Aman, braćo Srbi, prestanite... <http://www.glas-javnosti.co.yu/pismo/48365/aman-braco-srbi-prestanite>
Malo li je što je u srpskom narodu srpska ćirilica gotovo uništena, sada treba i srpski jezik da zaboravimo. Pogledajte kako nam se na „velika vrata“ preko medija (TV, novine, razni propagandni materijali...) plasiraju nestandardne srpske reči (čitaj hrvatske): omotnica (koverta), suradnja, prodano, jamstvo, modro voće (crna i plava kupina), postava (ekipa, tim), cesta (put, drum), dom (kuća), domovina (otadžbina, uskoro očekujem da naš cenjeni ministar g. Đelić objavi da više nemamo pasoše, već domovnice), prometnici (trgovci), tisak (štampa), dojam (utisak), potraga (potera), postaja (stanica), vojarna (kasarna), bedak (bednik), zakazao (zatajio), kišilo (padala kiša), postrojenje (industrijsko preduzeće-fabrika), stroj (mašina, interesuje me kako će se ubuduće zvati mašinbravar-verovatno „strojnibravar“ ili „postrojenibravar“), kolodrob (nema ga ni u rečniku?), regrutirao, konzervirano, realizirao, organizirao... Ovome nema kraja, prikupljanje je obavljeno za poslednjih mesec dana, u dva dnevna lista i televiziji. Međutim, verovatno ste pomislili da je ovome sada kraj? Ne! Tu su naši političari koji nas svakog dana ubeđuju da je naša država: multinacionalna, multikulturalna, multikonfesionalna (kao da druge države nisu). E, sad nastupa srpski narod, koji ne želi da zaostaje za svojom državom Srbijom i na sve moguće načine nastoji da sa svoje „polupismenosti“ pređe na „multipismenost“. Zato su na startu srpskom narodu uvedena dva pisma, uskoro očekujemo da će ih biti i više. Sada se dodvorava svetu i uči više jezika u zavisnosti od gazde. Primer je vaš članak o „Fijat Srbija“ (8. oktobar 2008.) gde svi radnici i neradnici žele da nauče italijanski jezik i pismo (kako to da ti isti radnici nisu odlučili da „ponovo“ uče svoje pismo, srpsku ćirilicu, koju su odbacili i zaboravili). Sećam se, nije to davno bilo kada su i radnici u „Severu“ iz Subotice svi „dobrovoljno“ rešili da uče nemački jezik, a u „Ju-Es stilu-Srbija“ engleski. Zašto bi se Srbi, kao dobri domaćini direktora i nekoliko njegovih saradnika, mučili i učili srpski jezik u zemlji Srbiji, kada je mnogo lakše da nekoliko hiljada srpskih radnika uče nekoliko jezika. Pogledajmo kako je kod jednopismenih, za nas „nepismenih“ naroda. Ne pročitah da su se Englezi prihvatili učenja ruskog jezika zbog toga što im je gazda Abramovič, kao i da su radnici u Americi, Francuskoj, Nemačkoj ili bilo kojoj drugoj državi učili arapski samo zato što su im gazde iz nekih bogatih arapskih zemalja. Dok je postojala prava i pravna država Srbija i poštovan srpski narod, tada je jedan veoma cenjeni g. Luj Kordije, profesor, pisac i novinar, pripadnik velikog francuskog naroda, „potpuno savladao i naučio srpski jezik i pravilno pisao, služeći se ćirilicom“. (Ovako je bilo, Antonije Đurić.) Ako se ovako nastavi, a znajući nas kako smo skloni tome da brzo zaboravljamo sopstveno, nacionalno (primer: srpska ćirilica, zaboravljen srpski jezik i pismo naše dece u inostranstvu), pitam se kako li će se naši radnici u budućnosti sporazumevati, na nekakvim sindikalnim susretima u nekom srpskom gradu, da li će međusobno moći da komuniciraju, ili će morati da obezbede prevodioce kako bi se razumeli. Reče li ono Jovanča Micić: „Ama, braćo Srbi, prestanite...“. Petar Jaćimović Sremska Kamenica http://www.glas-javnosti.co.yu/
