http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_radun_eff1.htm
*Branko Radun*
*EFEKTI RADIKALNE ŠIZME *
Ostavka Tomislava Nikolića na stranačke funkcije je zaista značajan
politički događaj „uprkos tome" što mu je u medijima dat izuzetan
prostor i uprkos tome što je prikazan na jednostran način. Već je
primećeno kako je Toma od „ekstremnog nacionaliste" i „lidera nazadne
Srbije koja se protivi evrointegracijama" postao preko noći omiljen u
evroreformskim režimskim medijima, postao umereni konzervativac sa kojim
treba sarađivati. Od ozloglašenog vođe „primitivnih radikala" postao je
rado viđen „ TV gost " i pozitivno citiran u medijima. No šta je sve
pozadina ovakvog medijskog preokreta videćemo ubrzo. No, bilo kako bilo,
Srbija je doživela još jedno političko tumbanje koje će verovatno imati
značajne, da ne kažemo dalekosežne posledice.
POSLEDICA STVARANJA DVEJU RADIKALSKIH PARTIJA
Prva posledica ovog čina je jačanje ne toliko cele vladajuće koalicije,
već hegemonog položaja DS-a u političkom životu Srbije. Na prvi pogled
se čini da je ova radikalska šizma najviše oslabila opoziciju. No, ona
nije toliko ugrozila poziciju opozicije (koja je sama po sebi loša jer
je opoziciona) koliko status nekih stranka u vladi. Naime, kako je sada
DS i formalno najjača stranka i kako ima mnogo komotniji manevarski
prostor, ovo joj daje mnogo bolju poziciju u odnosu prema partnerima u
vladi. One više nemaju ucenjivački kapacitet, a to naročito važi za
Mlađana Dinkića koji je svojim avanturističkim manevrima oko gasnog
sporazuma i prevelikim apetitima mnogima u DS-u postao smetnja veća od
opozicije. No sada kada DS drži sve konce u rukama i ima alternativne
opcije postojećoj koalicionoj konstrukciji (novi izbori ili novi
koalicioni partneri) i Dinkić će spustiti loptu.
Efekat koji je ovaj raskol imao po opoziciju tek je na drugom mestu po
značaju. No to nije kraj opozicije ili „opelo za opoziciju", kako to
kaže Antonić, već pre kraj iluzije o snažnoj i jedinstvenoj patriotskoj
opoziciji. Iako ova podela radikala na dve partije na prvi pogled deluje
porazno na duh i moral u opoziciji to je samo trenutno pošto ona na duže
staze može biti i otržnjujuće pozitivna. Očito je da dosadašnje
ponašanje i medijska priča patriotske opozicije mora biti izmenjena jer
nije donela očekivane rezultate. Neki bi danas pomodno rekl da su
potrebne reforme stranaka i političkog delovanja.
Promene su neophodne, no pitanje je da li reformisanje kod nas uvek mora
da znači i napuštanje nekih osnovnih principa radi kratkoročne koristi.
Na žalost ogromna većina srpskih reformi i modernizacija su bile
zasnovane na kapitulantskoj i defetističkoj osnovi što kod nekih rađa
osnovanu sumnju u sam pojam „srpske reforme". Kapitulantska reforma nije
refoma već kapitulacija koja se kiti perjem „promena".
Ako bi ovaj težak poraz patriotskih snaga doneo neophodno preispitivanje
i pronalaženje novih metoda političkog delovanja koje bi dobilo veću
podršku javnosti, a da pri tome ostanu dosledni po pitanju vitalnog
nacionalnog interesa onda bi to bilo korisno kako za opoziciju tako i za
celokupno srpsko društvo. Čini se da postoji čak i potencijal da dve
radikalske stranke osvoje više birača no jedna velika stranka kao do
sada postojeći SRS. Naime, dve preciznije pozicionirane nacionalne
stranke bi mogle da u većem procentu mobilišu svoje ciljne grupe.
Ipak je sve to moguće samo pod uslovom da dođe do političkog primirja
unutar opozicije i da se odoli različitim iskušenjima (poput odnosa DS i
LDP-a). Koštuničin DSS bi morao da nađe način da izađe iz samoizolacije
i letargije i da sa „novm temom" povrati svoje pozicije.
PERSPEKTIVE RADIKALSKIH „FRAKCIJA"
Tomini radikali bi, ako nameravaju da traju kao politički faktor, morali
da odole sirenskom zovu proevropske opcije, te da ne pokleknu pred
udvaranjima establišmenta i pred „novim perspektivama". Pri tome,
pitanje je u kojoj meri će zadržati svoja bazična idejna uverenja zbog
kojih su ušli u političku arenu, a koliko će „prilagođavanje novim
uslovima" biti opravdanje za preteranu popustljivost. Ni jedna stranka
nije dugoročno opstala ako se odrekla „sebe" ili onoga zbog čega ljudi
glasaju za nju.
