EU-LEX SPECIALIS
http://vukotic.atspace.com/eulex.htm
Dakle, jasno je, da, gledano sa "pravne tačke",
predsednik Tadić "kuca na otvorena vrata", jer "traži" od Euleksa, da
ovi ispune uslove, koji su već odavno "ispunjeni".
HTML clipboardMisija Euleks biće prihvatljiva "pod određenim uslovima",
nedavno je izjavio predsednik Srbije. A ti uslovi su "da misija
Evropske unije na Kosovu bude raspoređena na osnovu odluke Saveta
bezbednosti Ujedinjenih nacija, da bude statusno neutralna i da se
obaveže da neće primenjivati plan Martija Ahtisarija". Naravno, ne bi
bilo isključeno da EU prihvati "uslove", koje im je "istavio" Boris
Tadić, a pod kojim bi isti, navodno, bili "prihvatljivi" i za Srbe..
Predsednik Srbije je izgleda zaboravio ko je priznao nelegalnu "državu"
Kosovo i ko je bio njen (posle SAD) najžešći zagovornik, kao što je,
čini se, smetnuo s uma, da je tvorac paklenog plana za početno čerečenje
Srbije, baš ovih dana, dobio (kakve li farse!) Nobelovu nagradu za mir!
Ako se svemu tome doda Manterovo "raz-montersko" razmišljanje o daljem
osakaćivanju srpske države, u kome ovaj tvrdi, "da bi se formalno
'međunarodno pokriće' za razmeštanje Euleksa moglo pronaći u 'dobroj
volji' generalnog sekretara UN - Ban ki Muna. Zapravo, Euleks je, ako to
naši domaći vladari (ili strani vazali) još ne znaju, odavno raspoređen
"u skladu sa Rezolucijom SBUN 1244", jednom ranijom odlukom
"bankomunjenog poglavnika" UN, koga američki "monteri" potežu kad god ne
nalaze drugi
način da svom razbojničkom zločinjenju daju privid "legalne aktivnosti".
Dakle, jasno je, da, gledano s "pravne tačke", predsednik Tadić "kuca
na otvorena vrata", jer "traži" od Euleksa, da ovi ispune uslove, koji
su već odavno "ispunjeni".
Euleks misija nema nikakvog razloga da ne bude "statusno
neutralna", kako to od njih "slavodobitno" zahteva predsednik Srbije.
Što se većine zapadnih zemalja tiče, status te srpske pokrajine je
odavno rešen - po njima, Kosovo (bez odrednice Metohija) je nezavisna
država, sa kojom Srbija, ukoliko želi da jednog dana (ko zna kad?) uđe u
EU, mora da uspostavi "dobrosusedske odnose". Opet, razmeštanje
službenika EU na području Kosova i Metohije, samo po sebi, predstavlja
uspostavljanje protektorata nad onom "državom", za čiju "nezavisnost" su
se ti isti Evropejci "zdušno" borili. Takođe, da je EU u samom startu
predvidela sličan razvoj događaja, pokazuje i činjenica, da sadašnji šef
Euleksa Iv de Kermabon stalno ponavlja "činjenicu", da misija EU na
Kosovu nema nikakve veze sa "statusom", te da je njena uloga čisto
"tehničke prirode". Kada malo bolje razmotrimo treći Tadićev "uslov",
koji glasi, da je Euleks dužan da se obaveže "da neće primenjivati plan
Martija Ahtisarija", tada ćemo shvatiti da predsednik Srbije pokušava
da, bacanjem mamca za naivne, sakrije prave motive takvog njegovog, po
Srbiju sramotnog i krajnje ponižavajućeg "predloga". Ahtisarijev plan
"nadgledane nezavisnosti" nema (zvanično) nikakve veze sa docnijim
"samoproglašenjem" još jedne Albanske "države" na tlu Balkana od 17.
februara, kada je samoproglašeni "predsednik" samoproglašene "Kosova"
(Sejdiju) izjavio: "Objava nezavisnosti je želja naroda!".
