Intervju sa Jevgenijem Baranovim, specijalnim izveštavačem 1. programa ruske državne televizije
Jevgenij Baranov - Ženja, specijalni dopisnik ruske državne televizije, autor je filma „Kraj osuđen na progonstvo“. Prvi put je došao na Kosovo 1. februara 1998. godine. I to je za njega, kako kaže, bilo veliko otkriće, pa je tako od ‘98. svake godine po nekoliko puta dolazio i pratio šta se dešava. Pratio je čak i bombardovanje i bio je uključen u sve teme koje su se ticale srpskog naroda. Iskustvo sakupljeno tokom svih ovih godina prikazao je u filmu „Kosovo ruskim očima“. Film je snimljen u aprilu a prikazan u decembru 2007. godine na Prvom kanalu ruske državne televizije. Ženju i njegovog nerazdvojnog saputnika, prevodioca Gorana Šimpaga upoznala sam u severnom delu Kosovske Mitrovice, u martu 2008. godine, mesec dana posle proglašenja nezavisnosti Kosova Republjik, a četiri godine posle martovskog pogroma nad srpskim stanovništvom na KiM. Godinu dana kasnije, veče pre nego što će Albanci na Kosovu proslavljati prvu godišnjicu svoje države a Srbi doneti deklaraciju po kojoj nikada neće priznati ovu nezavisnost, sreli smo se ponovo, na istom mestu. Družili smo se par dana njegovog boravka na Kosovu, putovali zajedno u Prizren, posetili manastir Visoke Dečane i dobili blagoslov od Vladike Teodosija, sedeli u jednoj kafani u Gračanici i vozili se zavejanim Kosovskim pomoravljem, prolazili kroz Drenički okrug, Peć i Djakovicu. Ovaj intervju sastavljen je, uz njegovo dopuštenje, od delova nekoliko razgovora koje smo usput vodili. Kakav utisak imaš sada, godinu dana posle samoproglašenja nezavisnosti južne srpske pokrajine od strane njenih gradjana albanske nacionalnosti? Sva ova putovanja su konačno dovela do misli da, ako je moguće, treba završavati sa profesijom, da treba promeniti zanimanje. Jer, pojavilo se osećanje da nedostaje motivacije. Sve što se dešavalo sa nama na ovom putovanju potrvrdilo mi je tu misao, nakupio sam mnogo informacija, emocija i slika i sada postoje dva puta. Da se suočimo sa mišlju da ni obrazovanje ni stanje duše, da razvijenost nije dovoljna za to da bi se zakoračilo na novi nivo. Ako se složomo sa tim, dodješ do toga da poželiš da se baviš nečim drugim u životu, a onda bi moja želja možda bila i da otvorim restoran. Jasno je da sam u konačnom smislu shvatio ovo putovanje kao poruku da povezanost i ljubav prema nekom narodu i nekoj teritoriji nisu dovoljni. Bili su dovoljni ’98. kada sam imao dvadeset osam godina i kada sam osećao tu povezanost i privrženost, kada sam mogao da idem u Švajcarsku, Poljsku ili bilo gde, ali me je nešto vuklo baš ovde. Sada sam došao do neke granice kada ću se baviti tim poslom na višem nivou svesti i sa bolje osmišljenim ciljem, koji još treba da se formuliše. A ja još uvek to ne mogu, to što sada radim još uvek je samo apstrakcija. Mnogi se ne bi složili sa tobom da je reč samo o apstrakciji. Kada je prošle zime na prvom programu ruske državne televizije emitovan tvoj film ’’Kraj – osudjeni na progonstvo’’ ili u prevodu ’’Kosovo – ruskim očima’’izgledalo je kao da se ruska javnost mnogo više zainteresovala za naš problem na Kosovu, nego što je to ranije bio slučaj. - Ja jesam uradio mnogo stvari, ali taj film je tačka, tu sam rekao sve što sam mogao da kažem za deset godina, sve što sam osetio, video, doživeo – sve je ubačeno u taj film. Taj osećaj koji sam imao putujući Kosovom, osećaj nesreće i nepravde uopšte u svetu, osećaj da tu nepravdu treba pokazati i videti. Sada mislim da tu ne treba velika pamet i da je to moglo i dete od deset godina, zato što tu nema koraka u napred. To je samo nabrajanje nesreća i uvreda. To ne pokreće. Kao da kažeš ’’ljudi gledajte to je užas’’! Ali šta dalje? Kao da kažeš ’’Rusijo pomozi!’’