ШАМАР У ЛИЦЕ – ПАМЕТ У ГЛАВУ
Црногорци нам заиста нису много криви. Сем што су својим јадом показали како смо и ми тек једва нешто мало бољи Претпостављам да је мало ко у Подгорици очекивао да ће „једногласна одлука Владе Црне Горе”, односно Мила Ђукановића лично, да призна независност Косова наићи на овако жестоку реакцију у Србији. Заправо, тешко је уопште замислити да више било шта, а поготово било шта у вези са Косовом, може озбиљно усталасати српско јавно мњење, увелико огуглало и анестезирано што вазда новим политичким ударцима и економским недаћама, а што континуираним деловањем силних спин доктора и стручњака за специјалне медијске операције. Али, опет, вест из Подгорице истински је, макар и на кратко, потресла Србију и изазвала једнодушну сагласност политичке елите у осуди Ђукановићевог потеза, грађана и медија, сагласност на какву смо овде већ заборавили. У ствари, прва, „колатерална” корист од овог иначе срамног геста званичне Подгорице могло би бити управо то што се показало да је чак и у овој и оваквој Србији још увек могућ некакав консензус, као и то да ипак, упркос свему, као земља и народ, можда још нисмо сасвим пропали и постали потпуно равнодушни према Косову и неправдама које нам се чине. Чак и ако оставимо по страни можда мало преемотивну, али у основи тачну констатацију министра Јеремића да црногорско признање Косова представља „нож у леђа” Србији, нема никакве сумње да је тај потез, очигледно темпиран тако да само дан након српског дипломатског успеха у Генералној скупштини, и Србији и онима који је подржавају покаже релативност и ограниченост тог постигнућа, као и то колико тренутни светски хегемон генерално (не) хаје за одлуке УН. Црна Гора је, на пример, Косово могла признати и неколико дана раније. То би, наравно, из угла Србије гледано, и даље био разлог за жаљење, осуду и незадовољство, али не би имало овај ефекат – политичко дезавуисање одлуке Генералне скупштине и пластично показивање Србији колики је реални домет њене њујоршке победе. Не, управо Црна Гора и Македонија, наши потенцијални савезници, најближи суседи и браћа, и вероватно прве следеће жртве великоалбанског национализма, морали су извршити тај и по себе и нас понижавајући чин. И ту долазимо до другог (или можда првог) разлога за овако унисону осуду црногорског потеза. Он, наиме, није само директно противан међународном праву, добрим дипломатским обичајима и српским националним интересима – на те ствари смо већ навикли. Али Ђукановићев потез је овога пута био директно уперен и против интереса српске власти и представљао је директно дезавуисање вишемесечних напора министра Вука Јеремића и председника Бориса Тадића који су од изгласавања резолуције у Генералној скупштини начинили окосницу своје „косовске” и спољне политике. Црногорско признање Косова само дан после гласања у УН, дакле, није било само „нож у леђа Србији”, нити „пуцањ у међународно право”, него и директан шамар у лице Борису Тадићу, интересима Демократске странке и „коалицији за европску Србију”, а то се већ мало теже прашта и завређује најоштрију реакцију. Зато се стиче утисак да је одлука Црне Горе о признању Косова српској политичкој елити пала теже него својевремена одлука о напуштању државне заједнице са Србијом. На хронично завађеној и подељеној српској политичкој сцени, ономе су се неки чак и радовали – било зато што нису волели Црногорце, било зато што су мрзели српску владу која је, истина, на један доста траљав начин, ту заједницу са Црном Гором покушавала да сачува. Остали су били више-мање равнодушни, а нарочито демократе којима је све то око очувања заједничке државе било помало „ни из џепа ни у џеп”. Уосталом, остало је забележено да је председник Тадић одмах након црногорског референдума, још пре проглашења званичних резултата које је опозиција жестоко и аргументовано оспоравала, одјурио у Подгорицу да честита сувереност Ђукановићу и Вујановићу. Можда је и тада, међу ојађеним просрпским црногорским гласачима и лидерима, неко тај Тадићев потез и хитрину могао сматрати забијањем „ножа у леђа”? И тако стижемо до последњег фактора у овој актуелној српско-црногорској заврзлами. На Црногорце смо се толико и тако сложно наљутили зато што нам се чини да на њих смемо да се љутимо, па чак и да их због онога што су учинили и малчице казнимо. И није да у томе нисмо у праву, али је ипак помало бедно да се толико трсимо, па и малчице иживљавамо пред млађим братом када нисмо имали храбрости, снаге или воље да барем нешто од тог праведног – и оправданог – гнева покажемо пред правим кривцима и онима који су се о нас заправо огрешили. И који су, уосталом, Црну Гору и натерали да, много понизивши себе, мало понизи и нас. То се стручно зове „померена агресија”, а у конкретном случају није много више од обичног лицемерја. Није ли позивање на „реалност”, „прагматизам” и „објективне међународне околности” све ово време била омиљена мантра и наших домаћих евроатлантиста коју је Мило Ђукановић сада само поновио? Ако нам нису сметали „њихови” амбасадори, ако смо им допустили да нам воде политику и кроје владу, ако смо управо донели одлуке о повратку наших амбасадора у земље које су у претходном периоду признале Косово, онда нам Црногорци заиста ништа нису криви. Сем што су својим јадом показали како смо и ми тек једва нешто мало бољи. А можда и нисмо. главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао” Ђорђе Вукадиновић [објављено: 14/10/2008] <http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/SHAMAR-U-LICE-PAMET-U-GLAVU.sr.html> http://www.politika.rs:8080/images/icon-print.gif <http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/SHAMAR-U-LICE-PAMET-U-GLAVU.sr.html> http://www.politika.rs:8080/images/icon-send.gif пошаљите <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=new_review&int_itemID=59120> коментар | погледајте <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=list_reviews&int_itemID=59120> коментаре (7) http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/SHAMAR-U-LICE-PAMET-U-GLAVU.sr.html
<<attachment: image001.gif>>
<<attachment: image002.gif>>
