http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Kishobran-za-pola-Ukrajine.sr.html
Источна страна
Кишобран за пола Украјине
Западна војна алијанса спремна је да распарча Украјину, поручује
румунски генерал Јоан Талпеш у интервјуу који прошле недеље дао
букурештанском листу „Журнал национал”. Талпеш, који је својевремено био
директор румунске обавештајне службе, а потом и саветник председника за
националну безбедност, наводи да је НАТО спреман да изнад Украјине
„раскрили свој кишобран”, али и да премести престоницу бивше совјетске
републике из Кијева у – Лавов.
Талпеш тврди да је недавно разговарао са једним „високим функционером
НАТО-а” који му је пренео да би одузимање престоничког статуса Кијеву и
додељивање истог Лавову била својеврсна казна Украјини због недавног
шпијунског скандала у који су били уплетени румунски официр Флоричел
Аким и бугарски грађанин Петр Зикулов. Поменута двојица ухапшени су 4.
марта у Букурешту под сумњом да су Украјини, а највероватније и Русији,
продавали строго чуване тајне алијансе. Подсетимо да је Букурешт још 2.
марта отказао гостопримство украјинском војном аташеу.
На граници раскола
Како преносе медији, генерал Талпеш спада у људе који добро мере своје
речи и не залеће се у изјавама, стога не чуди што је његова прича о
„кишобрану и Лавову” примљена са највећом озбиљношћу, посебно у Кијеву.
Украјина је (заједно са Грузијом), наиме, ових дана избрисана са списка
гостију за пролећни јубиларни самит НАТО-а у Стразбуру. Однедавно
обнављање пуне сарадње алијансе и Русије, такође, значи да ће украјинско
руководство, тачније екипа председника Виктора Јушченка, морати да стиша
амбиције о убрзаном учлањењу у западни војни савез, а што је био један
од њихових главних адута у грађењу политичког имиџа у време „наранџасте
револуције” 2004.
Да је ситуација у Украјини близу границе пуцања потврдио је ових дана и
бивши амбасадор САД у Кијеву Стивен Пајфер. У анализи рађеној за
амерички „Савет за међународне односе“, институцију са великим утицајем
на формирање политике Стејт департмента и Беле куће, Пајфер наводи:
„Украјина се налази пред председничким (почетак 2010), а можда и
ванредним парламентарним изборима, који ће се одвијати у околностима
економске и финансијске кризе. Оваква ситуација на површину ће сигурно
избацити питања попут статуса руског језика, геополитичке оријентације
Украјине или статуса Севастопоља, Крима и Црноморске флоте. Све то
ствара реалну опасност од распада земље на два дела – источни и
западни“, закључује амерички дипломата.
Ипак, најинтересантнији у целој причи јесте део о премештању престонице.
Тешко је претпоставити како би алијанса могла да утиче на једну такву
промену а да се о њој, пре свега, не изјасне житељи два града, па и целе
републике. Једно је сигурно, клима је у Лавову за НАТО много повољнија
него у Кијеву. Овај део Украјине је историјски везан за централни и
западни део Европе. Од 1349. до 1772. припадао је пољско-литванској
држави (Жеч Посполита). После прве поделе Пољске па до Првог светског
рата Лавов је, под именом Лемберг, био део Аустроугарске царевине. По
распаду црно-жуте монархије поново улази у састав Пољске, а по окончању
Другог светског рата дефинитивно постаје део Украјинске Совјетске
Социјалистичке Републике. Управо у овом делу земље председник Јушченко
има и највећу подршку бирача.
Лавов би у одређеним околностима и могао да постане престоница, али само
неке нове државе. Можда Галицијске губерније, као што је био у периоду
између септембра 1914. и јула 1915, или као административни центар
Западноукрајинске народне републике, што је, накратко, био у новембру
1918. Наравно, све то уколико би се, према слутњама амбасадора Пајфера,
Украјина дефинитивно распала на две државе.
Државе без утицаја
Овакву поделу данас, нажалост, подржавају многи у свету, па и у самој
републици, без обзира на то што би она Украјинцима донела тешке ломове,
можда трагичније и од оних виђених током распада бивше Југославије. Сем
тога, поделом би била створена два нова међународна субјекта – источни,
под јаким утицајем Русије, и западни, у којем би главну реч водиле САД
и, највероватније, Немци и Пољаци. У сваком случају, обе нове државе,
свака за себе, и поред величине територије и бројности становништва,
тешко да би у европским размерама представљале значајније политичке чиниоце.
На крају, распад Украјине значио би и да се горе поменути „кишобран
НАТО-а” простире само на један њен део – западни. Наиме, не треба уопште
сумњати у то да би реакција Русије била оштра и да би могла да се оконча
чак и уласком источног украјинског дела у састав Руске Федерације, како
најављују проруски националисти. У сваком случају, Москва би вратила
Крим под свој суверенитет, што би означило њено још снажније присуство у
Црном мору. НАТО-у такав расплет тешко да би ишао у прилог.
Слободан Самарџија
[објављено: 18/03/2009]
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