. Ali, to je Rusija - to nisam ja. Ko će realno da pomogne? Taj ko je proživeo taj život kao ja, i izveo možda zaključke koje ja nisam, neko pametniji, neko ko jasno vidi cilj – ko? Ja ne znam. Taj film je bio tačka – zbacio sam sa sebe tih deset godina, sve ljude koje sam za to vreme upoznao. Objavljen je, emitovan, prikazan tamo u Rusiji i ja ne mislim da je nešto promenio, a nije ni jedini na tu temu... Treba se baviti stvarnim životom, smisliti i učiniti neke konkretne korake, imati neke jasno definisane i formulisane ciljeve. Ali ja imam četrdeset godina, a rad na državnoj televiziji nema neke veze sa stvaralaštvom: ti radiš onako kako moraš, to može nekad da bude tri mininuta, nekad pet ili deset u koje ti ne možeš da ubaciš ono što bi morao. Došao sam ovde sa jednom idejom, da napravim film o ’’Velikoj Albaniji’’. Ali na terenu sam video nešto drugo. Da li postoji ’’Velika Albanija’’? Da. Postoji ’’Velika Albanija’’, ali to nije ’’Velika Albanija’’ koju sam ja tražio. Ja nisam našao veliku Albaniju koju sam tražio. Ja sam nešto drugo našao. A to što sam našao – ja danas ne shvatam. Možda ja nemam dovoljno mozga i obrazovanja da shvatim šta je to što vidim, šta je to što se u suštini konkretno na terenu dešava. I to deprimira. Imaš četrdeset godina od kojih si deset godina bio ovde i kažeš sebi da si nula u smislu mogućnosti da shvatiš. Ti si video mnogo boli, video si preživljavanje, stvorio si sebi jednu sliku u glavi koja se sastoji od suosećanja sa ljudima, i od te slike si stvorio ikonu i ti sa tom ikonom hodaš, krstiš – ali to je samo ikona. Malo ko može da kaže za svoje delo da je to ’’samo ikona’’, tvoja sumnja je mnogo vrednija i više govori o stvarnosti na Kosovu od mnogih uverenja i uveravanja u neku unapred zadatu ’’istinu’’. Dobro, ali šta sad sa tom ikonom koja je stvorena? Koga si spasao? Sebe? Možda za sve to vreme sam se bavio sobom a ne temom, ne ljudima na Kosovu, ne ni Šiptarima, pa čak ni tom velikom Albanijom, ili pogledima na svet, hrišćanstvom – možda si se čitavo vreme zapravo bavio samo sobom. Nisi ništa ostvario, a bavio si se! A zašto? Šta je rezultat? Sediš ovde, u nekom si motelu, stalno na putu, pušiš kubanske cigare, piješ Džek Denijels, a u suštini - ti ne znaš šta da radiš dalje. I šta ćeš da radiš dalje? Vraćaš se nazad u Moskvu i napravićeš film o svemu onome što si ovih dana video putujući Kosovom? Više od svega se bojim povratka u Moskvu jer imam deset sati da formulišem to što sam ovde snimio, da napravim od toga priču i predstavim gledaocu,a ne znam šta da mu kažem. Ruši se svet oko mene, a jedino što ja imam da pokažem je: ’’ovaj rekao ovo, onaj izjavio ono, zastave tamo, zastave onamo ’’. Ruši se svet a ja slikam zastave. Kakve zastave?! Ti zapravo samo govoriš ono što verovatno svi ovde osećaju... Kada smo se upoznali prošle godine i ja sam mislila da znam šta se ovde dešava, a sada shvatam da zapravo uopšte ne znam. Juće smo sedeli sa Ninoslavom (Randjelović Ninoslav, nezavisni producent i autor filmova o Kosovu i Metohiji ’’Jesen na ničijoj zemlji’’, ’’Slava Visokih Dečana’’, ’’Beleške o kamenu’’ i mnogih drugih ...) i Svetom Stefanovićem (biv[i savetnik u Ministarstvu vera i glavni operativac Koordinacionog centra u vreme Nebojse Čovića) koji imaju jasnu misao, nemaju problem da shvate. Oni znaju protiv čega