Januš Bugajski iz američkog Centra za međunarodna i strateška istraživanja i tvorac termina „Kosovar“, predlaže:
Nov narod - Vojvođani http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/images/kruzic.gifU pokrajinskim vlastima već se sprovode ankete u kojima je pod stavkom nacionalnost ponuđena i opcija - Vojvođanin http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/images/kruzic.gifSličan model primenjen i na Kosovu i u BiH Neobičan formular kružio je poslednjih nedelja među zaposlenima u skupštini Vojvodine. Tamošnje vlasti, naime, rešile su da utvrde koliko su multietnični pokrajinski organi, pa su svakog ko prima platu u vojvođanskom parlamentu zamolili da se nacionalno odredi. Neobično je, međutim, da se među ponuđenim opcijama, pored uobičajenih - Srbin, Mađar, Hrvat, Rumun itd., našla i nacionalna pripadnost „Vojvođanin“! - U pitanju je zvanični dokument skupštine Vojvodine na osnovu kojih su vlasti prikupljale statističke podatke o nacionalnoj strukturi pokrajinskih organa. To je očigledno stvaranje nove nacije, a najopasnije je što se ta kampanja ne radi preko stranaka nego preko zvaničnih državnih organa. Nacija „Vojvođana“ se uvodi na mala vrata, i to se ne sme potcenjivati. U Crnoj Gori se to radilo punih 50 godina, i videli smo kako se završilo - potvrđuje za NT Milorad Mirčić iz Srpske radikalne stranke. Koliko se tačno zaposlenih u skupštini izjasnilo kao Vojvođanin, nismo uspeli da saznamo. Mirčić tvrdi da je u pitanju tek nekolicina njih, a da su nov „identitet“ prihvatili isključivo Srbi. Nacionalna svest kod manjina, objašnjava Mirčić, jako je izražena, zbog čega se niko od Mađara, na primer, po njegovim saznanjima nije izjasnio kao Vojvođanin. I dok i u DSS-u tvrde da je Skupština Vojvodine štampala i delila ovakav formular, Dragoslav Petrović, šef poslaničke grupe Za evropsku Vojvodinu i visoki funkcioner DS, kaže da tako nešto on nije video. - Koliko se ja sećam, na formularu je bio ostavljen prazan prostor pa je svako mogao da upiše svoju nacionalnost. Ne isključujem da se neko od poslanika i deklarisao kao Vojvođanin, ali to ništa ne znači. Pa na poslednjem popisu iz 2002. u Vojvodini su se četiri građanina izjasnila kao Eskimi - objašnjava Petrović. Bez obzira da li je neko, negde, s određenom namerom osmislio „Vojvođane“ ili je u pitanju samo intuitivna artikulacija regionalizma, tek ovaj naziv je već u upotrebi u političkim krugovima u SAD. O „Vojvođanima“, na primer, u svojim analizama govori i Januš Bugajski, direktor Centra za strateška istraživanja u Vašingtonu. Bliži Evropi - Koristim reč „Vojvođani“ da označim multietnički regionalni identitet, posebno one građane koji svoj regionalni identitet smatraju istorijski utemeljenim, za koje je on izvor ličnog ponosa i savremenih različitosti, i koji traže mere političke autonomije u kojima bi njihovi specifični interesi mogli biti iskazani i ostvareni - objašnjava Bugajski za Nedeljni Telegraf. Pravo je pitanje, dakle, postoji li „vojvođanski identitet“, koji bi jednog dana iznedrio novu naciju. Po mišljenju Aleksandre Jerkov, iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, „vojvođanski identitet“ se vidi u svakodnevnom životu. - Primera radi, u Vojvodini je najveća naplativost računa. Kod nas su, za razliku od ostatka Srbije, vođene matične knjige još pre 300-400 godina. Uopšte, bliži nam je centralnoevropski način života. Drugi primer vojvođanskog identiteta je činjenica da vojvođanski dijalekt, a ja vam to kažem kao lingvista, mnogo brže asimiluje druge govore nego što je to slučaj u Beogradu. Tako ovde imate ljude koji su došli u Vojvodinu pre samo 10 godina, a sada otežu kao prave lale. Zbog svega toga se ja izjašnjavam prvo kao Vojvođanka, a zatim kao građanin Srbije - kaže Jerkov. Po mišljenju Borka Ilića, potpredsednika DSS iz Novog Sada, nije sporno da se Vojvođani razlikuju od ljudi iz šumadije ili Dalmacije, ali to ipak ne znači da postoji „vojvođanski identitet“ ili Vojvođani kao posebna grupa unutar srpskog naroda. - O takozvanom vojvođanskom identitetu najbolje je govorio Borislav Mihajlović Mihiz u Autobiografiji. Mihiz tu kaže da je za Vojvođane prvi put čuo tek posle Drugog svetskog rata, a da su do tada svi bili Srbi iz Srema, Bačke.... U vreme komunizma postojala je doktrina da se Srbija preko svojih pokrajina, Kosova i Vojvodine, drži pod kontrolom - objašnjava Ilić. Šta će reći popis Vojvođani i Vojvodina, po mišljenju Bugajskog, mogu se uporediti sa drugim regionima u Evropi, koji takođe imaju osećanje vlastitog identiteta, kao što su šlezija, Bavarija, Transilvanija ili Škotska. - Neki od tih regiona imaju autonomni ili federalni status, neki imaju veliku dozu samoopredeljenja, dok su ostali regionalni identiteti bez administrativne komponente - dodaje Bugajski. Ali, kako kaže Ilić, nije sporna težnja Vojvodine za identitetom i autonomijom sve dok se ona ostvaruje