AMERIČKI IZBORI I SRBIJA DA LI SE STVARI MENJAJU DA BI OSTALE ISTE (4) Americi treba Srbija-vazal
Sa stanovišta srpskih nacionalnih interesa nema i ne može biti nikakve koristi od stvaranja privida ideološke kompatibilnosti nove administracije u Vašingtonu i aktuelne vlasti u Beogradu Piše: Srđa Trifković Treba sagledati istinu - nema nijedne ličnosti u spoljnopolitičkom aparatu SAD, uz eventualni izuzetak sada već uveliko bivšeg ambasadora u UN Džona Boltona, koja ne zagovara nezavisno Kosovo i koja ne smatra da je BiH poligon za zarađivanje pozitivnih poena u islamskom svetu i da je američki interes u BiH bio i ostao da favorizuje etabliranje jedne manje-više integrisane ili unitarne države, u kojoj bi, tobože, vladao multikonfesionalizam. To samo znači da bi Srbi opet bili gubitnici. Moj kolega Dag Bandau, donedavni glavni spoljnopolitički analitičar CATO instituta, odlično je to sumirao na sledeći način: američki donosioci odluka za bilo šta što se tiče bivše Jugoslavije prvo će pitati kakav je stav Srba u vezi s tim pitanjem. Onda će razmisliti petnaest sekundi i potom će doneti odluku koja je dijametralno suprotna navedenom. Ministar inostranih poslova Srbije Vuk Jeremić izjavio je da očekuje da će se srpska pozicija značajno poboljšati posle Obamine pobede. Ta izjava potom je ponovljena u mnogo navrata na raznim nivoima i u raznim oblicima na ekranima srpskih televizija i stranicama srpskih novina. Ona je totalno neutemeljena u stvarnosti i predstavlja školski primer neodgovornog samozavaravanja. Sa stanovišta srpskih nacionalnih interesa nema i ne može biti nikakve koristi od stvaranja privida ideološke kompatibilnosti nove administracije u Vašingtonu i aktuelne vlasti u Beogradu. Treba se upitati, jasno i bez zazora da li je toliko puta deklarisana idejna kompatibilnost sadašnje vlasti u Beogradu sa rukovodstvom EU u Briselu imala bilo kakav povoljan efekat po Srbiju. Nije, jer ponizno ulagivanje pothranjuje prezir. Nova vlast u Vašingtonu će, isto kao i briselski Evropljani oličeni u Solani, u toj navodnoj bliskosti amorfno neomarksističke, levo-liberalne, šezdesetosmaško-reformističke vizije sveta, koju slede Tadić, Jeremić i kompanija, samo videti garanciju sadašnje i buduće popustljivosti i bespogovorne poslušnosti Srbije bez potrebe za ikakvim kontraustupcima. Americi u Srbiji nisu potrebni partneri već vazali. NAŠI OBAMISTI Sudeći po gostima koji su u američkoj izbornoj noći prodefilovali kroz studio Televizije B92, stiče se utisak da se deo javnosti u Srbiji, identifikovan sa LDP-om i dominantnim segmentom nevladinog sektora, više radovao Obaminoj pobedi i od same mase koja se okupila na stadionu u Čikagu. S pravom bi trebalo postaviti pitanje šta ti ljudi očekuju od prvog crnog predsednika SAD. Naravno, na prizemnom planu se nadaju da im i nova administracija, poput prethodnih, udeli neko parče kolača iz neke „fondacije“ SAD za mir, demokratiju, ljudska prava, ili nekih drugih jasli istog tipa. Podtekst je da oni očekuju da će Obamin rez sa kakvim-takvim kontinuitetom američke kulturološke, vrednosne i duhovne potke naći svoj paralelizam i u rezu koji oni sami pokušavaju da izvedu sa kontinuitetom srpskog identiteta i kolektivnog sećanja. Gospodin Jeremić i njemu slični komentatori jednostavno nisu u pravu jer ne razumeju funkcionisanje američkog spoljnopolitičkog aparata, a