.
Razlika između antičkog roba i savremenog čoveka je u tome što je antički rob
znao da živi u robovlasničkom sistemu. Znao je da je rob. Niko ga nije ubeđivao
da je slobodan čovek i da živi u demokratskoj zajednici. Savremeni čovek živi u
laži. On ima privid da je slobodan i da živi u demokratiji. Recimo, čovek koji
ima kredite i koji je prezadužen, a takvih je najveći broj u razvijenom svetu,
nije slobodan. On je rob uzetog kredita. Njime gospodari bankarski kapital.
Nije važno gde će da živi i šta će da radi taj rob, važno je samo da na vreme i
u roku vraća uzete kredite. Naravno, plaćajući obračunate kamate. Možemo
slobodno reći da savremeni čovek živi u - dobrovoljnom ropstvu! Kako to?
Objašnjenje je vrlo jednostavno. Totalitarni sistem, bez obzira da li se on
zvao kapitalizam ili socijalizam, nastoji da čoveka porobi, drži pod kontrolom
i eksploatiše. Na koji način je najlakše to uraditi? Robovlasnici i feudalci su
surovo i sirovo hteli da gospodare lično nad čovekom. Totalitarni sistem je
mnogo perfidniji. On razvija takav sistem u kome čovek sam prodaje svoju
slobodu na tržištu. U zamenu dobija potrošački standard. Ukoliko čovek želi da
zadrži dostignuti potrošački standard mora ropski da radi. Najčešće do kraja
samog života.
Funkcionisanje sistema je vrlo jednostavno. Ako nemaš ništa, a hoćeš odjedanput
sve, onda se to postiže uzimanjem kredita. Tako se građanin odriče svoje
slobode i postaje rob potrošačke civilizacije. Globalni holivudski san o uspehu
preko noći je moguć dobijanjem bankarskih kredita. Čovek koji dođe u neku
razvijenu zemlju ili koji je u svojoj zemlji na početku života može odmah da
dobije stan, kuću, nameštaj, kola, bazene, odeću, letovanje i pojavljivanje se
na in mestima ukoliko uzme bankarski kredit. Potpisivanjem bankarskog kredita,
obično otkucanog sitnim slovima da se ne vide finansijski okovi koji se
stavljaju, čovek postaje deo totalitarnog sistema. On hrani i produžava
totalitarizam. Oligarhija, oličena u krupnom kapitalu, uspeva da odloži agoniju
sistema koji uništava ljudsku prirodu. Političari su dvorske sluge oligarhije.
Oni su pajaci čija je uloga da zabavljaju narod. Demokratija se tako pretvara u
farsu. Političke stranke stvaraju privid demokratije, ali sve rade za inerese
oligarhije. Čelični zakoni oligarhije se ne menjaju. Ko će na političkoj
pozornici glumiti demokratiju, oligarhiju to ne zanima. Njima je važno da se
totalitarni karakter društva ne menja i da svi robovi na vreme plaćaju kamate.
Ne moraju nikada da vraćaju kredite, važno je samo da uredno servisiraju
kamate. Revoluciju ne izvode oni koji ne mogu više da vraćaju kamate, uprkos
njihovom ropskom položaju, revolucije izvode i kontrolišu upravo oligarhije.
Bez obzira na totalitarni karakter vlasti, ni oligarhije nisu jedinstvene. One
su jedinstvene isključivo u odnosu prema robovima. Gramzivost i želja za moći
karakterišu oligarhiju. Otuda nastaju i sukobi oligarhija. U želji da prošire
svoju moć i prigrabe što više kapitala samo za sebe nastaju sukobi oligarhija.
Da li će se završiti ratom ili revolucijom zavisi od rasporeda snaga. Marks je
tvrdio da je istorija borba klasa. To nije tačno. Istorija je borba oligarhija.
Nova oligarhija zamenjuje staru, prevaziđenu oligarhiju koja ne razume
istorijske procese. Niže klase koriste se samo kao topovsko meso u borbi
oligarhija. Francusku buržoasku revoluciju, sam naziv govori, organizovali su i
vodili buržuji kojima je smetalo plemstvo za konačno sprovođenje industrijske
revolucije. Feudalizam je bio prevaziđen i morao je biti zamenjen novim
totalitarnim sistemom. Građani su bili uvučeni u taj obračun. Bez njih taj
istorijski proces ne bi mogao da se obavi. To je nova oligarhija znala i zbog
toga je građanima ponudila ideju slobode, jednakosti i bratstva. Bio je to
sjajan marketinški trik. Nova manipulacija koja je probudila čovečanstvo.
Plemstvo više nije moglo da opstane.
Oktobarsku revoluciju u Rusiji finansirao je švajcarski i nemački krupni
kapital. Lenjinovo opravdavanje pljačke banaka, radi finansiranja proleterske
revolucije, bilo je nedovoljno za tako veliki istorijski projekat. Mnogo veći
kapital je morao da uđe u igru kako bi se oligarhija domogla ruskih strateških
sirovina. To nacionalno bogatstvo boljari nisu znali da koriste i pretila je
opasnost da nastane neka ruska buržoaska revolucija. Krstašima takva revolucija
nikako nije odgovarala. Navikli na monopolsko ponašanje na tržištu, uplašeni od
pojave pravoslavnog kapitalizma i konkurentske oligarhije, koja će težiti novoj
podeli sveta, krstaši odlučuju da finansiraju Lenjina. Proleterska revolucija
je novi marketinški trik. Nova manipulacija koja je vezala milione
nezadovoljnih radnika u svetu. Istovremeno, Rusija je skrenuta sa
kapitalističkog puta razvoja. Staljinistički sistem je bio idealan jer je bio
neefikasan. Nova podela sveta je mogla da se nastavi.