se bore. Srbi uvek imaju različita mišljenja, ali imaju jasnu predstavu o tome šta se dešava, imaju svoju Deklaraciju, imaju svoju verziju i svoj cilj. Ninoslav je filozof i on sa svojom velikom energijom nije sebe gradio kao profesionalnog novinara na pričama o Kosovu, on je stvarao i realizovao ideju sa kojim je došao. Za razliku od moje ideje koju sam imao o velikoj Albaniji – svi oni su se bavili konkretnim životom, a ja sam samo realizovao zadate teme. Sveta je biznismen, govori šiptarski i ruski i italijanski im ko zna šta još, ima restoran, ima decu, on izgleda kao opasan tip ali on ima oreol iznad glave i on svetli kada se pojavi ovde na Kosovu. Raditi za sebe i raditi za druge nije ista stvar. Treba propustiti kroz sebe i shvatiti. Gledajući njih ja shvatam da nisam iskreni vernik. Izveštavao si letos iz Južne Osetije, šta misliš o poredjenjima Grizijskog rata sa Kosovom? Prvih dana kada je počeo rat u Gruziji bio sam na odmoru sa ženom i decom na Svetom Stefanu i zvao sam Moskvu da saznam šta se dešava i da li treba da se vratim hitno s odmora. I laknulo mi je kada su mi rekli da nema potrebe da dolazim. Nisam želeo da idem tamo jer mi je bilo jako teško to uporedjivanje onoga što se tamo dešavalo sa ovim ovde. I kao što mnoga pitanja stoje otvorena – ja nemam odgovor na to. Postoji naravno šablonski odgovor, postoji mnogo šablonskih odgovora kao i uvek, ali lično za sebe, meni je bilo teško jer sam odrastao u Gruziji. Mnogi prijatelji su mi u Abhaziji, jer sam tamo često odlazio kao dete i provodio po nekoliko meseci kod prijatelja moje majke. Kada sam imao dvadeset tri godine zadesio sam se u Gruziji u vreme rata, i našao sam se na strani Abhazije. Šta sam ja shvatao sa dvadeset tri godine? Ali emotivno i na nivou koji sam tada mogao da shvatim, ja sam izabrao tu stranu. Iako možda nisam imao prava da izaberem bilo koju. Jer, šta sam ja? Novinar. Ne mogu ja da izabiram stranu. To je moj problem - ja ne mogu a da ne izabiram stranu! Ja ne mogu da budem ambivalentan. Da se nadjem u nekoj situaciji, da živim u njoj a da ne osećam ništa. A tako je možda trebalo raditi, jer to nisu neki veliki otadžbinski ratovi, to nije Drugi svetski rat, kada je sve jasno, kada moraš da biraš stranu, kada dolaze Nemci, kada dolaze tebi u kuću... Mada čak i tu može da postoji ambivalentnost, ali oslobodjen si razmišljanja: imaš mozga, nemaš mozga; imaš duše, nemaš duše – izvoli, uzmi oružje i bori se. A tamo u Gruziji je kao i ovde, čak je i gore je zato što su tamo i jedni i drugi hrišćani. Jedni su drevni, drugi manje drevni; jedni su više, drugi manje – ali su hrišćani. I drago mi je što se, kada sam ja došao tamo, sve već završilo. Možda sam se u nekom trenutku i obradovao ’’pobedi’’ Abhazije kada sam letos telefonirao iz Crne Gore. Ali, ko je pobedio? Protiv koga je pobedio? To je veliko pitanje... Dva hrišćanska naroda. Kada si se vratio iz Preševa i Bujanovca rekao si nešto što mi je zvučalo zastrašujuće. Uporedio si to što si tamo video ovih dana sa onim što si gledao na Kosovu ’98. godine. Da. Sa tom razlikom što su nas ovde ’98. na putevima zaustavljali ljudi sa bradama i oružjem, a u Bujanovciu nas niko nije zaustavljao. Nije u potpunosti isto, ali emotivno je vrlo slično. Ja to sada prepoznajem. Šta se izmenilo? Ponovo sve deluje kao da se ništa ne može uraditi i čini mi se da ne vidim način da stvari krenu u pravcu pobiljšanja ili promene situacije. Ne vidim tamo danas ni jednog čoveka, ni jednu stranku, ni jedan sistem i ni jednu organizaciju koji bi mogli bilo