Knjiga Stvaranje Republike Srpske Nikole Koljevića
Vreme sudnjih dana
Koljevićeve beleške prožete su njegovim stalnim promišljanjem delikatne
pozicije u kojoj su se našli Srbi tokom rata u BiH i mogućim načinima za
pronalazak rešenja. Pri tome, Koljević nikada nije krio da teži izgradnji jedne
sveobuhvatne nacionalne strategije na relaciji Beograd – Banjaluka – Knin. Ali,
kako se može videti iz njegovih beleški, takva strategija nikada nije zaživela
čak ni u obrisima
Slobodan Durmanović
_____
Na nedavno održanom Sajmu knjiga u Beogradu promovisana je knjiga nekadašnjeg
potpredsednika Republike Srpske dr Nikole Koljevića «Stvaranje Republike
Srpske», koju je priredila njegova supruga Milica. Reč je o više od 1.200
stranica, koje sadrže Koljevićeve beleške pisane u danima kada se odlučivalo o
toku rata i sudbini srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Iz tog obimnog dela
«Novi Reporter» prenosi samo neke od najzanimljivijih detalja iz pregovora koje
su politički predstavnici RS vodili sa hrvatskim i bošnjačkim vođama, kao i
čelnim ljudima u Srbiji.
Čekanje ili akcija: Koljevićeve beleške prožete su njegovim stalnim
promišljanjem delikatne pozicije u kojoj su se našli Srbi tokom rata u BiH i
mogućim načinima za pronalazak rešenja. Pri tome, Koljević nikada nije krio da
teži izgradnji jedne sveobuhvatne nacionalne strategije na relaciji Beograd –
Banjaluka – Knin. Ali, kako se može videti iz njegovih beleški, takva
strategija nikada nije zaživela čak ni u obrisima.
Svoj ratni dnevnik Koljević je počeo da vodi na Palama 27. januara 1993, u
vreme kada pozicije Srba s desne strane Drine počinje ozbiljno da se
komplikuje. »Hrvatska je napala Republiku Srpsku Krajinu. Ovo je trenutak u
kojem i mi možemo nešto vojno da uradimo. A i morali smo, jer je muslimanska
ofanziva u Podrinju, u Rudom i Čajniču, toliko iznenadila Srbe da su čak
naprasno počeli da se sele. Sastanak smo održali u Palati Federacije s Dobricom
Ćosićem, koji nije bio previše naklonjen našoj ideji. Smatrao je da politički
nije dobar trenutak za srpski narod da pokazuje svoju želji za ujedinjenjem.
Posebno da nije dobro da u ovom trenutku to pokazuje tako što bi vojno pomagao
Srbima preko Drine. Ćosić se upravo vratio iz Grčke. Kaže, i Micotakis i
Karamanlis smatraju da treba pričekati. Takvi saveti dolaze i od ruskog
ambasadora Šikina, kaže: vreme radi za nas, treba mirotvorno delovati, ostaviti
krivicu na Hrvatima i muslimanima. Vladimir Lukić dokazivao je da je upravo
potrebna akcija, potrebna je saradnja, jer opasnost preti i Srbiji, muslimani
se spremaju da prodru u Sandžak. Ćosić je rekao da će se Sandžak braniti.
Znači, tek tada možemo računati na pomoć Vojske Jugoslavije«, piše, između
ostalog Koljević.
Izetbegovićev pristanak: Među mnogobrojnim sastancima sa »mirovnim
posrednicima« vredan je pomena tajni sastanak srpskih, hrvatskih i muslimanskih
vođa sa lordom Dejvidom Ovenom, koji je u knjizi datiran 21. septembra 1993.
Tom prilikom razgovaralo se o ustrojstvu BiH kao unije republika. »Način na
koji mi vidimo situaciju je sledeći: iz ekonomskih i drugih razloga, tri
republike treba da imaju izlaz na more, kao i sama Unija«, tim rečima Oven je
počeo sastanak, prema Koljevićevom svedočenju.