Sa druge strane, Šešeljevi radikali rizikuju da postanu jedna politička
sekta (kako kaže Nikolić za svoje dojučerašnje saborce) te da sa svojim
rigidnim stavovima i agresivnim nastupom suze svoje biračko telo. No,
znajući Šešelja, teško da će moći preći preko ovoga što je Nikolić
uradio te da će u slučaju povratka u Srbiju primiriti provokativnu
retoriku. Raskol je u tradiciji „srpskih kumova" težak i nepovratan, te
će biti potrebno dugo vremena dok ove partije budu mogle normalno
komunicirati.
Kakve su perspektive dve „radikalske stranke" u neposrednoj budućnosti?
Da bi se na ovo pitanje moglo precizno odgovoriti morali bi znati šta se
zaista zbilo iza kulisa na relaciji Toma – Boris i Toma – Voja. Kako je
to gotovo nemoguće saznati iz medija, onda će i naš odgovor nužno biti
manje precizan i više uslovan. Naime, ako je Tomina strana u pravu i ako
je suština razlaza bio potcenjivački odnos Šešelja prema njemu kao i
nesposobnost da se iz zatočeništva realno sagleda politička situacija u
zemlji, onda će mnogi ozbiljni stranački ljudi preći na njegovu stranu.
Međutim, ako se Šešeljeve optužbe pokažu kao istinite, ili ako ih kao
takve prihvate stranačke strukture i biračko telo SRS-a, onda će tas
kad-tad prevagnuti na onu stranu koja će se i dalje zvati SRS. Iako smo
svesni da ovakav „moralni pristup" izgleda problematičan u našem vremenu
amoralne medijske politike i ličnih materijalnih interesa, mi duboko
verujemo da moral u politici igra i dalje značajnu ulogu.
Naime, onaj čija je pozicija moralnija ili barem takva izgleda, dobiće
veću podršku javnosti, a naročito nižih struktura stranačke strukture u
kojoj i dalje ima dosta umerenih entuzijasta. Stoga će se, iako mnogi
misle o sebi i svojoj perspektivi u stranci, mnogi će se opredeljivati i
prema tome kome više veruju. Prema tome čija je verzija istinitija ili
barem čija je „bliža istini" upravljaće se i poverenje. U toj moralnoj
arbitraži Nikolić ima prednost medija i „domaćeg terena" dok Šešelj nema
priliku da odgovori na kritike, no sa druge strane ima u javnosti gotovo
formiran oreol nacionalnog mučenika nepravedno utamničenog koga je kum
napustio u najtežim momentima. A Srbi vole mučenike i one koji stradaju
za pravdu i narod.
Faktor koji može prevagnuti na jednu ili na drugu stranu jeste Šešeljev
povratak o kome se mnogo špekuliše poslednjih meseci u Srbiji. Vreme i
način eventualnog povratka mogu dosta uticati na sudbinu SRS i onih koji
su se odvojili od njih. Ako bi se Šešelj vratio ranije u zemlju to bi u
tom momentu diglo SRS, no isto tako je bitno i kako će se do tada
razvijati suđenje. Povratak Šešelja u zemlju bi doneo novu dinamiku
političkom životu.
Neki su bili skloni da veruju kako će njegov povratak zbog konfliktnog
„radikalnog stila" političke borbe dovesti do slabljenja radikala, a
naročito stoga jer zatočen van zemlje već više od pola decenije nema
pravi uvid u događaje na terenu. To je samo delom tačno jer odvajanjem
Tome Nikolića sa njim prelaze i ti umereniji radikali i to veliki
procenat onih koje u puritanskom neoliberalnom novogovoru nazivaju
„tranzicionim gubitnicima". Kako bi po tom modelu Šešelju ostali „tvrdo
nacionalističko jezgro" ono ne bi bilo umanjeno povratkom lidera iz
Ševeningena.
