Piše: Momčilo Đorgović
NUŽNO JE STVORITI NOVO NAČERTANIJE, POLITIČKI I KULTURNI PREPOROD Ako je tačno da ambasadori ovde biraju vlade ili da podržavaju vladajuće garniture u njihovom reizboru tako što u centru prestonice đuskaju sa liderima na lake note estradnih zvezda, a tačno je, onda se može zaključiti da su spoljne politike velikih sila postale unutrašnja politika Srbije (trebalo bi dobro razmisliti šta je danas suverenitet). Od političara, privrednika do medija, pristrasnih analitičara i agencija za stratešku manipulaciju javnim mnjenjem - nema neraspoređenih. I kad god bi se Amerika i Rusija saglasile oko nas, kao u slučaju odluke da skinu Miloševića, nama bi krenulo nabolje. Ali kada dođu u konflikt, kao sada oko Gruzije, kod nas bi se stvorila konfuzija i rasla bi politička tenzija i prebrojavanje ko je za Istok, a ko za Zapad. Za sada su Amerikanci u prednosti. Kolika je njihova moć videlo se kada su u samom finišu stvaranja vlade i izbora beogradskog gradonačelnika otklonili mogućnost da skiptar vlasti preuzme tzv. narodnjačka koalicija. Kombinacija je zaustavljena u letu, akteri su preusmereni, socijalisti su pretrčali i zapadne diplomate su mogle da odu na zasluženi godišnji odmor. I kada se pomislilo da će radikali biti bastion slovenofilske politike iz kojeg će se na početku jeseni pružiti otpor zapadnjacima, te zidine su počele da se rone i Toma Nikolić je, koristeći opredeljivanje za ili protiv EU, napustio šešeljevski antizapadni stranački kurs. Svojim iskakanjem Toma Nikolić je smanjio politički prostor ekstremistima i sprečio da se zemlja podeli u dva konfliktna politička bloka. Niz neočekivanih događaja, međutim, počeo ja da se odvija još proletos. Nije jasno iz kojih je razloga zapravo Vojislav Koštunica demisionirao, „vratio mandat narodu“, iako je mogao da napravi vladu sa radikalima? Ili ga je ipak nešto sprečavalo? Američki ambasador posle februarskog paljenja ambasade, koje u Moskvi nije bilo osuđeno, nije hteo više da razgovara sa radikalima, a Koštunica je izbegavao sve susrete s njim. Pred majske izbore u zapadnim medijima je Koštunica okarakterisan kao tvrdi nacionalista, a promovisan je Nikolić kao političar koji se svojevremeno suprotstavljao Miloševiću. Prekomponovanje srpske političke scene je već tada krenulo, pa je izručen Karadžić, i do kraja godine biće još neočekivanih događaja koji su doskora bili nezamislivi. Bilo bi pogrešno misliti da se Rusija i Zapad u mnogim stvarima oko dalje sudbine Srbije ne slažu. Jeste da pokatkad i u ponečemu njihovi odnosi na Balkanu liče na one iz 19. veka, ali okolnosti su se, posle tolikih katastrofalnih ratova i tehnološkog razvoja, bitno izmenile. Predrasuda je da će se u Rusiji složiti ili podržati sve što nekom srpskom nacionalisti padne na pamet, pa još i pokuša da to uradi. Kako stvari stoje, suludo je nadati se da će doći neka Crvena armija i osloboditi nas odgovornosti za sve što smo pogrešno izabrali ili činili kršeći međunarodne norme. I moderna Rusija hoće da živi „evropski“, u civilizovanom, i kako sam Putin naglašava „humanijem“ svetu. I Rusiji i Zapadu trenutno odgovara ekonomski i politički stabilna Srbija. U svom oproštaju od radikala Toma Nikolić je i naglasio da nije važno da li ćemo na jug, sever, istok ili zapad, već kako da napredujemo i sprečimo propast zemlje. Sankcije koje nam je Zapad postavio, pa ih još uvek održava, pokazuju pogubne rezultate po nas, od porodičnog do državnog života. Koliko dugo bi ta lekcija trebalo da traje pa da je konačno shvatimo? Politički život stranaka, njihove deklaracije i aktivnosti kakve su bile stvorene pod Miloševićem moraju se menjati. Skoro 20 godina sa njima idemo iz poraza u poraz. Nužno je osloboditi se iluzije veličine koje nam je davala velika jugoslovenska država i osećaja moći koji smo nalazili u postojanju JNA. Svaka država koja bi da se temelji na grandomanskoj ideologiji bez sposobnosti da je ostvari - propada. Ubeđivanja da su nam najjače evropske države „zakleti“ neprijatelji netačna su i istovremeno anticivilizacijska, jer tobože u želji da nas zaštite unapred nas proglašavaju nesposobnim da učestvujemo u modernom razvoju. Plan da bi srpska država trebalo da bude tamo gde svaki Srbin živi (ima akademika pesnika koji tvrde da bi ona trebalo da dopre do svakog srpskog groba, znači na sve kontinente), „Svi Srbi u jednoj državi“ - ne može se ostvariti ni uz podršku Rusije, jer bi takav pokušaj značio svetski rat. To je Rusija znala još od Oluje kada se nije suprotstavila Amerikancima koji su hrvatskoj vojsci dali svu moguću pomoć da očisti Krajinu od Srba. Amerikanci su i u Beogradu i Rusija je mirno posmatrala kako se ovde pravi tzv. prozapadna vlada. Upravo je na sve ovo ukazao, ukoliko ga dobro razumemo, i Toma Nikolić svojim distanciranjem od [ešelja. On smatra da bi trebalo da se bavi realnom politikom realne države, a ne da bude žrtva ideologije koja je toliko razorna da se može pomisliti da ju je smislio najljući neprijatelj jedine srpske države. Uspon Rusije svakako doprinosi da svet bude bogatiji, raznovrsniji i da se globalizacija ne pretvori u novi atlantski kolonijalizam. Upravo u toj složenoj igri spoljnih politika velikih sila otvara se mogućnost i da mali narodi ne budu samo marionete svojih velikih prijatelja. Toma Nikolić bi, izgleda, hteo da iskoristi tu priliku. http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/text1.html