»Ovenov predlog bio je da Hrvati daju muslimanima specijalne garancije za
Ploče, kao i da muslimani dobiju mogućnost izgradnje sopstvene luke u plovnom
delu Neretve između sela Višići i Čeljevo. Predložio je da nastavi njihov
dijalog s hrvatskom delegacijom, a da se muslimani i Srbi povuku u rezervnu
kabinu ukoliko žele da razmotre svoja sporna pitanja. Izetbegović nas je pozvao
u svoju kabinu (...) Bio je otvoren i jasan. Njegova logika svodi se na
sledeće: Bosne kakva je bila, više nema i nemoguća je. 'Kralj je umro, ziveo
kralj!' - doslovno je rekao. Moguća je nova, muslimanska Bosna i on se za nju
bori. Njegova prva 'koncesija' je, ističe, to što je Srbima i Hrvatima omogućio
(odnosno, politički je spreman da omogući) stvaranje sopstvenih državnih
jedinica. (Njemu, izgleda ne pada na pamet da bi to moglo biti prirodno pravo
Srba i Hrvata, koje se ustavno može braniti s obzirom na to da su ti narodi u
svim posleratnim ustavima bili konstitutivni narodi u BiH.) Alijina druga
'koncesija' jeste njegov pristanak u Ženevi (na sesiji s Krajišnikom i Buhom)
da RS može izaći iz Unije čim se postigne 'uzajamno zadovoljavajuće
teritorijalno razrešenje' (...) Silajdžić je bio još eksplicitniji: 'Vi ste
pobedili vojnički, a mi diplomatski', kaže, 'sada to treba da razmenimo.'
Kada smo otišli u svoju kabinu, odlučili smo da naša poslednja ponuda bude u
istočnoj Bosni, izvesno teritorijalno povećanje između Žepe i Goražda, s tim da
nam muslimani ustupe desnu stranu Drine oko goraždanske enklave. S obzirom na
to da su oni tražili ustupke i u Bihaćkoj regiji, kao i mnogo veće u istočnoj
Bosni (do Zvornika), ovakva ponuda je za njih bila nedovoljna, ali je nisu ni
odbacili. Na plenarnoj sednici Izetbegović je izjavio da će se sledećeg
ponedeljka (27. septembra) održati 'bosanski sabor' na kojem će biti donesena
definitivna odluka. No, najzanimljivija stvar bila je Izetbegovićeva izjava da
je nezadovoljan predloženim rešenjem izlaska na more i da je 'komad obale' na
moru psihološki najvažniji uslov za sve njegove građane koji 'osećaju gušenje'
bez toga, a da su teritorije u istočnoj Bosni ipak, sekundarna stvar, posebno
značajna samo za izbeglice iz tih krajeva, ali ne i za druge«, prepričava
Koljević detalje sa tog »tajnog sastanka«.
Potvrda i kajanje: Interesantan je i zapis sa još jednog tajnog sastanka, ali
ovoga puta srpsko-srpskog, koji je održan nepunih mesec dana uoči pregovora u
Dejtonu. Na tom sastanku, održanom u Dobanovcima, 26. avgusta 1995, glavnu reč
vodio je Milošević koji je, kako se vidi iz Koljevićevih beleški, već uveliko
znao za neka ključna rešenja koja će se kasnije pojaviti u Dejtonu.
»Amerika hoće brzi mir ili brzi rat. Klinton tako potapa opoziciju. Ako nećete
mir – spremni su milioni dolara. Plan je – povlačenje UNPROFOR-a (izuzev
islamskih zemalja) i intervencija NATO-a. Obaviće to na brzinu. Druga mogućnost
je konferencija, predviđaju – Milošević, Tuđman, Izetbegović. Moguće je
uključenje vaših predstavnika. Uslovi – prihvatanje plana kao početne tačke i
krajnji dogovor. Neće biti 'business as usual'. Suština je pitanje vaše
saglasnosti i spremnosti da prihvatite. Rekao sam to već Buhi, vi ne uvažavate
drugu stranu. Vremena nema. Sada je sudnji dan da se postigne ono što je realno
u ovoj situaciji. Ići će na model Federacija Republika Srpska specijalni odnosi
sa susednim državama. Uprkos Izetbegoviću, svi su za to. Holbruk je rekao da će
zapretiti muslimanima, i to zapretiće im Mladićem. Sve se svodi na brzi mir.
That's all. Nas samo interesuje vaše da ili ne«, tako je, prema Koljeviću,
glasila Miloševićeva ponuda predstavnicima RS.
Bio je to, izgleda, početak kraja rata, barem kada je reč o srpskoj strani.
Predstavnici RS uskoro su morali Miloševiću da odgovore potvrdno, da bi se
dobrim delom pokajali u tim istim Dobanovcima, gde ih je Milošević doslovce
zatvorio nakon povratka iz Dejtona. Tako je počela srpska postdejtonska drama.