pogotovu ne razumeju funkcionisanje američke unutrašnje politike. Podsetio bih samo na Jeremićevu izjavu američkim domaćinima na privatnom skupu u Vašingtonu 18. maja 2005, nakon svedočenja u Spoljnopolitičkom odboru američkog Predstavničkog doma. Tada je rekao da je glavni zadatak da svi skupa nađu „formulu da se gorka kosovska pilula obloži šećerom, da bi je Srbija lakše progutala“ - podrazumevajući pod odrednicom „mi“ kako sebe kao tadašnjeg savetnika predsednika Tadića, tako i domaćine iz strukture vlasti SAD kao svoje istomišljenike. Priče o Obami kao srpskoj nadi i okretanju novog lista u prestonici SAD, o Međunarodnom sudu pravde i njegovom „presudnom“, a u stvari neformalnom stavu o Kosovu bez ikakve pravne obaveze, o glasanju u Generalnoj skupštini... sve je to samo jedna licemerna obmana, sve je to puko oblaganje gorke pilule šećerom. Sve suštinske odluke odavno su donete. One se, konkretno sada, odnose na Euleks. Krajnji ishod je poznat, naravno, sa matematičkom preciznošću: u ime fantomskih evrointegracija, Srbija negde 2010. formalno priznaje Republjik Kosova, 2011. razmenjuje ambasadore, 2012. prihvata jurisdikciju novoosnovane Kosovske pravoslavne crkve nad srpskim svetinjama, a sve zahvaljujući žuto-crvenoj koaliciji neograničenog trajanja. Dok Beograd lupa glavu o temama koje u SAD ne zavređuju ni jedan jedini procenat vremena bitnih donosilaca odluka, u toku je ozbiljno prestrojavanje na američkoj političkoj sceni. Ono će da izazove tektonska ekonomska, politička i društvena zbivanja koja neminovno predstoje. Trenutno zatišje u finansijskoj krizi samo predstavlja nagoveštaj nove runde bure koja nas čeka u 2009. godini, baš kao što je u velikoj depresiji koja je počela 1929. zatišje predstavljala 1930, da bi se 1931. sunovrat nastavio još žešćim tempom. Neizvesno je šta će biti sa odnosima Amerike i EU ukoliko finansijski i ekonomski problemi pokažu u svojoj razgolićenosti suštinski nekompatibilne njihove interese. Slična situacija mogla bi se pojaviti i ukoliko proizvođači nafte krenu da obračunavaju svoje proizvode u korpi valuta, a ne da kroz obračun u dolarima praktično deluju kao svojevrsna rezervna banka Sjedinjenih Država. Šta će se desiti ukoliko se ispostavi da je Kim Džong-il zaista teško bolestan ili možda čak mrtav, a Severna Koreja pod njegovim naslednicima kompenzuje svoju nestabilnost kroz novu rundu testiranja nuklearnog oružja? Šta će se desiti ako se pojavi neočekivana napetost u odnosima sa Kinom oko Tajvana, ili ako se posle predstojećih izraelskih parlamentarnih izbora otvori nova runda palestinske intifade? Ili ako na Kavkazu izbije nova kriza? Imamo situaciju u kojoj je Amerika sve manje sposobna da igra ulogu globalnog hegemona. Naravno, ta spoznaja još nije došla do vladajućih krugova, ali u objektivnom smislu možemo očekivati sve veći raskorak između njihove težnje da tretiraju svaki kutak planete kao svoje „bližnje zarubežje“ i sve ogoljenije nesposobnosti da svim tim izazovima adekvatno odgovore. U to smo se uverili tokom krize na Kavkazu u avgustu, ali aktuelna vlast u Beogradu iz toga nije izvukla nikakve pouke. Pobornici bezuslovne evromantre i vazalistva Americi, poput poslednjih Burbona u Francuskoj, ništa ne uče i ništa ne zaboravljaju. Kraj Autor: http://www.glas-javnosti.rs/clanak/svet/glas-javnosti-14-11-2008/americi-treba-srbija-vazal