Ovde bi, možda, bilo zanimljivo dodati, da je britanski šef diplomatije
Miliband predlagao da Kosovo proglasi nezavisnost 4. februara, samo
jedan dan nakon drugog kruga predsedničkih izbora u Srbiji, svakako,
kao "poklon" novoizabranom "proevropskom" vođi srpske države, čija se
pobeda nije dovodila u pitanje. EU je sve to, ipak, pomerila za dve
nedelje, ne zbog toga što nisu htele da još jednom, bezobzirno i krajnje
podmuklo, ponize Srbe, već zbog toga, što su smatrale da bi bilo bolje
da sačekaju okončanje parlamentarnih izbora u Španiji, gde bi priznanje
samoproglašene "države" Kosovo moglo da izazove ozbiljne reakcije,
posebno među baskijskim separatistima. Gornji primer je samo delić
strašnih poniženja koje je Srbija (počev od izručenja Slobodana
Miloševića na Vidovdan) doživela od strane bahatih "evropskih" lidera
ili Evropske Unije kao, još uvek ne sasvim jasno definisane,"državne"
gigant-tvorevine.
S druge strane, pre nego što je Tadić u intervjuu "Večernjim
novostima" najavio zaokret u srpskom odnosu prema Euleksu, američki
ambasador je "zapretio", da je srpski ministar inostranih poslova, Vuk
Jeremić, već "obećao", da će Srbija "prihvatiti razmeštanje Euleksa na
celoj teritoriji Kosova". Manter je tu dodao, da je Jeremić takvo
obećanje dao ne samo njemu, nego da je to isto učinio i u svojim ranijim
razgovorima sa državnim sekretarom Kondolizom Rajs i Stivenom Hedlijem
(savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika).. Svakako,
jasno je da se sa sličniim obećanjima, datim takvoj velesili nije
šaliti. Sigurno je da je Vuk Jeremić rekao to što tvrdi američki
ambasador, jer Manter to ne bi potegao, a da za to nema neoborive
dokaze, koje u svakom času može da prezentuje javnosti. Vuku Jeremiću,
takođe, ne pada na pamet da takvu tvrdnju demantuje (iako on zna da je
takvo obećanje dao u "strogom poverenju" i "zagarantovanoj diskreciji"),
pošto mu je jasno, da bi mu se eventualno "igranje vatrom" moglo opasno
obiti o glavu. Moglo bi se pretpostaviti, da je istu vrstu obećanja
američkim državnicima dao i predsednik Srbije, ali, u datom času,
Manter je procenio da je daleko "oportunije" da se pred "svršen čin"
stavi šef srpske diplomatije, a da prava adresa takve opomene, ustvari,
bude adresa Borisa Tadića.
Manterovo nametanje volje, koju državnici banana država, kakva
je Srbija, moraju da slede, svakako, nije nikakva novost. Naravno, da
bi vazali bili u prilici da do kraja ispune one ciljeve, koje pred njih
Imperija postavlja, takvima se mora omogućiti apsolutna vlast u vazalnoj
državi. Pre samo koji mesec, predsednik Tadić je govorio, da Srbija
"nikada neće prihvatiti misiju Euleks", naravno, uz jedno veliko "ali",
jer su se njegove takve izjave uvek završavale dodatkom, da se
razmeštanje Euleksa neće prihvatiti "bez odluke Saveta bezbednosti UN".
Danas, pak, Tadić kaže, da ljudi, koji ne shvataju, da je saradnja s
Euleksom moguća, sigurno ne spadaju u one koji su u stanju da jasno
rasuđuju i da su to oni koji su se "posvađali s logikom". Naizgled,
čovek je prividno u pravu, jer "ne prihvatiti nešto bez odluke SB" ili
"prihvatiti to isto sa odlukom SB", moglo bi da se svede na jedno te
isto. Ipak, "sitna" distinkcija između pomenuta dva iskaza, nije baš
tako beznačajna, kako bi to Boris Tadić želeo da prikaže srpskoj
javnosti. Ogromna je razlika između priloga "nikada" i "nekada", jer
iskaz "nikada nećemo prihvatiti bez..." obavezuje prijatelje srpske
države (prvenstveno Rusiju) da "nikada" ne dozvoli da takva odluka
prođe u Savetu Bezbednosti; u suprotnom, ako se kaže, "prihvatićemo to uz
odlukuSB...",
tada su oni, koji bi želeli da pomognu Srbiji u očuvanju vlastite
teritorijalne celovitosti, lišeni svake obaveze i odgovornosti, ukoliko
se slože sa onim protiv čega sama država Srbija ne ustaje odlučno i
beskompromisno.
Dušan Vukotić
__________________________________________________
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
