AMERIČKI IZBORI I SRBIJA: DA LI SE STVARI MENJAJU DA BI OSTALE ISTE (3) Fatalna poslušnost Srbije
Izvesno je da zvanični Vašington nema nameru da menja stav o budućoj strukturi BiH i statusu RS. Treba očekivati dalje težnje ka sečenju ostatka dejtonske salame na što deblje šnite Šef Obaminog kabineta, Ram Emanuel, pozdravio je bombardovanje Srbije 1999, uporno „gura“ nezavisno Kosovo i unitarnu Bosnu, svesrdno pozdravlja sve oblike pritiska na Beograd, bezuslovno insistira na „saradnji sa Hagom“ Piše: Srđa Trifković Osnovne konture američke politike na prostoru eks-Jugoslavije uveliko su zacrtane. Od njih odstupanja neće biti. Isto kao što smo pod Bušom videli nosioce klintonovskog kontinuiteta u ličnostima Nikolasa Bernsa i Danijela Frida, biće dovoljno članova trajnog aparata u Stejt departmentu, Pentagonu i Nacionalnom savetu za bezbednost da nam maltene garantuju da većih izmena neće biti. Jedini način da dođe do nekih krupnijih pomeranja u američkoj politici na balkanskom prostoru bio bi da sama Srbija čvrstinom i odlučnošću iznudi takvo preispitivanje. Sa ovom i ovakvom vladom u Beogradu, to je, naravno, potpuno izlišno očekivati. Setimo se samo da je, dan posle američkog priznanja „nezavisnosti“ Kosova, Obama pohvalio taj čin, ali je zamerio Bušu da Albancima nije obezbedio „zaštitu od invazije“ iz Srbije. Premda se Obama verovatno ne seća te svoje izjave, koju je nesumnjivo napisao neko u njegovom savetničkom timu, ona je indikativna za njegov pristup. Oko njega su likovi poput Samante Pauer, vrlo aktivne na zagovaranju proalbanske politike. Ona je tokom kampanje morala da podnese ostavku zbog jedne uvredljive izjave o gospođi Klinton, ali sada ima velike izglede da dobije mesto u Obaminoj administraciji. Obama nema izgrađene stavove o balkanskom području i nema pasionirano zagrižene stavove. On je jednostavno prihvatio zdravo za gotovo ono što mu se servira i tako će biti i ubuduće. U najmanju ruku dobra je vest to što nemamo posla s čovekom koji je već apriori apsorbovao i internalizovao priču o srpskoj ontološkoj krivici, kao što je to slučaj sa Džoom Bajdenom i u znatnoj meri i sa Mekejnom, koga je lider Američko-albanskog građanskog saveza u SAD Džo Diogardi pohvalio kao „senatora koji nam nikad nije odbio nijednu uslugu“. OBAMINO NEZNANJE U odgovoru Obaminog tima, upućenom na molbu Kongresa srpskog ujedinjenja u SAD, najavljena je „podrška Dejtonskom i Erdutskom sporazumu“ na prostoru bivše Jugoslavije. To pismo poseduje još neke dimenzije, osim očigledne tragikomične note koju ima pominjanje odavno irelevantnog dokumenta iz Erduta. Obama je postupio kao da su zapadne sile obećavale Poljacima, posle sastanka na Jalti februara 1945. da će se zalagati za povratak emigrantske vlade iz izbeglištva u Londonu u Varšavu. Obamino neznanje se ovde ispoljava ne samo kao tragikomično, Mogli bi reći da ima i prizvuk potcenjivačke neosetljivosti. Reč je o jednom posthumnom sprdanju sa dokumentom koji je doprineo kraju Srba u Hrvatskoj. Jedno takvo pismo, istovetno po duhu i namerama, uputio je i Džon Keri 2004. godine. I onda je, isto tako, Kongres srpskog ujedinjenja njime mahao, tvrdeći da je, navodno, reč o dokazu da se nešto ipak pomera. I jedno i drugo je koreografisana farsa za jednokratnu upotrebu, u kojoj Obama (kao ni Keri pre njega) nije rekao ništa šta ga obavezuje, apsolutno ništa šta ima političku težinu. Da se podsetimo, povrh svega u tom pismu on je još izrazio i podršku jednoj od partija na srpskoj političkoj sceni, što predstavlja dodatno nedopustiv oblik nediplomatskog mešanja... U Obaminom slučaju kontinuitet na Balkanu je garantovan. Jedino možemo biti zahvalni što bar nemamo posla sa liderom koji je emotivno poistovećen sa jednom apriornom i po Srbe katastrofalnom vizijom, već nju prihvata u kontekstu svoje krivulje učenja spoljnopolitičke problematike i stoga neće biti naklonjen onako zagriženim rešenjima, kao što smo ih videli krajem devedesetih godina u drugom Klintonovom terminu. Izvesno je da zvanični Vašington nema nameru da menja stav o budućoj strukturi Bosne i Hercegovine i statusu Republike Srpske. Treba očekivati kontinuitet, pa takođe treba očekivati daljnje težnje ka sečenju ostatka dejtonske salame na što deblje šnite. Jasan indikator predstavlja imenovanje kongresmena iz Ilinoja Rama Emanuela za Obaminog sefa kabineta. Emanuel je član tzv. srpskog kokusa u Kongresu, pa su se u Srbiji pojavile nade da to implicira njegovu naklonost ovoj zemlji. O tome nema ni govora. Emanuel je u „kokusu“ jer je izrazio interesovanje za Srbiju, a ne za srpske interese. Pozdravio je bombardovanje Srbije 1999, uporno „gura“ nezavisno Kosovo i unitarnu Bosnu, svesrdno pozdravlja sve oblike pritiska na Beograd, bezuslovno insistira na „saradnji sa Hagom“. Čak je i pokojni kongresmen Tomas Lantoš, svojevremeno predsednik Spoljnopolitičkog odbora Predstavničkog doma, hteo da postane član „srpskog kokusa“, ali su ga drugi albanski prijatelji iz razloga pukog pragmatizma od te namere odgovorili, da ne bi postalo očigledno do koje mere članstvo u „kokusu“ ni najmanje ne implicira podršku Srbiji. U isto vreme, samim postojanjem tog nesretnog kokusa se u Srbiji često manipuliše kao tobožnjom nadom da u Vašingtonu postoji nekakav ekvivalent srpskom lobiju, premda je reč o Potemkinovom selu. Jedini članovi koji su aktivno bili protiv nezavisnosti Kosova bili su republikanac iz Ilinoja Ron Barton i demokrata iz Ilinoja Melisa Bin, poreklom Srpkinja rođena Luburić. Sutra: Americi treba Srbija-vazal Autor: http://www.glas-javnosti.rs/clanak/politika/glas-javnosti-13-11-2008/fatalna-poslusnost-srbije
