VESTI , 02.novembar 2008.
LIČNOST NEDELJE: PATRIJARH PAVLE
SVETAC KOJI HODA
Kad se rađa čovek najpre zaplače, a svi se raduju. Svojim životom po Jevanđelju
treba da zasluži kad sudnjeg časa odlazi da se on raduje dok svi plaču, zato
što je uveren da se neće postideti pred časnim precima niti će se oni njega
zastideti u carstvu božjem. Ovim mudrim rečima 94-godišnji patrijarh srpski
Pavle, često je poučavao i ukazivao da nije dovoljno svoju veru poznavati već
je nužno po njoj živeti. Pri tom je poručivao: "Što želite sebi, učinite
drugima". Narod ga je odavno nazvao svecem koji hoda, a deca prepoznaju po
rečima: "Budimo ljudi".
Nakon 18 godina stolovanja na tronu svetog Save, iz bolničke postelje u kojoj
nepokretan leži unazad skoro godinu dana, izrazio je, prema saopštenju Svetog
arhijerejskog sinoda, želju da se povuče, a o njegovoj molbi odlučiće Sveti
arhijerejski sabor 11. novembra.
Patrijarh Pavle (Gojko Stojčević), rođen je na praznik Usekovanja glave svetog
Jovana Krstitelja, 11. septembra 1914. u selu Kućanci, srez Donji Miholjac, u
zapadnoj Slavoniji u zemljoradničkoj porodici. Vrlo rano je ostao bez
roditelja, imao je tri godine, a brat Dušan se tek rodio. Otac Stevan je radio
u Americi, dobio tuberkulozu i vratio se kući da umre. Mati Ana se preudala i
ubrzo umrla, a brat i on su ostali kod babe i tetke. "Moj pojam majke je zato
vezan za tetku, tako da i sada pomislim: kad umrem, najpre ću da vidim tetku...
Bile su religiozne, nedeljom se išlo u crkvu, u školi se učila veronauka... Već
u tim godinama dete zna Očenaš, ali drukčije shvata pojam Oca nebeskog kada
nema roditelje, doživljava to intenzivnije", ispričao je svojevremeno
patrijarh, sećajući se da je u detinjstvu "bio vrlo slabačak": "Jednom su mi
čak zapalili sveću misleći da sam umro. Tetka je videla da nisam za seoske
poslove zbog svoje konstitucije, pa je odlučeno da me školuju".
Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Tuzli, a višu u
Beogradu, šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu, a na Bogoslovskom fakultetu je
diplomirao u Beogradu 1942. godine.
Pred odlazak u gimnaziju, poslali su ga u manastir Orahovicu, da se malo
pripremi. "Proveo sam tamo mesec dana i nisam mogao baš sve da shvatim u
bogosluženju, ali sam imao osećaj prohujalih vekova i predaka koji su se tu
molili. I to mi se tako urezalo u sećanje, ali nisam ni pomislio da će moja
budućnost biti vezana za crkvu", često je pričao.
U Tuzli gde je učio nižu gimnaziju živeo je kod strica koji je bio nadzornik
puteva i imao osmoro dece, a on je bio deveti. Iz tih školski dana za
patrijarha se vezuje zanimljiv paradoks: imao je dvojku iz veronauke, mada je
bio dobar đak. Uticaj rodbine bio je presudan da potom upiše Bogosloviju, mada
mu je celog života ostalo interesovanje za fiziku.
Za vreme Drugog svetskog rata, kao izbeglica u Banji Koviljači teško se
razboleo na plućima. Zamonašio se 1946. Postdiplomske studije je završio u
Atini. Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 1957. godine, a za patrijarha
srpskog decembra 1990. Od stupanja na dužnost, 44. patrijarha srpskog, nije mu
od Boga bilo dato da veru svedoči samo postom i molitvom. Kako se narod
suočavao sa sve težim nedaćama tako je i on kao njihov duhovni otac prolazio
kroz sva ta iskušenja, istrajavajući da uvek brani i govori samo istinu, ali
nikada ne namećući samo svoje mišljenje. Jer, kako bi ukazivao, "to je strano
Jevanđelju Hristovom i svemu onom najboljem u našem narodu, koji nikada svoju
veru ne nameće, nikada ne tlači tuđu slobodu, nikada ne oduzimaj tuđe".
Naglašavao je takođe da "nema tog interesa zbog kojeg bi trebalo na zločin
odgovoriti zločinom, niti interesa koji bi mogli da se ostvare zločinom".
Ali i pitao se: "Da li sam imao dovoljno snage i umeća da pravu reč kažem o
tragediji prognanog naroda, o opustošenoj zemlji koja mu je bila otadžbina, ne
samo domovina? Koliko sveštenika utiče da skromnije budu svadbe, slave, razna
osvećenja, pa i same sahrane i parastosi, u vreme najveće bede najvećeg broja
stanovnika ove zemlje? Pasivnim, čak poslovnim odnosom sveštenstva prema
pastvi, ne odbijamo li od sebe narod koji sve vidi, umesto da ga okupljamo? Da
mogu stići, vaskrsli Bog mi je svedok, pred crkvama, bolnicama, pa i pred
luksuznim dvoranama za bankete i modne raskoši, stajao bih i lično prosio za
stradalnu našu braću, sestre i decu..."
Radmila LONČAR
<<image001.jpg>>