Reč priređivača: Milica Koljević
Kako je izgledalo priređivanje ovog rukopisa?
Jedan deo rukopisa bio je ranije prekucan, ali je autor na njemu radio,
ispravljao, dodavao detalje ili skraćivao. Drugi deo ostao je zapisan u
sveskama ili na raznim papirima, a treći deo ostao je na audio-zapisima. Sve je
to trebalo prekucati i srediti, ali je, naravno bilo mnogo teže što sam sve to
što smo prošli morala ponovo preživljavati. A naknadno prolaziti kroz sve to na
neki način mnogo je teže nego što je to bilo u vremenu kada se dešavalo. U tim
tada strašnim trenucima, danima i godinama čovek zapravo najčešće nije bio
svestan kroz kakav užas prolazi. Teško da bi iko i preživeo da je bio svestan
svega. Tek danas čovek shvata šta su koji događaji značili, kakve posledice su
imali, kakve sve opasnosti su vrebale – od snajperskog metka do neke pogrešne
reči, odluke ili potpisa.
Pored dnevničkih zapisa, knjiga sadrži i mnoge dokumente, članke, mape, pisma?
Da. Nadam se da će to doprineti da se dobije celovitija slika, a svakako da
doprinosi na svoj način i autentičnosti knjige. Tog materijala je bilo i mnogo
više, ali bilo je potrebno da se napravi jedan uži izbor da se rukopis, koji je
i onako obiman, ne bi suviše opteretio. Razume se da sam sve unela prema
uputstvima autora.
Ovi zapisi nisu memoarskog karaktera, jer su nastajali spontano u toku
dešavanja. Možda su donekle politikološki, premda ni za neke prave političke
analize i promišljanja nije bilo dovoljno vremena. Dakle, teme nije određivao
autor nego događaji, autor je zapisničar ratnih vremena, a s obzirom na to da
je bio potpredsednik Republike Srpske i član delegacije RS na svim međunarodnim
pregovorima, razume se da knjiga najviše obrađuje upravo tu stranu dešavanja
tih ratnih godina. Drugi tok događaja je autorovo delovanje kao predsednika
Komiteta za saradnju sa Ujedinjenim nacijama i međunarodnim humanitarnih
organizacijama. Dakle, ono što je bez sumnje vrlina ove knjige jeste njena
autentičnost, jer autor zapisuje samo ono u čemu je lično učestvovao ili je o
tome imao neposredna saznanja. To je odredilo teme ove knjige.
Da li se može reći da je ovde posredi u isto vreme i lična drama Nikole
Koljevića?
Nikola Koljević je prišao srpskom pokretu kao čovek koji je celog života
verovao u demokratiju, koji je verovao u vrednosti zapadne civilizacije, pravo
i pravdu, a onda je bio suočen s tim da se upravo na Zapadu te vrednosti ruše,
da za Srbe nema ni prava ni pravde. Razumljivo je da bi takvo suočavanje sa
rušenjem jednog sveta u koji čovek veruje svakome bilo teško iskušenje, a
pogotovo još više onome ko je po prirodi svog posla i životnog opredeljenja bio
upućen na intelektualna prosuđivanja. Da, upravo sa dramom srpskog naroda u RS,
može se pratiti i lična drama njenog zapisničara.
Mislite li da ovaj rukopis može doprineti boljem razumevanju procesa nastanka i
osnove postojanja RS?
O mestu i značaju ovog dela sudiće sadašnji i budući čitaoci. Uverena sam da će
knjiga doprineti da taj sud bude konačno pravičan, da se sagleda uloga srpskog
naroda u tom ratu i težnja srpskog naroda da živi kao slobodan narod koji će
sam odlučivati o svojoj sudbini. Ova knjiga otkriće i koliko su srpski
pregovarači bili spremni da čine kompromise, da su činili mnoge ustupke, samo
da bi se zaustavilo stradanje naroda. Mislim da je posebno veliki značaj ovog
rukopisa upravo to što dokumentovano otkriva ono što se do sada uvek uporno
prećutkivalo – zalaganje srpskih pregovarača za mirno rešenje
bosanskohercegovačkog sukoba i smisao u kojem je rat koji je vođen za srpsku
stranu bio rat za mir. A koliki je značaj ovog rukopisa za srpsko pitanje u
celini presudiće vreme.
http://www.novireporter.com/look/reporter/nr_article.tpl?IdLanguage=11&IdPublication=2&NrIssue=295&NrSection=5&NrArticle=3718