u skladu sa Ustavom Srbije. Međutim, novim statutom, kaže Ilić, predviđeno je da Vojvodina dobije ingerencije i institucije koje su karakteristične za državu, kao što je pravo ubiranja poreza ili formiranje akademije nauka. Stvaranje novih nacija bar na ovim prostorima nije ni nova, ni nepoznata pojava. Ne treba kopati mnogo duboko u prošlost pa naći sličnosti sa pojavom termina „Kosovar“. Albanci sa Kosova su, primera radi, postali „Kosovari“ tek pre nekoliko godina, u vreme početka statusnih pregovora između Beograda i Prištine, a Bugajski, inače tvorac ovog termina, u svojoj preporuci američkoj administraciji ovako je obrazložio njegovu neophodnost: - Iako kosovska nacija ne postoji, postoji potreba da se pojavi kosovski identitet s obzirom na stvaranje nove države - rekao je Bugajski. Po njegovom mišljenju, poređenje Vojvođana sa „Kosovarima“ tek je donekle moguće. Dok se „Kosovar“ istovremeno koristi za označavanje i pripadnika određene nacije, ali i stanovnika nezavisne države, sa „Vojvođanima“ je situacija drugačija. Za sada, dodaje Bugajski, Vojvođanin ne znači „građanina Vojvodine“ jer Vojvodina nije nezavisna država, ali, po njegovom mišljenju, nije isključeno da će ovaj termin u budućnosti označavati nov narod. - To što ovaj termin sada ima ograničeno značenje, ne znači i da se vojvođanska nacija neće pojaviti. Etnicitet i identitet su pojmovi koji se razvijaju, nisu rigidne, nepromenljive kategorije. Zato bi bilo korisno obaviti popis stanovništva u kojem bi se kao nacionalna pripadnost ponudila i kategorija „Vojvođani“. To bi nam omogućilo da ustanovimo koliko ljudi se najpre tako identifikuje - predlaže Bugajski. Marija Kordić Kako su muslimani postali Bošnjaci Bošnjaci su, kao i „Kosovari“, relativno mlada nacija, profilisana tokom rata, kada se ustanovljavala nova suverena država - Bosna i Hercegovina. Iako oba naziva treba da pokažu direktnu vezu između suverene teritorije i nacije, Bošnjaci su, u međuvremenu, postali širi nacionalni pojam. Opterećeni dnevno političkim trzavicama, muslimani u Crnoj Gori nisu mogli da se dogovore da li će ubuduće biti muslimani ili Bošnjaci, pa je u ustav na kraju ušao kompromisni naziv „Muslimani-Bošnjaci“. „Bošnjak“ je pre šest godina u Srbiji čak stigao i do Ustavnog suda, kada su Opština Tutin i država vodile spor oko toga postoji li u Srbiji region „Sandžak“ i narod „Bošnjaci“ koji govori „bošnjačkim“. Ustavni sud stao je na stranu države, koja je ove termine osporavala, ali se spor ubrzo izgladio političkim dogovorom: Rasim Ljajić, tadašnji ministar za manjinske zajednice, otišao je kod Vojislava Koštunice (tada predsednika SRJ) i dogovorio se da se sve nesuglasice reše budućim zakonom o nacionalnim zajednicama. Ubrzo nakon toga, termin „Bošnjak“ ušao je u Ustav Srbije, a „bošnjački jezik“ i u nastavni program. Američki recept Politika „građenja nacije“ (kako se i zvanično naziva u političkoj teoriji) nastala je polovinom prošlog veka u postkolonijalnoj Africi, kada je pod patronatom UN od bivših kolonija i etničkih mešavina bilo potrebno napraviti nacionalne države. Ovu politiku, kako u knjizi „Američka uloga u građenju nacije“ objašnjava Džejms Dobins, bivši savetnik američkog predsednika Bila Klintona, kasnije su preuzele SAD i u tome su se pokazale uspešnijim od UN. (Inače, kao jednu od najuspešnijih misija „građenja nacije“ Dobins upravo navodi primer američke politike prema Kosovu.) U prvobitnom obliku, politika „građenja nacije“ podrazumevala je, pre svega, ustanovljavanje površnih nacionalnih obeležja kao što su zastava, himna, nacionalni praznik, stadion, avio-kompanije, jezik i mitovi. Na dubljem nivou, nacionalni identitet morao je tada biti namerno konstruisan mešajući različite grupe u jednu naciju, posebno pošto je kolonijalizam koristio taktiku „zavadi pa vladaj“. U tom originalnom značenju ovog pojma, najuspešnijim projektom smatra se Singapur, gde pored Kineza, živi još nekoliko rasa i naroda. Međutim, u periodu nakon Hladnog rata, a posebno tokom 90-tih, ovaj pojam se najviše vezuje za američku spoljnu politiku, jer mu je politička praksa Kapitol hila dala sasvim drugačije značenje. Naime, u rečniku američke spoljne politike „građenje nacije“ preraslo je u „građenje države“, odnosno, paralelno sa promovisanjem novog nacionalnog identiteta išlo je i stvaranje nove suverene države. Ova dva termina, kaže Januš Bugajski, često se zamenjuju čak i krugovima tvoraca američke politike. - Vašington je svoju politiku „građenja nacije“ promovisao kao proces stvaranja države u zemljama koje su tek dobile nezavisnost na prostoru bivše Jugoslavije, Sovjetskog Saveza i čehoslovačke. To je trebalo da im bude podrška za izgradnju demokratskih institucija koje će im obezbediti stabilnost i integraciju u NATO i EU - dodaje Bugajski http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/text3.html
<<attachment: image001.gif>>