Postavlja se i pitanje koliko je ta podela na one koji su tvrdi
nacionalisti i na one koji su podržavali radikale iz socijalne
frustracije može da se uzme kao jasna i oštra, a naročito koliko mogu
prvi birači da se „vežu" za Šešelja a ovi drugi za Nikolića. Tako
spinovana priča vodi ka tome da Nikolić može imati mnogo veću podršku
birača jer je duplo više onih koji glasaju iz socijalne no onih koji
podržavaju SRS iz nacionalne frustracije. No ako bi Nikolić bio
umerenija opozicija i Šešeljevi radikali bili agresivnija opozicija i po
nacionalnim i po socijalnim problemima, onda je problematično ko bi
zapravo pridobio većinu ovog dela radikalskog biračkog tela. Jasno je da
Šešelj da je sada prisutan u političkom životu ne bi dobijao tako široku
podršku kao Nikolić, ali je jasno i da on ima jaku političku volju, brzu
i odlučnu reakciju te da bi agilnije nastupao u političkoj borbi. A to
je nekada bitnije od broja glasova.
Njegov povratak bi sprečio opadanje SRS-a, homogenizovao bi biračko telo
ali bez velikog potencijala za značajno proširenje podrške javnosti i
niskog koalicionog kapaciteta. Naravno, ovo je sve pod uslovom da se
Šešelj ponaša onako kako se ponaša u zatočeništvu (do sada se različito
ponašao na slobodi i zatočen) te da u Srbiji postoji relativna politička
i ekonomska stabilnost. No, kako se nad nama nadvijaju olujni oblaci
globalnog finansijskog haosa, to neće ostaviti nedirnutim ni malu i
siromašnu Srbiju. Politička i ekonomska nestabilnost više odgovaraju
radikalnijim i agilnijim liderima poput Šešelja, dok bi relativna
stabilizacija više pogodovala Nikolićevoj umerenijoj opciji.
Što se tiče tog minimalnog koalicionog kapaciteta SRS treba da bude
svesna da je on u velikoj meri generisan na Zapadu. Naime, Radikali su
do sada bili na američkom „indeksu zabranjenih stranaka" jer nisu
politički korektni u odnosu na lokalizovnu verziju globalističke
paradigme (Hag, Kosovo, Republika Srpska... ). Samo oni koji ne žele da
vide ne mogu shvatiti činjenicu da su se radikali pre par godina
distancirali od Šešelja oni bi danas verovatno bili u vladi Srbije.
Koalicioni kapacitet Šešeljevih radikala bi se posle određenih
(geo)političkih tumbanja (u zemlji ili u svetu) bi se preko noći mogao
promeniti. Poznavajući političku biografiju lidera radikala, koja je
puna preokreta i oštrih manevara, to nikako nije nemoguće.
VUČIĆEV IZBOR
Ono što je nekoliko dana bila glavno pitanje u medijima je kome će se
Vučić prikloniti te da će od te odluke zavisiti dobar deo podrške
radikalske partijske strukture i biračkog tela. Vučić jeste popularan
političar i po nekim istraživanjima ide uz rame Nikoliću pa bi mu
njegova podrška bila izuzetno značajna. No, ne samo da je reč o tome da
bi Vučić značio Nkoliću kao neko ko je bio jedan od najpopularnijih
radikala i kao neko na kome su bile organizaciono-medijske aktivnosti
SRS-a već bi mu on doneo još jedan neophodan plus.
Kako smo napomenuli, svaki politički sukob ima svoju jaku moralnu
dimenziju koja je često nevidljiva, ali može da prevagne, pa tako i u
ovom raskolu moralno pitanje ima izuzetna značaj. Stranačke strukture,
ali i birači i javnost, sada pokušavaju da odgovore na pitanje ko je
prema kome bio nepravedan i ko je koga napustio ili mu radio iza leđa?
Mnogima od onih koji su deo stranačke strukture, ali i simpatizerima,
nije jasno ko je u pravu a ko ne. Stoga je jako bitno na čiju će se
stranu Vučić opredeliti (ako se za sada i opredeli) jer on kao treći
prepoznatljiv lider stranke, i kao blizak obojici, ima i ulogu moralnog
arbitra u ovoj političkoj parnici. Ako bi recimo Vučić prišao Nikoliću
(što je verovatnije) on bi time posredno dao za pravo Nikoliću iako to
može biti i izraz njegovog političkog pragmatizma. Toma je toga svestan
i izuzetno mu je bitno da pridobije Vučića ili barem da predstavi
javnosti kako je njemu Vučić bliži no Šešelju i SRS-u. Naravno da je i
Vučić toga svestan pa izbegava i da se opredeli i tako zameri jednom od
njih dvojice, jer bi svojim izborom pokazao da je ta strana u pravu (što
možda i nije tačno). Stoga, političko-moralna dilema Vučićeva
predstavlja najjasniju sliku naših žalosnih podela i teških
„filozofskih" izbora između „pragmatizma" i „idealizma".
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