šta konkretno da urade. Kao i uvek, Srbi su sami. U svojoj malosti i u svojoj gluposti, brane se pokušavajući nešto da urade ali ponovo ne shvatajući zašto!? Zbog čega? Polazeći od Kosova oni sada tamo grade koncepciju po kojoj ponovo treba da se tuku. Ali i za Albance je Kosovo takodje primer. Ovde na Kosovu je sada ’’sve dobro’’, Albanci su ljubazni, predusretljivi, oni se ponašaju tako jer se ovde sve već odigralo. I oni razmišljaju po sistemu ’’hajde sada da pokušamo i tamo’’ - u Bujanovcu, Preševu, u Makedoniji.... Ovde na Kosovu oni sada već imaju druge standarde, imaju studije izvodljivosti, imaju svoje politčare i kulturnu elitu koja će sada da se razvija. Tamo, u Bujanovcu i Makedoniji još uvek nema ničega. Ali postoje ljudi, hiljade i hiljade ljudi sa samo jednom idejom i rečenicom u glavi – mi smo Albanci. Kao jedan, oni svi kažu ovako: ja sam Albanac. Imam svoju zastavu. Jer ta crvena zastava sa crnim orlom nije zastava države nego albanskog naroda. Što je taj albanski čovek obrazovaniji ta zastava dobija jasniju ideju, ona se formuliše, ona iza sebe ima neke nove dokumente, napisana je i on je sada prezentuje. Iza njega stoje hiljade i hiljde takvih malih koji imaju samo zastave. Srbija igra odredjenu igru koju sakriva iza reči ’’demokratija’’. Ona tim ljudima nudi pravila koja ni sama ne poštuje, i koje ni ne pokušava da nametne, jer niko ni ne pomišlja da tim ’’demokratskim’’ šablonom može da kontroliše stvarni život. Ta ’’demokratska pravila’’ ne poštuju ni Albanci, ali oni pokušavaju da se koriste njima. Razgovarao sam sa jednim veteranom UČK u Bujanovcu koji mi je rekao kako ’’ovde nema nikakvih etničkih problema’’. On sve objašnjava time da ’’mi Albanci loše živimo, ne zbog Srba nego zbog vlasti u Beogradu’’. On, dakle, isključuje Srbe kao problem, nema Srba čak šta više u njegovoj priči, pa tako nema ni etničkog pitanja. ’’Mi loše živimo, a oni tamo u Beogradu ništa ne rade da bismo mi dobro živeli, i zato sam otišao u šumu i ratovao protiv Srba’’. A ja, durak (budala), ne setih se da ga pitam ’’zašto onda nisi uzeo i Srbina i poveo ga sa sobom u šumu, da se zajedno borite protiv vlasti u Beogradu? Da li si razgovarao sa nekim predstavnikom vlasti u Bujanovcu? Da. Predsednik SO Bujanovac na pitanje kako vidi perspektivu i ima li rešenja za to što se sada tamo dešava, kaže da su to ’’demokratska pitanja’’. On ponavlja naučene floskule, to je sve ista matrica: ’’loše živimo a rešenje naših problema je demokratija’’. A šta je ’’demokratija’’? Za njega je to većina u Skupštini opštine. Što se njega tiče, sve je već uradjeno. On može da se pohvali čak i time da tamo ima nekoliko Radikala koji su manjinski odbornici. Na pitanje da li je moguće da opet bude problema kao 2001, on kaže ’’ne, nemoguće, sada su novi standardi, sada je demokratija’’. Razlika izmedju Kosova ’98. godine i Preševa, Bujanovca i Makedonje danas je i u tome što su se Albanci na Kosovu ’98. bojali jer nisu imali predstavu šta će se odigrati, a danas znaju. Pomogli su im Amerikanci, a naučili su još jednu lekciju koju tada nisu mogli da znaju – da u Beogradu niko neće biti spreman da ide do kraja. Oni danas znaju da ako Milošević ’98. godine na Kosovu nije bio spreman da ide do kraja – ovi sada u Beogradu tek neće. Iskustvo iz ’98. uči Albance da Beograd samo deklarativno brani svoju ideju a nikad nije u stanju da ide do kraja u realizaciji toga za šta se deklarativno zalaže. Po tvom mišljenju, uzimajući u obzir sve ono što si ovih dana video boraveći na Kosovu, u Bujanovcu, Preševu