<http://vukotic.atspace.com/msp.htm> MSP: Srbija pred još jednim izgubljenim sporom? http://vukotic.atspace.com/msp.htm
U martu 2006. godine, autor ovih redova je pisao o tome koje sudije su bile nadležne <http://vukotic.atspace.com/ijc_farce.htm> da donesu odluku u sporu koji je u to vreme vođen pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, po tužbi Federacije BiH protiv Srbije i Crne Gore. Međunarodni sud pravde čini 15 sudija, od kojih se jedna trećina menja (bira) svake treće godine. U suštini, ono veće koje je sudilo u sporu FBiH protiv Srbije, nije se značajnije izmenilo, sem što je u svoje redove primilo nekoliko novih članova, od kojih je, verovatno, najzanimljiviji i najkontraverzniji Christopher <http://www.lse.ac.uk/collections/law/staff/christopher-greenwood.htm> Greenwood, koji je zagovornik da je, tzv. "humanitarna intervencija" protiv Srbije (1999), bila u skladu sa normama međunarodnog prava. Taj novopečeni sudija MSP, takođe je poznat po tome što je konstatovao da je rat protiv Iraka "legalno vođen", i to, "u skladu sa do tada donesenim rezolucijama UN". Dakle, mogli bismo zaključiti da će MSP ovog puta biti još manje naklonjen Srbiji, nego što je to bio u slučaju spora sa FBiH. Odbranu Srbije u sporu protiv FBiH zastupali su Tibor Varadi (koji se i danas nalazi na čelu tima srpske odbrane) i Radoslav Stojanović. Ovaj drugi (Stojanović), poznat je po lakomislenosti i brojnim "gafovima" koji su debelo koštali Srbiju i srpski narod. Najčuvenija je ona izjava, u kojoj je Stojanović tupavo (ili sračunato) tvrdio, da je "možda bilo pojedinaca (među Srbima), koji su imali nameru da unište muslimanski narod". Tibor Varadi (profesor centralno-evropskog univerziteta u Budimpešti), sigurno je čovek od velikog pravnog iskustva, za razliku od pomenutog Stojanovića, veoma je inteligentan, ali, on je ipak čovek koji više radi za interese srpskih neprijatelja nego za interes Srbije. Poznato je da je on "duhovni otac <http://www.vreme.com/arhiva_html/452/11.html> " svih novijih inicijativa koje su se u poslednjih deceniju dve pojavljivale među vojvođanskim Mađarima, uključujući "kulturnu/personalnu", pa i nekakvu vrstu nedorečene teritorijalne autonomije. Zapravo, neshvatljivo je da je dr. Tibor Varadi, nakon prave kataklizme koju je Srbija doživela u procesu FBiH vs. Srbija, i dalje ostao na čelu srpskog pravnog tima, koji će Srbiju zastupati u slučaju slične hrvatske tužbe. Takođe se teško može razumeti srpsko naivno verovanje da je Srbija u pomenutom procesu protiv BiH izašla kao "pobednik", jer, eto, nije osuđena za "genocid" i neće biti prinuđena ta plaća ratnu štetu. Činjenica je da se narod u Srbiji vrlo lako mogao prevariti (dezinformisati) povodom pomenute presude MSP. Srbija je dugo bili "bombardovana" navodnom opasnošću, da bi se moglo desiti da plaća ratne reparacije državi BiH, koje su se merile milijardama dolara (desetinama pa čak i stotinama). Kada je, konačno, Srbija, presudom MSP, oglašena krivom, što "nije pokušala da spreči genocid u Srebrenici", ali bez ikakvih daljih kaznenih mera (jer se "saučešće Srbije u genocidu" nije moglo dokazati), narodu u Srbiji je pao kamen sa srca, tako da je činjenica, da je Međunarodni sud pravde presudio, "da se u BiH dogodio zločin genocida nad muslimanima, u rejonu Srebrenice", jednostavno "promakla" oku šire javnosti u Srbiji. Tako se dogodilo da jedan težak poraz Varadijevog tima za "odbranu", bude prikazan u Srbiji, maltene, kao jedna veličanstvena pobeda. Srbi su likovali, ne videći da ono na čemu stoje nije pobedničko postolje, već da je to panj, koji "međunarodna zajednica" (bez naroda!) namerava da izmakne ispod srpskih nogu, na davno (za Srbe) pripremljenim vešalima. Krajnje implikacije takve MSP presude su jasne: Srbija nije kriva za genocid, ali Srbi jesu; Srbija nije genocidna država, ali Srbi jesu genocidan narod, koji se mora podvrgnuti ozbiljnom procesu denacifikacije. U srbiji, pak, sprovodi se jedna tiha "dresura" usađivanja izmišljenog osećanja krivice, kojoj je glavni cilj da Srbi sami sebi namaknu onaj štrik koji visi iznad njihove glave već nekoliko decenija. Nepostojeća, a sveopšte vladajuća "međunarodna zajednica", dobro zna, da je najsavršeniji (najčistiji i najneviniji) zločin onaj u kome uspete da svoju žrtvu naterate da sama sebi oduzme život. A da Srbi ne vide ni štrik spušten s vešala ni dželatski panj ispod svojih nogu, pokazuje i činjenica, da je srpski tim za odbranu, pod Varadijevom upravom (maj 2008), na preliminarnom saslušanju povodom hrvatske tužbe protiv Srbije, kao glavni argument potegao dobro znanu komunističku priču ustaško-četničke "uravnilovke". Naime, srpska (po svemu maloumna) odbrana sastojala se u tome, što su tvrdili da u poslednjem ratu na današnjoj međunarodno priznatoj teritoriji Republike Hrvatske nije bilo genocida, ali da su obe strane, i hrvatska i srpska, činile "zločine", te da su i Srbi i Hrvati bili "jednako žrtve takvog sukoba". Uz sve to, Srbija je nudila Hrvatskoj vansudski dogovor, navodno, u želji da "(pri)pomogne" razvoj dobrosusedskih odnosa i da ubrza "Evropske integracije" Srbije (ali i ostalih balkanskih zemalja), čime je samo mogla dodatno da "uveri svet" u nekakvu svoju "krivicu". Kao što je poznato, u ranijem periodu, srpske neodgovorne vlasti su povukle ranije tužbe protiv Hrvatske, FBiH i NATO-a. Takvoj neodgovornoj odluci srpskih političara najviše je kumovao prof. Vojin Dimitrijević, koji je dd 2001. godine sudija ad hoc Međunarodnog suda pravde i član Stalnog arbitražnog suda u Hagu. Zapravo, Vojin Dimitrijević je čovek uz čiju pomoć su NATO zemlje artikulisale svoje interese u Srbiji. Sledeći antisrpsku politiku, Dimitrijević je presudno uticao na povlačenje pomenutih srpskih tužbi protiv Hrvatske i FBiH. Taj čovek je zla kob Srbije. Čini se da je u javnosti malo poznato da se taj isti Vojin Dimitrijević, profesor međunarodnog prava, koji imao i ima ključnu ulogu u dosadašnjem i budućem komadanju i planiranom uništenju Srbije, danas nalazi na mestu savetnika predsednika Srbije, Borisa Tadića, gde je zadužen za pravna pitanja. Neka je Srbiji Bog na pomoći! Dušan Vukotić
