http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/svet/glas-javnosti-03-10-2008/cejnijev-gard-ne-moze-bez-rata-velikih-razmera#comments
VAŠINGTON JOŠ NE SHVATA DA DOKTRINA GLOBALNOG INTERVENCIONIZMA
POSTAJE OPASAN BUMERANG I PO AMERIKU
Čejnijev gard ne može bez rata velikih razmera
Vašington svaki kutak globusa tretira kao američko „bližnje
zarubežnje“ i to mora imati za posledicu stvaranje
kontrakoalicije koja je došla glave Napoleonu, kajzeru i
Hitleru. Veliko je pitanje da li će, i po kojoj ceni za sebe i
ostali svet ovu činjenicu shvatiti vašingtonska dvostranačka
klika koja formira spoljnu politiku najmoćnije zemlje sveta
Piše: Srđa Trifković
„Rusija se suočava sa izborom“, izjavio je američki potpredsednik Ričard
Čejni. Nije njena sudbina da nam bude neprijatelj, dodao je on, ali da
bi se to izbeglo Rusija treba da sledi kurs za koji su se opredelile
zemlje iz njenog neposrednog okruženja koje su svojevremeno bile žrtve
ruske dominacije. Osudivši postupke ruske vlade koji su
„kontraproduktivni“, Čejni je upozorio da štetna politika Moskve može
imati „teške posledice po odnose sa drugim zemljama“.
Ova izjava nije data posle odlučnog ruskog odgovora na gruzijsku
agresiju početkom avgusta, niti posle ruskog priznanja Južne Osetije i
Abhazije tri nedelje kasnije. Navedeni citat dolazi iz Čejnijevog govora
održanog u litvanskoj prestonici Viljnusu, u zapadnom srcu ruskog
„bliskog zagraničja“, pre više od dve godine, na sastanku NATO pakta 4.
maja 2006.
Zamislite samo jednog od vodećih ruskih političara - tadašnjeg premijera
Medvedjeva, na primer - kako pre dve godine poručuje Amerikancima iz
Havane ili Karakasa da se „SAD suočavaju sa izborom“:
Đonom na Moskvu
„Nije sudbina Amerike da nam bude neprijatelj, ali da bi se to izbeglo
SAD treba da se drže kursa koji slede partneri Rusije u Šangajskoj
organizaciji za saradnju. Amerika treba da prestane sa
kontraproduktivnim ponašanjem koje može imati teške posledice po odnose
sa drugim zemljama“.
U Vašingtonu takva bi izjava imala isti efekat kao crvena marama na
razjarenog bika. Stratezi sa Huvera, iz Brukingsa, Heritidža ili Randa,
zahtevali bi neku novu Barbarosu. Čak bi i trezveniji analitičari poput
Kisindžera zaključili da su Rusi izgubili svaki kompas jer se sa jednom
velikom silom naprosto tako ne razgovara.
Međutim, ni ton Čenijevog nastupa ni njegova osnovna poruka - da Ruska
Federacija nema apsolutno nikakve legitimne interese van sopstvenih
granica - nisu izazvali interesovanje američke javnosti ili komentare
analitičara. Naime, daleko pre krize koju je letos izazvao Mihail
Sakašvili, američka vladajuća elita je grub, bahati ton prihvatila kao
normalan u odnosu na Moskvu. Ta je elita svoj nevoljni respekt prema
Sovjetskom Savezu iz vremena hladnog rata zamenila, tokom Jeljcinove
dekade, prezrivom netrpeljivošću prema Rusiji kao takvoj.
Ne iznenađuje što je postsovjetska slabost Rusije - ekonomska,
diplomatska, vojna i psihološka - podsticala trijumfalizam SAD. Međutim,
američka arogancija 90-ih od početka je bila dodatno zatrovana
atavističkom rusofobijom. Mržnja prema Rusiji kao takvoj u kolektivnoj
psihi zapadne elite prisutna je vekovima, ali je u vreme hladnog rata
bila donekle zakamuflirana retorikom antikomunizma.
ISTI DUH I KOD MEKEJNA I OBAME
Kamuflaže više nema. Ogrnuta „levim“ ili „desnim“ ideološkim plaštom , u
SAD aksiomatska rusofobija nepodložna racionalnoj kritici podjednako je
dominantna u neokonzervativnom pokretu (Vilijam Kristol, Robert Kejgan,
Norman Podhorec, Džošua Muravčik i brojni drugi) i u vrhu Republikanske
stranke, pre svega u liku predsedničkog kandidata Džona Mekejna. Isto
stanje duha vlada i u Demokratskoj stranci, a njegovi nosioci su Obamin
potpredsednički kandidat Džozef Bajden i glavni savetnik za spoljnu
politiku Zbignjev Bžežinski.
Bez spoznaje fenomena rusofobije nije moguće razumeti spoljnu politiku
SAD, niti shvatiti dimenzije opasnosti u kojoj se svet danas nalazi.
