Svastika Piše: Željko Cvijanović
Kako je izveštaj Sonje Biserko pokazao da svet sa superiornim idejama bira svoje prijatelje, a svet sa inferiornim idejama bira svoje neprijatelje I tako se opskurni krug zatvorio: ona šačica desperadosa koja već neko vreme protestuje zbog Karadžićevog izručenja u Hag došla je pred zgradu u kojoj je sedište Helsinškog odbora Sonje Biserko. Tamo su joj na ulazna vrata navodno zalepili nekakav svoj proglas i kukasti krst. Naravno, ta zalepljena svastika ostavila je izvesne nedoumice: istomišljenici Biserkove veruju da su karadžićevski demonstranti tom svastikom potpisali svoje grešne političke osobenosti. Karadžićevci opet, kad su na vrata zalepili taj znak, verovali su neko vreme kako je u ovakvoj Srbiji jedino još njima dato da Biserkovu i njen famozni izveštaj za 2007. godinu nazovu pravim imenom, kojim čak i nacionalni deo intelektualne čaršije izbegava da ih nazove. Ali više od toga, svastika je te noći, makar nakratko, bila nešto više od mračnog simbola Hitlerove Nemačke; ona je bila simbol jedinstva, totem jedne čudne društvene igre kojom se već neko vreme u Srbiji prekraćuje vreme; ona je bila znak koji je na veoma nastran način ujedinio margine dve političke Srbije. Ali krenimo od početka. Svojevremeno sam sedeo na ručku sa prijateljem koji je baš u to vreme bio u fazi - hajde da tako kažem - koketerije sa onim krilom nevladinog sektora koji se jedino ne bavi humanitarnim radom. I negde kod prvog gutljaja vina - nepisano pravilo je da tada počinje razgovor zbog koga smo se zapravo sastali - njemu je zazvonio telefon. Prihvatio je vezu kao da se radi o nečemu veoma važnom. Sa druge strane imao je redakciju jednih dnevnih novina, odakle su tražili njegov komentar na neki ne naročito važan politički događaj. Strpljivo je odgovorio, a po ritmu govora zaključio sam da onaj sa druge strane zapisuje njegove reči. Potom je sagovornika zamolio da mu pročita šta je zapisao, zadovoljno coknuo jezikom, rekao OK, ljubazno se zahvalio i odjavio. Naravno, nije mi se dopalo što je prekinuo naš razgovor zbog izjave za novine, posebno ne zato da bi dao neku izjavu koja mi se učinila prilično besmislenom. E sad, kako prijatelju nikad ne govoriš da mu je izjava besmislena, pokušao sam da ga bocnem sa druge strane. Pitao sam da li mu se ikada desilo da je odbio neki poziv za izjavu. Pogledao me je kao da nisam normalan: nikada nije odbio. A onda je počeo da priča i razgovor je neplanirano otišao u sasvim drugom pravcu. Moj prijatelj, priznao mi je, svakog meseca uredno iseče iz novina sve svoje izjave, članke i intervjue, odštampa one koje je dao za Internet izdanja, na CD nareže ono što je pričao na radiju i televizijama i sve to spakuje u jednu fasciklu. U drugu fasciklu isto tako spakuje reakcije na svoje izjave. Sa vrstom keza na licu kakav čovek ima kad pokušava da vam objasni kako je preveslao ceo svet objasnio mi je kako na vrh fascikle stavlja one reakcije u kojima ga pljuju, dok one afirmativne stavlja na manje važno mesto, ispod ovih prvih. I, naravno, fascikle zapakuje i pošalje. I? I posle mesec dana stiže kinta. Koliko? Koliko izjava i reakcija, toliko uticaja; a koliko uticaja, toliko kinte. Sad vi, naravno, mislite kako ovde nedostaju još samo dva pitanja i jedan odgovor, pa da vam odam tajnu kako da i sami zaradite neke pare. Dakle, kuda idu fascikle i odakle stižu pare? Ako vam kažem odakle, znaćete sve, a ako znate sve, moglo bi se dogoditi da me prijatelj optuži kako sam na njegova vrata zalepio ovoliki kukasti krst. A prijatelji ne lepe jedni drugima kukaste krstove, osim u situacijama kada su veoma dobri prijatelji, u šta spada i ovaj naci delivery kod Sonje Biserko. Kada sam pročitao u novinama kako su karadžićevci ostavili pošiljku na Sonjinim vratima, setio sam se ručka sa prijateljem i zaključio kako je šefica Helsinškog odbora jedna veoma uspešna žena, vrh u svom poslu. Istomišljenici Biserkove u pravu su u važnoj stvari: naime, niko od delivery boysa nije pročitao iritantni izveštaj za 2007. godinu, koji je na ideološkom tragu njene ideje iz 1999. godine, kada se zalagala da bi NATO trebalo da do kraja pokori Srbiju, okupira je, preuzme kontrolu nad svim njenim medijima i