ЗА СРБИЈУ И ЦИЈУ
Где завршава нормална међународна сарадња обавештајних служби, а где почиње „приватлук”? Ко контролише шефа тајне службе и како? Одувек сам сумњао да господин Јовица Станишић ради за ЦИА. Заправо, сумњао сам то још од пролећа 1995. А сада ето и „потврда” у америчким новинама.Елем, моје „сумње” темеље се на једној прохладној пролећној ноћи те 1995. Колега Томислав Петернек и ја били смо у Бијељини, позвао нас је Маузер да видимо његову авијацију на локалном аеродрому. Једна пољана између два димњака полусрушене циглане, двадесетак метара асфалтне стајанке и једна полуисправна „цесна” са великим српским грбом и бројем 001. Пилот „цесне” предложио је да ме провоза и поред НАТО забране летења за српске авионе у БиХ. Нешто је шепао на једну ногу, био је рањен у неким претходним борбама. Нећкао сам се гледајући и пилота и крш од авиона, али Петернек је запретио да ће свима у Београду испричати како нисамхтео да летим. Морао сам да пристанем на тај лет. Направили смо репортажу како српска авијација у БиХ пркоси НАТО забрани летења. Маузер нас је испратио, дао нам је неки ауто да нас превезе до наплатне кућице на аутопуту. Ваљда ћемо се даље снаћи за неки превоз. Тај неки превоз појавио се после сат времена, црни „ауди”, тамна стакла. Човек из наплатне кућице нешто је поразговарао са возачем, а нама добацио: „Може”. Петернек је сео иза плавуше до возача. И кренуо је лаган, неусиљен разговор. Где сте били господо новинари, шта сте видели тамо у Бијељини, шта мислите о рату у БиХ, шта мислите о ситуацији у Србији, како гледате на политичаре у Србији, шта ће бити са Косовом. Иако сам се трудио да у предњем ретровизору видим лик возача, он ни једним делом лица није улазио у моје видно поље. Како му је глава минимално надвисивала наслон седишта, мислио сам да, вероватно због релативно нижег раста, возачево лице и не може досегнути до огледала ретровизора. Била је мркла ноћ, „ауди” је брзо јурио, возач се ниједном није окренуо према нама. Плавуша је ћутала, ми смо били уморни због претходног дана. Опустили смо се, олако смо давали одговоре на сва возачева питања. Да ли смо нешто лупетали против „народа и државе”? Могуће, али не бих то са сигурношћу могао сада да кажем. Рецимо, Петернека је возач запитао је ли био 1989. на Газиместану када је Милошевић имао онај свој говор, и из ког га је угла снимао. На уласку у Београд, замолили смо га да нас искрца негде у центру града. Заокренуо је на Андрићев венац, окренуо се и рекао: „Ја сам Јовица Станишић”. Усред ноћи. Били смо згранути, до јутарњих сати седели смо у кафани покушавајући да реконструишемо разговор у црном „аудију”. Шта си му оно ти рекао, чекај шта сам ја оно извалио. Да ли је врхунски професионалац, који нас је тако лепо те ноћи пропитао о свему и свачему, а да ниједног трена нисмо ни помислили ко је он и зашто нас о свему томе пита, је ли он заиста радио истовремено за Србију и за ЦИА? Где завршава нормална међународна сарадња обавештајних служби, а где почиње „приватлук”? Ко контролише шефа тајне службе и како? Може ли шеф обавештајно-безбедносне службе сам себи доделити улогу „спасиоца нације и државе” ако мисли да шеф државе води земљу у катастрофу? Је ли Служба само сервис политике? Коначно, колико има истине у чланку Грега Милера у „Лос Анђелес тајмсу”? Има доста непрецизности и нетачности. Није Станишић утицао на генерала Ратка Младића да 1993. накратко заустави гађање Сарајева, како то наводи амерички новинар, већ је на ту одлуку утицао ултиматум НАТО-а да ће српски положаји бити бомбардовани из ваздуха. Генерал Младић није уважавао мишљење ни Караџића ни Милошевића, ни војног врха СРЈ, зашто би онда уважио став Станишића. Није тачно да је Станишићева служба лоцирала 1995. године где се држе француски пилоти које је оборила и заробила војска Републике Српске. Те податке нису имале ни војне службе СР Југославије, јер Младић никоме није веровао, а ти пилоти су му били једина карта за преговоре са Западом. Коначно, на примопредаји тих пилота Французима били су, осим Младића, само генерали Перишић, Димитријевић и Крга, поред руског ФСБ и француских тајних служби. Истина је да је Станишић прихватио ослобођене војнике УН у БиХ, који су претходно били везани за дрвеће и неке објекте у РС, али ослобађање тих војника опет је последица НАТО-претње да ће бити извршен ваздушни десант да се они ослободе. Податак из чланка америчког новинара „да је Станишић на почетку сарадње дао агенту ЦИА поверљива документа и нацрте склоништа која су за Садама Хусеина изградили Срби”, више је него смешан, јер „Пустињска олуја” била је 1991. а САД су напале Ирак други пут 2003. Те податке о Багдаду неко је из Београда дао Вашингтону тек почетком 2003. Највећа међународна заслуга Јовице Станишића свакако је то да је Мосаду на време јавио за планове о атентату на израелског премијера. Све остало у причи је контекст тешко болесног и од државе напуштеног хашког притвореника. Из Багдада је 1991. један Јеврејин, иначе амерички држављанин. достављао ЦИА податке о Ираку. Како је истовремено био и држављанин Израела мало је јављао и Израелцима. И годинама чами у америчком затвору. Као амерички држављанин. Израел покушава све да га ослободи, али амерички закон је јасан. Мирослав Лазански [објављено: 07/03/2009] <http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/ZA-SRBIJU-I-CIJU.sr.html> http://www.politika.rs:8080/images/icon-print.gif <http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/ZA-SRBIJU-I-CIJU.sr.html> http://www.politika.rs:8080/images/icon-send.gif пошаљите <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=new_review&int_itemID=77952> коментар | погледајте <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=list_reviews&int_itemID=77952> коментаре (35) http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/ZA-SRBIJU-I-CIJU.sr.html
<<attachment: image001.gif>>
<<attachment: image002.gif>>