Naime, posle kratkog perioda američke monopolarne globalne dominacije
(1991-2008), podela svetske moći sada dobija karakteristike asimetrične
multipolarnosti. Ovo je, kako nas uči istorija, nestabilan model
međunarodnih odnosa koji svoje strukturne protivrečnosti teško može da
razreši bez rata velikih razmera.
Triput u istoriji
Skoro pola veka posle Drugog svetskog rata (1945-1991) svet je počivao
na bipolarnom modelu koji se pokazao kao relativno stabilan. Obe
supersile prećutno su prihvatale postojanje nedodirljivih interesnih
sfera suparnika, što se videlo sa naglašenom uzdržanošću SAD tokom
sovjetskih intervencija u Mađarskoj 1956. i Čehoslovačkoj 1968.
Geopolitička utakmica vodila se u sivim zonama Trećeg sveta (Bliski
istok, Indokina, Angola, Nikaragva itd), ali su pravila igre počivala na
relativno racionalnom proračunu odnosa između cene i benefita
spoljnopolitičkih poteza. Ratovi klijenata ostajali su lokalizovani.
Implicitna racionalnost obeju strana činila je mogućom de-eskalaciju
povremenih kriza (Berlin 1949, Koreja 1950, Kuba 1963) koje su pretile
prerastanjem u sukobe katastrofalnih razmera.
Bipolarni model bio je plod jedinstvenih geopolitičkih okolnosti koje
neće biti ponovljene u doglednoj budućnosti. Svet ponovo postaje
multipolaran, ali SAD još nisu spremne da tu činjenicu prihvate. U
interesu i Amerike i sveta bilo bi da donosioci odluka u Vašingtonu
sagledaju opasnost od hegemonističkih težnji jedne od vodećih sila
multipolarnog sistema.
Od Vestfalskog mira kojim je 1648. okončan tridesetogodišnji rat, pa sve
do treće decenije 20. veka, međunarodnim odnosima dominirao je relativno
stabilan model uravnotežene multipolarnosti. Taj model je Evropi (tj.
svetu) obezbedio mnoge decenije relativnog mira i prosperiteta koji je
bio ozbiljno poremećen samo u tri navrata: hegemonističkim težnjama
Napoleonove Francuske (1800-1815), vilhelmovske Nemačke (1900-1918) i
Trećeg rajha (1933-1945). U sva tri slučaja nespremnost hegemona da
svoje interese uskladi sa interesima ostalih sila, ili da uopšte
prihvati legitimnost postojanja takvih interesa, dovela je do nastanka
koalicije spremne na svaku žrtvu da bi se hegemon porazio.
Koalicije
Antihegemonističke koalicije iz navedena tri primera bivale su sklapane
bez obzira na ideološke razlike i potencijalne ili stvarne rascepe u
interesima samih partnera. Protiv Napoleona su se na kraju udružile
Engleska, Rusija, Austrija i Pruska, a protiv kajzera Engleska,
Francuska i Rusija. Hitler je svojom nezdravom dinamikom proizveo još
bizarniji savez boljševika, imperijalista i kapitalista.
Rusija, Kina, Indija, Iran i Brazil isto tako imaju niz stvarnih ili
potencijalnih uzroka međusobnih sukoba. Svi oni padaju u zasenak u
poređenju sa životno važnim izazovom suzbijanja Amerike kao globalnog
hegemona koji ne zna svoju meru. Shodno nacionalnoj bezbednosnoj
strategiji proklamovanoj septembra 2002, SAD ne priznaju postojanje ma
koje tačke na kugli zemaljskoj koja nije „vitalni američki interes“ - od
Izraela do Koreje, od Estonije do Pakistana, od Gruzije do Tajvana.
Svedoci smo ironičnog preokreta uloga. Sovjetska Rusija bila je
revolucionarni hegemon, u ime oslobađanja podjarmljenog proletarijata,
kome se suprotstavljala Amerika kao konzervativni pobornik statusa kvo.
Danas je Amerika nosilac revolucionarnog dinamizma sa globalnim
ambicijama, u ime ideoloških normi tobožnje demokratije, ljudskih prava
i slobodnih tržišta, čemu se suprotstavlja sve izvesnija koalicija
slabijih sila koje prevazilaze međusobne razlike u ime suštinski
„konzervativnih“ principa nacionalnih interesa i reafirmacije prava na
geopolitičke sfere sopstvene dominacije.
Vašington ne shvata da doktrina globalnog intervencionizma koja svaki
kutak globusa tretira kao američko bližnje zarubežnje mora imati za
posledicu stvaranje kontrakoalicije koja je došla glave Napoleonu,
kajzeru i Hitleru. Veliko je pitanje da li će, i po kojoj ceni za sebe i
ostali svet, ovu činjenicu shvatiti vašingtonska dvostranačka klika koja
formira spoljnu politiku najmoćnije zemlje sveta.
Autor:
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