i Makedoniji – da li bi moglo da dodje do podele zapadne Makedonije i južne Srbije? To ima smisla, postoje razlozi da se tako nešto predvidja ali ja mislim da neće doći do toga, za sada. Čini mi se da Albanci za sada ne planiraju tako nešto zato što su svesni da ih Srbi trenutno hrane zarad očuvanja sopstvene vlasti. Beograd i Skoplje su pokazali da su spremni da ih hrane zarad privida da imaju vlast nad teritorijama i zašto bi Albanci sada tamo rušili one koji ih hrane. Oni šalju poruku: Imamo nezavisno Kosovo. To nam je za sada dosta. A ovde ćete nas hraniti, živećemo džaba na vaš račun i nećemo vas dirati. Mi ćemo da radjamo po dvadeset petoro dece, a vi izvolite pa nas hranite, jer nama sada treba stanadard. I neka se neko usudi da mu kaže da on treba da promeni svoj novi ’’standard’’. Oni prete kosovskim modelom, ne moraju to čak ni da kažu. To se ne govori - to je očigledno. To funkcioniše. Pre neki dan smo bili zajedno u Prizrenu i razgovarali sa Nekićem (Miloš Nekić je nastavnik srpsko – hrvatskog jezika u penziji koji živi sam u velikoj praznoj kući koju mu je izgradila kosovska Vlada na ruševinama njegove stare kuće, spaljene tokom martovskog pogroma 2004. godine) Eto, on ima obnovljenu kuću, vlasti na Kosovu mogu svakoga da odvedu tamo da to vidi i posle toga ostaje pitanje – da li uopšte ikoga u Beogradu briga što je tom tamo čoveku sve izgorelo. Fotografije, knjige, tradicija, dvesta godina života jedne porodice, rukopisi, nameštaj... Izbrisati pamćenje. To je sada njihov glavni cilj. Šetajući se Prištinom stiče se utisak da se tu nikada ništa od svega onoga nije dešavalo. Nema gotovo nikakvih tragova da su tu nekada živeli neki Srbi... Ljudi žive kao da se niko ne seća šta je bilo pre samo par godina. I oni su sasvim iskreno takvi, predusretljivi, mili ljudi, fini. I to zaista tako funkcioniše. Mi ulazimo kolima u Prištinu i pitamo neke mladiće na ulici gde se nalazi RTV Kosovo, i ta dva mlada momka, Šiptara, ulaze u naša kola da nam pokažu put, i kad čuju da sam Rus jedan od njih se oduševi i kaže mi kako mi Rusi imamo predivan balet. Onda nam ispriča kako je on igrač u prištevskom pozorištu i kako je završio školu u Tirani, ali kako bi više od svega voleo da se usavršava u Rusiji, u Petrogradu. Eto, i to se sve dešava na Kosovu, na mestu koje je ’’crna rupa Evrope’’. To zbunjuje jer ne znaš kako da reaguješ. Sve je dobro, eto mladić živi svoj život, igra u teatru! Oni nikad ne kažu da je ono što je bilo ’99.-te i 2004.-te dobro – oni se toga i ne sećaju! Ta nova, fina, evropska lica u Prištini ne pamte šta je bilo pre nekoliko godina. A šta će tek biti kada prodje još pet, šest, deset godina? Ko će se sećati da je bombardovan Beograd? Oni sada žele i imaju evropske stadarde: deca u baletu, Albanci koji čuvaju manastire, njihovi arheolozi tamo nešto traže, obrazovani. Gde je Rusija sa svojim stavom? Gde smo mi? Gde je Srbija? Uzmi iz tog pazla, iz te piramide samo izvuci bombardovanje Beograda i sve se promeni. Haradinaj je sada legitimna opozicija, Tači, čovek koji ima nadimak Zmija, danas je premijer Kosova. Bivši drumski razbojnici! U stvarnosti, srpka deca se ne radjaju, srpske dece nema, a sve ovo što govorimo je bez veze, prazno. U jednoj šiptarskoj porodici ima desetoro dece i kako nekom trećem ko sedi ovde objasniti da ti zbog jednog svog ne daš da ovih deset žive. Znači, Beograd su bez ikakvog razloga bombardovali, toga se više niko neće sećati. Kao ni marta 2004. Sada je potrebno jednostavno izbrisati pamćenje, i oni to zaista rade. ''Pečat”
