http://www.dss.rs/newsitem.php?id=7553
OBRAĆANjE PREDSEDNIKA DSS VOJISLAVA KOŠTUNICE NA NACIONALNOJ AKADEMIJI
24.03.2009.
Srbija pamti i nikada ne sme da zaboravi pravu istinu da su 24. mart i
17. februar jedan dan u kalendaru srpske istorije
Vaše Visokopreosveštenstvo, Vaše Ekselencije, gospođe i gospodo,
poštovani i dragi prijatelji,
Danas, posle deset godina u srpskom narodu je živa istina o agresiji na
Srbiju. Zna se zašto je NATO napao Srbiju. Zna Srbija zašto su Srbi
ubijani, zašto su nam kuće, škole, bolnice, mostovi, sela i gradovi
paljeni i rušeni. Znamo zašto je svaka bomba na Srbiju pala. Znamo i
pamtimo. Surova agresija koja je započela u večernjim satima 24. marta
1999. godine pokazala je svoje pravo lice 17. februara 2008. Tada je u
prisustvu NATO trupa na Kosovu proglašena nezavisnost jedne lažne države.
Srbija pamti i nikada ne sme da zaboravi pravu istinu da su 24. mart i
17. februar jedan dan u kalendaru srpske istorije. Srbija pamti i nikada
ne sme da zaboravi da je NATO pravo ime nezavisnog Kosova, i da se na
delu teritorije Srbije prvo fizičkim a zatim i pravnim nasiljem,
otimačinom i krađom, pokušava da uspostavi prva NATO država.
I mi i otimači znamo šta je istina a šta je laž. I mi i oni znamo na
čijoj strani je pravo, a na čijoj bezakonje. Zato nam obećavaju, bolje
rečeno stavljaju u izgled svetlu budućnost, samo da im poklonimo ono što
po svaku cenu žele da otmu, samo da kažemo da je ono što je naše
njihovo, samo da pristanemo da ne budemo ono što jesmo.
Nama su bili i uvek će biti bliži i draži i Pećka i Ljeviška, i
Studenica i Dečani, i Gazimestan. Bliži su nam i draži od svih tuđih
obećanja, darova i olakšica. Bliži su nam i draži zato što su naši, ali
i zato što je bilo Srba i pre nas, kojima je nuđeno i obećavano, ali ih
se nisu odrekli i nisu pokleknuli.
Svako danas ima ono do čega najviše drži. Srbija ima pravo i istinu, a
NATO na Kosovu silu i neistinu. Najveći zalog da će i ova sila i ovo
bezakonje proći jeste da se postojano i neodustajno držimo prava i
istine. Svetski i državni poreci zasnovani na sili mogu trajati, ali ono
što ih čini prolaznim, što ih stalno i uporno razara jesu neistine i
obmane na kojima se zasnivaju.
Zato je danas naša najveća obaveza da svedočimo istinu da je Kosovo
Srbija, da je bilo, da jeste i da će ostati naše. Svaki Srbin koji živi
na Kosovu i Metohiju najdragoceniji je čuvar naše države, naše istorije,
naše Crkve, naše kulture, svega što jesmo kao narod. Baš zato je na
današnji dan, kada su se oglasila zvona na svim pravoslavnim hramovima,
ceo srpski narod svim srcem bio sa Srbima na Kosovu.
Oni koji su pre deset godina doneli odluku da nasrnu na Srbiju i na
međunarodnopravni poredak bili su uvereni da će bujicom svakodnevno
ponavljanih laži uspeti da prikriju svoj pravi cilj, a to je da se
geostrateški i vojno usidre na Kosovu u svom pohodu na Istok. Pamtimo da
su govorili o humanitarnoj, a ne vojnoj intervenciji, o ratu koji
zapravo to nije, o ratu koji je zapravo - mir. Pamtimo i da se tada
govorilo da na Kosovu NATO «ne vodi rat već pruža otpor».
Pamtimo da se u početku tvrdilo da su napadani samo vojni ciljevi. Kako
je bilo sve više i više civilnih žrtava, počinjeni zločini nad civilima
kasnije su objašnjavani kao kolateralna, uzgredna šteta. Pamtimo da,
zahvaljujući savremenoj tehnologiji i dugoročnim ekološkim posledicama
«humanitarnog» bombardovanja, ubijanje koje započelo 24. marta 1999. još
uvek traje.
Pamtimo i da se od tada do danas proteranim Srbima na sve načine
onemogućava povratak, pamtimo da se zločini nad njima ne kažnjavaju, da
se njihova imovina razvlači, pljačka i uništava. Pamtimo da se drevne
srpske svetinje bezobzirno skrnave, ruše i spaljuju. Pamtimo pogrom nad
Srbima 17. marta 2004. Znamo da se sve to dešava od kako je NATO na Kosovu.
Danas nema nikoga od učesnika u ovom tzv. humanitarnom poduhvatu da se
pohvali učinjenim. Nema nikoga da ponovi reči koje je izgovorio američki
predsednik 11. juna 1999: «Učinili smo pravu stvar». Ali isto tako
pokazalo se da niko od učesnika u ovom bezumnom poduhvatu nije ni
pomišljao da će deset godina kasnije Srbija, po pravu i pravdi,
svedočiti istinu o ovoj agresiji i svedočiti istinu da je Kosovo Srbija.
Srbija pamti i ne zaboravlja i neće nikada dozvoliti da laž nadjača istinu.
Srbija pamti i ne zaboravlja da je pravo zgaženo u natovskoj agresiji
zaobilaženjem temeljnih načela međunarodnog prava i ignorisanjem UN kao
opšte međunarodne organizacije. Srbija pamti da ništa manje obzira
natovske države nisu pokazale ni prema svome sopstvenom pravu. Vlade u
natovskim državama su izgovor za zaobilaženje svojih parlamenata
potražile u objašnjenju da one nisu u ratu! Rat je tobože vodio NATO, a
ne njegove članice. A pošto nije imao obzira prema međunarodnom pravu i
pravu država-članica, NATO nije držao ni do sopstvenih pravila: u svom
osnivačkom ugovoru, ovaj vojni savez je stvoren kao odbrambeni, a ne kao
osvajački savez.
Bombe koje su razorile Srbiju nanele su nam teške i bolne rane. Ali te
bombe nisu uspele i nikada neće uspeti da ubiju našu savest i našu svest
da je Kosovo vekovima silom otimano od Srbije, ali da se ono nikada neće
moći oteti. Za Srbiju nikada nije postojala i neće postojati država
Kosovo. Svi koji su do sada pokušali da takvu lažnu državu stvore
uverili su se da su njeni temelji trošni. Kosovo je već jednom i zauvek
ugrađeno u temelje države Srbije.
Srbija mora da se čvrsto drži istine i prava i ne sme nikada da odustane
od ovog najjačeg našeg oružja. A naša prošlost nas takođe i vazda
podseća i opominje da se moramo naučiti strpljenju. Ako kao država i
narod nismo u stanju da danas ispunimo naše najviše nacionalne ciljeve,
moramo sačuvati živu istinu za buduća pokolenja. Ne smemo zaboraviti i
moramo pamtiti i 24. mart i 17. februar. Ta dva teška datuma nose u sebi
jednu jasnu poruku i čvrstu obavezu, koju svi dobro znamo: Kosovo je Srbija.
Živela Srbija.
Srpska Informativna Mreza
[email protected]
http://www.antic.org/