započne denacifikaciju Srba. Uostalom, taj soj karadžićevskih marginalaca ne deluje mi kao svet koji čita mnogo više od Kurira, dok je Biserkova napravila izveštaj obima integralne verzije Ane Karenjine. I pri tom sve opisi, nigde dijaloga. Kako su onda saznali za njen izveštaj? Prosto: iz novinskih tekstova i TV-nastupa onih koji su ga osuđivali, onih koji su napunili onu drugu važniju fasciklu na čijem samom vrhu će biti pohranjena fotografija njenih vrata sa sve zalepljenom svastikom. Elem, Biserkova se možda ne razume mnogo u društvene trendove, ne verujem da bi neko ozbiljan platio njene analize, ali pored takvih neprijatelja kakve ona ima u Srbiji neće joj biti teško da i u njoj i van nje pronađe i prijatelje. Ako bismo govorili o realnom neposrednom uticaju ideja Biserkove na građane Srbije, on je takav da je kao solidnog analitičara odlikuje samo činjenica da se nikada nije usudila da od svog Helsinškog odbora napravi stranku i izađe na izbore. Istovremeno, likom i idejama Biserkove nisu posebno impresionirani ni srpski mediji. Kako Srbija onda zna za nju i njenu nevladinu organizaciju? Nosila je humanitarnu pomoć izbeglicama? Darovala je skener nekoj bolnici? Kad je bila u vojsci, dala je krv? Podigla je neku sigurnu kuću, osim za ovu šačicu ljudi koje, što se tiče rečnika koji upotrebljava govoreći o Srbiji, od najmračnijih hrvatskih i muslimanskih šovinista razlikuje samo činjenica da su Srbi? Ništa od toga. Za Sonju Biserko Srbija zna zahvaljujući njenim neprijateljima, zapravo jednom delu nacionalne srpske inteligencije koji voli da se ideološki predstavlja kao desničarski iako je tradicionalno sa mnogo više elana razumevao Lenjina nego Dizraelija. Naravno, s te strane Biserkova je pročitana kao velika opasnost za srpsku demokratiju iako je ona i po svom uticaju i po kapacitetu svojih političkih ideja sve vreme daleko ispod margine političkog mejnstrima. Ali lenjima duhom Biserkova je poslužila pre svega zbog tri zanimljiva momenta: prvo, jedva da iko osim nje danas još nastupa sa tako ekstremnih ideoloških pozicija, jedva da iko osim nje hoće da vodi ideološke rasprave sa našim pseudodesničarima, koji tako rado raspravljaju o nacionalnom identitetu, a tako nerado o ekonomiji ne razumevajući da prvog bez drugog nema. Rečju, Biserkova i nešto ljudi oko nje su zbog svojih nastupa jedan od retkih razloga postojanja te pseudodesnice, bez Biserkove oni bi danas bili više smešni nego tragični, a ovako su definitivno tragični. Drugo, Biserkova je nacionalnim levičarima svih ovih godina najbolji dokaz kako i prozapadne političke ideje mogu da budu duboko nedemokratske i ekstremističke; zašto bi se oni bavili svetskim ćorsokacima liberalnog kapitalizma kad sve to imaju kod nje u jednom jasnom i vrlo ranjivom ideološkom obrascu, na malo prostora i s puno galame. Treće, svet sa superiornim idejama bira svoje prijatelje, svet sa inferiornim idejama bira samo svoje neprijatelje. Takva Biserkova koja već više od decenije uporno dokazuje tezu da rodno mesto političkog krila srpskog nevladinog sektora nije ideja liberalizma, kako oni vole da se legitimišu, nego korpus ultralevičarskog diskursa, neprijatelj je kakav se samo poželeti može. Marginalne ideje i formati Sonje Biserko tako su se pojavili kao neka vrsta bedža, oni su demokratska legitimizacija ovdašnjih nacionalnih levičara. Problem je, dakle, što je ona njima isto ono što je njoj godinama bio Vojislav Šešelj ili kasnije, u njegovom odsustvu, Stormfront ili Nacionalni stroj onog marginalca Davidovića. Ali ovoga puta Biserkova nema potrebu da svoj izveštaj bazira na Davidovićevim glupostima i Šešeljevim amocima; nacionalni levičari već su joj dali sasvim dovoljno materijala, te dve ideološke zablude jasno su se prepoznale jedna u drugoj, i ta ljubav, koja je davno započela, sada će trajati proizvodeći tek onoliko dinamike da će kukasti krst čas biti na jednim čas na drugim vratima. Ne tretirajte to kao neprirodnu stvar, reč je samo o dve grupe koje jedna drugoj pune fascikle, ispomažu se da bi i jedni i drugi svoje lične ambicije tretirali kao ključne probleme ovog društva. U toj galami za ozbiljan svet nema ničega više. http://www.standardmagazin.com/kolumna.php?ID=399
