Posle četiri decenije Brežnjevljeva doktrina još živi - Piše: Srđa Trifković
Novi Kremlj na reci Potomak Osnovna razlika između Brežnjeva 1968. i Klintona 1999. bila je ta što je sovjetski vođa svoje samoproklamovano pravo na intervenciju ipak jasno ograničio Nebrojeni su zapadni komentatori probali da ruski odgovor na gruzinsku agresiju u Osetiji posmatraju kroz prizmu Minhena 1938. ili pak ulaska sovjetske armije u Prag 1968. pre četrdeset godina i dve nedelje. „Operacija Dunav“ je tada označila kraj „Praškog proleća“. Ideološko pokriće za intervenciju došlo je u obliku „Brežnjevljeve doktrine“. Tu je novotariju u teoriji međunarodnih odnosa njen autor, pokojni generalni sekretar KP SSSR, definisao kao obavezu socijalističkih zemalja da dobro paze kako svoju politiku u sopstvenoj zemlji usklađuju sa politikom i interesima Moskve, jer njihov suverenitet nije apsolutan. NJihova „sloboda odlučivanja o razvoju sopstvenih zemalja“, rekao je on, ne sme da „ugrozi socijalizam u njihovoj zemlji ili suštinske interese drugih socijalističkih zemalja“. Socijalizam iznad prava „Suverenitet socijalističke zemlje ne može biti u suprotnosti sa interesima svetskog socijalizma“, elaborirao je svoju doktrinu Leonid Brežnjev na kongresu poljske komunističke partije u jesen te iste, 1968. godine. „Zakonske norme ne smeju se tumačiti striktno i formalno, izolovano od opšteg konteksta klasne borbe u savremenom svetu“, dodao je on. „Odvajanje Čehoslovačke od socijalističke zajednice bilo bi u suprotnosti sa njenim vitalnim interesima, a naškodilo bi i ostalim socijalističkim zemljama... Kako bi ispunile svoju međunarodnu dužnost prema bratskim narodima Čehoslovačke i odbranile svoj socijalistički napredak, Sovjetski Savez i ostale socijalističke države su morale da odlučno deluju“. Ovu doktrinu SSSR je de fakto upotrebio juna 1953. u Berlinu i u jesen 1956. u Mađarskoj, ali je tek povodom problema Čehoslovačke 1968. ona jasno definisana. Ulaskom u „socijalističku zajednicu naroda“ njeni članovi implicitno su prihvatili da SSSR, kao neprikosnoveni lider te zajednice, ne samo donosi i sprovodi pravila, već ima i ulogu sudije koji odlučuje da li su i kada ona prekršena. Nijednoj državi - od tog trenutka ni formalno - nije bilo dopušteno da napusti Varšavski pakt, ili da na ma koji način dovede u pitanje monopol vlasti komunističke partije unutar svojih granica. Trideset godina posle praškog proleća, SSSR-a više nije bilo, kao ni Varšavskog pakta. NATO je, međutim, opstao - i u nedostatku suparnika bio je u potrazi za novom misijom. Upravo zahvaljujući tome, principi Brežnjevljeve doktrine su ostali na snazi, presvučeni u ruho neoliberalizma. Devedesete su bile vreme izgradnje novog međunarodnog poretka: Mastrihtski sporazum iz 1991. ubrzao je transfer suvereniteta članica Evropske Unije neizabranim birokratama u Briselu. Na zapadnoj strani Atlantika stupila je na snagu NAFTA, a zatim je 1995. stvorena Svetska trgovinska organizacija (VTO). Početkom 1999. proces je toliko uznapredovao da je bombardovanje Srbije - daleko brutalnija vojna akcija od sovjetske okupacije Praga - bila izvedena pod humanitarnim geslom u ime navodno univerzalnih principa daleko ambicioznijeg dometa od Brežnjevljeve doktrine. Naime, predsednik Bil Klinton je u autorskom tekstu u NJujork tajmsu iz maja 1999. izjavio kako bez bombardovanja Srbije „sam NATO ne bi bio dostojan samoga sebe, jer bi podbacio u odbrani vrednosti koje mu daju smisao“. Apstraktni razlog za rat Potom je Klinton, svojim opravdanjima za bombardovanje Srbije, samo prepričao suštinu onoga šta je pre njega rekao Brežnjev: da se „zakonske norme ne smeju tumačiti striktno i formalno, izolovano od opšteg konteksta, u savremenom svetu“. Iz perspektive SAD, međunarodni pravni sistem - na snazi još od Vestfalskog mira 1648. - prestao je da postoji u 78 dana koji su usledili posle 24. marta 1999. Taj sistem star više od tri veka, zasnovan na državnom suverenitetu, nije bio savršen i često je narušavan. Ipak, bio je temelj međunarodnih odnosa od koga je malo koja država otvoreno odstupala. Osnovna razlika između Brežnjeva 1968. i Klintona 1999. bila je ta što je sovjetski vođa svoje samoproklamovano pravo na intervenciju ipak jasno ograničio. NJegova doktrina je važila samo za „socijalističku zajednicu „ naspram u principu neograničenog, globalnog okvira „odbrane vrednosti koje daju smisao Severnoatlantskom savezu“. Poput svog sovjetskog prethodnika, Klinton je upotrebio jednu sasvim apstraktnu i na ideologiji zasnovanu izmišljotinu kao opravdanje za svoja dela. Pri tom je jasno da su „interesi svetskog socijalizma“ kao opravdanje za vreme i mesto eventualne vojne intervencije bili mačji kašalj u poređenju sa „univerzalnim ljudskim pravima“. Sovjetska „socijalistička zajednica“ je ipak prestajala na reci Elbi, na zapadnom rubu tadašnje Istočne Nemačke. Zamenila ju je vašingtonska „međunarodna zajednica,“ koja ne prestaje nigde jer pretenduje da vlada celim svetom, ili u najmanju ruku da ima potencijalni autoritet nad celim svetom. U ovoj šemi globalnog poretka srazmerno je lako uspostaviti ko je „demokrata“ iz perspektive hegemona: demokratske vlasti deluju u skladu sa voljom tzv. međunarodne zajednice - kao na primer režim pokojnog Franje Tudmana. Kad deluju suprotno, recimo kada se prethodna vlada Srbije opirala nezavisnosti Kosova, onda su samim tim takve zemlje „nedemokratske“ i podložne kazni, nezavisno od toga da li imaju slobodne izbore ili medije. Što je manje logike i smisla u sistemu prinude i njegovom idejnom utemeljenju, to je položaj Hegemona jači. Sutra: „Podrška demokratiji“ kao opravdanje intervencije Autor: http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/tema/glas-javnosti-11-09-2008/novi-kremlj-na-reci-potomak