Neokolonijalizam je doveo do drastične eksploatacije nižih naroda i rasa. Prvi
i Drugi svetski rat nisu mogli da reše pitanje koja će nacionalna oligarhija
vladati svetom. Pokazalo se da multinacionalne kompanije ne mogu da prevaziđu
nacionalne podele. Svaka oligarhija je htela da olimpijska pobeda pripadne
njenoj naciji i državi. Nacija i država nisu bile prevaziđene istorijske
tekovine. Nacizam i fašizam su podelile oligarhije. Velika ekonomska kriza
1929. pokazala je svu slabost tog sistema. Staljinistički zločini su odbijali
svetski proletarijat. Nacionalne oligarhije, uplašene za sopstveni kapital,
zastrašene surovošću Staljinističkog sistema, tražile su izlaz iz strukturalne
krize kapitalizma. Oligarhija je 1933. pronašla odgovor - potrošačka
civilizacija. Umesto nacija, rasa, vera i građana nastao je jedinstveni,
objedinjeni i univerzalni pojam potrošač. Konzument komercijalne civilizacije.
Kupac proizvoda i usluga koji vraća život totalitarizmu. Kapitalizam ili
socijalizam? Prevaziđeno. Postoji samo - totalitarizam.
Orvelov i Hakslijev svet Velikog Brata i Vrli novi svet kontrola i
manipulacije. Oligarhija je smislila novu prevaru - globalizaciju.
Tehnničko-tehnološka revolucija je tražila veće tržište. Informatička
revolucija je zahtevala globalan svet. Neoliberalni koncept je smišljen da se
sruše nacionalne i državne granice za prodor kapitala oligarhije. Tranzicija je
nametnuta nižim rasama i nerazvijenim državama. Dolar se štampa bez zlatnog
pokrića. Virtualni svet finansija na berzama vodi čovečanstvo u propast. To je
priznao i vodeći špekulant Soroš. Imperija u rastrojstvu gura čitav svet u nove
nevolje. Bogati su postali još bogatiji, siromašniji sve siromašniji. Gde je
kraj? Gde je greška? Kako dalje? Ko? Levica ili desnica?
Priča o levici ili desnici u totalitarnim sistemima je potpuno pogrešna. Danas
ne postoji ni levica ni desnica. Postoje manipulatori i izmanipulisani. Postoje
savremeni robovlasnici i robovi. Da li plaćate visoku kamatu državnoj ili
privatnoj banci, to je za vas potpuno nevažno. Bitno je da plaćate. Da li
glasate za levicu ili desnicu na vlasti za vas je potpuno nebitno ako se vaš
položaj u zajednici ne menja. Ako vas i dalje manipulišu, lažu, kradu i
pljačkaju. Za vas je nebitno pod kojim sloganom to rade. Levica to radi
pričajući o socijalno odgovornoj vladi, o evropskim integracijama i o
demokratiji. Desnica isto to radi veličajući naciju, tradiciju i borbu za
Kosovo. Engleski laburisti su primenili neoliberalni koncept gori od reformi
Margaret Tačer. Kineski komunisti vode zemlju u kapitalizam. Kapitalističke
skandinavske države sprovode socijalne programe koje nisu imale socijalističke
zemlje. Ko je tu levica a ko desnica?
U Srbiji nema ni levice ni desnice. U Srbiji je uspostavljen totalitarni sistem
u kome vladaju tajkuni i politička oligarhija. Lideri levičara i desničara su
preko noći postali bogataši. I levičari i desničari kradu. I levičari i
desničari pljačkaju građane i državu. I levičari i desničari lažu. I levičari i
desničari su primitivni, bahati, bezobrazni i pohlepni. I levičari i desničari
ne poštuju zakone. I levičari i desničari žive na budžetu poreskih obveznika. I
levičari i desničari manipulišu biračima. I levičari i desničari nemaju nikakvu
viziju razvoja države i opstanka nacije. I levičarima i desničarima odgovara da
se na političkom tržištu ništa ne menja. I levičari i desničari su prošlost.
Šta nam treba? Ne trebaju nam ni levičari ni desničari. Na trebaju nam tajkuni
i politička oligarhija. Potrebno je izvršiti potpunu demokratizaciju u državi i
uvesti zakone i institucije u korist građana i privrede Srbije. Treba nam
vizija države i nacije do kraja XXI veka. Treba nam elita koja će da ostvari tu
viziju. Treba nam elita koja će pronaći pravo mesto Srbije u globalnom svetu.
Treba nam ljudi poštenih, pametnih, vrednih, stručnih i disciplinovanih koji će
raditi u interesu države, naroda, građana, porodice i svom ličnom. Treba nam
ljudi koji imaju moralnu vertikalu. I koji imaju odvažnosti i ponosa. Treba nam
ljudi koji imaju istorijsku odgovornost. Da li su ti ljudi levica ili desnica?
Baš nas briga. Zovite ih kako hoćete. Konfučije je rekao da nije važno koje je
boje mačka koja lovi miševe. Potrebno je srušiti totalitarni sistem vladanja i
uvesti demokratiju. To je zadatak naše generacije.
Tabloid <http://www.magazin-tabloid.com> 162 2008-09-04
http://www.dragas.biz/content/view/5844/69/
