Imperijalna sila u razbijanju država i osvajanju prostora se uvek oslanja na „kooperativne" političare u samoj naciji koju žele da okupiraju. Bez njih to bi bilo neuporedivo teže.
Jugoslavija, Srbija, Kosovo – opitni prostor imperijalne SAD politike Cilj SAD je bio da, u gotovo laboratorijskim uslovima razbiju SFRJ i da se kroz ratove od tog prostora stvore „banana” države, koje već po samoj definiciji postaju vazali SAD. Bila je to „generalna proba” za mnogo veće svetske ratove koje su SAD planirale. Sve je trebalo tako uraditi da ljaga zbog ratova ne padne na SAD, već kao što jeste - na Srbe i Miloševića. Sad je već očevidno da SAD ratovi u Iraku i Avganistanu imaju mnogo šire ambicije nego što je borba protiv terorizma, Al Kaide, Bin Ladena i Talibana. Ovi su bili i jesu samo izgovor, da bi se od sveta sakrilo SAD nastojanje da se ceo ovaj prostor ali i dalje politički preuredi tako da pogoduje njihovom krajnjem imperijalno-hegemonističkom cilju - osvajanje sveta! Rimljani, koji su to, u svoje vreme, i ostvarili na prostoru oko Sredozemnog mora, nazvali su taj monstrum Pax Romana (Rimski mir). Kopirajući Rimljane, SAD svoj - kad i ako ga ostvare, što je krajnje problematično - planiraju da zovu Pax Americana. „Generalna proba” za SAD osvajanje sveta! Nekih skoro dve decenije ranije SAD su - na jednom relativno malom prostoru - dakle, gotovo pod laboratorijskim uslovima - vršile „generalnu probu” kroz političko preuređenja SFR Jugoslavije za ono docnije u Iraku i Avganistanu. Cilj je bio da se razbije SFRJ i da se kroz ratove od tog prostora stvore „banana” države, koje već po samoj definiciji postaju SAD vazali, ali tako da ljaga zbog ratova ne padne na SAD, već kao što jeste - na Srbe i Miloševića. Duga je to priča, zašto baš ovo dvoje? Odvela bi nas, što se tiče ovog napisa, na nepotrebnu stranputicu ako bi se njome dublje pozabavili. Nekoliko, pak, samo napomena će biti dovoljno da se vidi o čemu se radi. Srbi su uvek u očima Zapada važili kao „remetilački faktor” u planovima Zapada; bili uvek „ekspozitura Rusije” na Balkanu; opet oni čine gro JNA, a najbolji vojnici su; Milošević je Srbin, otvoreno se buni protiv razbijanja SFRJ; uz to još i komunista... Zar toliko nije dovoljno? Hteo sam reći već i pre početka stvarnog razbijanja SFRJ određene su uloge: Srbi odnosno Milošević - najgori su; kao takvi pretnja su ne samo miru Balkana već i onom svetskom; treba ih uništiti kao istorijski subjekt. To potvrđuju: demonizacija, Hag, pa, ako hoćete, i ova stalna i sve teža uslovljavanja koja pristižu od Zapada ne Miloševiću, već evo sad i samim vladajućim `demokratskim` Srbima. A šta reći o Kosovu? Od svih naroda sveta, jedino se Srbima bespravno otima deo teritorije s kojom su Srbi najintimnije povezani... Nekako spontano dolazi u svest jedna paralela. Za vreme Drugog svetskog rata, od svih okupiranih naroda, Nemci su - a i oni su Zapad, zar ne? - jedino Srbima nametnuli zločinačku formulu po kojoj se sto nevinih Srba streljaju za jednog ubijenog i pedeset za jednog ranjenog Nemca. Sva je izgleda razlika između jednog i drugog pristupa, što su Nemci ubijali telo, dok ovi novi zapadnjački „Nemci” ubijaju srpski duh. Neka sami čitaoci prosude koje je ubijanje opasnije?! Ili još bolje, večito pitanje koje je podelilo svet: šta dolazi prvo - jaje ili pile? U „generalnoj probi” - Kosovo specijalan slučaj! Zašto bi Kosovo bilo „specijalan slučaj”? Trebalo je ispitati s Kosovom kako, za SAD svetske i osvajačke potrebe, nasilno odvojiti od jedne suverene države (Srbije) jedan vitalan njen deo (Kosovo) sa kojim je Srbija teritorijalno, istorijski, emocionalno (Kosovo je srpski „Jerusalim”, nastanak srpskog bića) vezana, a da taj zločinački akt, što se tiče međunarodnog prava, prođe što bezbolnije i idealno, tj. bez emocionalnih erupcija, koje bi takav akt mogao normalo da izazove na svetskoj sceni. SAD su nekako intuitivno znale da je Kosovo idealan predmet za takva ispitivanja. Znajući to njima je jasno bilo da je najbolji način da se nezavisno Kosovo od Srbije ipak ostvari - a ono je, kao što smo videli, jedan oblik u ubijanju Srba kao istorijskog subjekta -, ako bi Srbija sama - koliko satanska misao? - prva priznala nezavisnost Kosova, što nijedan čak i malo „kulturan” narod nikad sebi ne bi mogao da dopusti. U tom pravcu, demonizacija Srba i Srbije već je učinila svoje - nametnuto im je jedno osećanje krivice što je u njih, a s obzirom da su opredeljeni za evropske integracije, bacilo u političku defanzivu. Zahuktavanjem kosovske krize u pravcu nezavisnosti, nekako se prirodno SAD, nametalo da neće biti naročito teško da se Srbija privoli davanju svog potpisa. Malo „pretnje” a mnogo više „šargarepe” i Srbi, s obzirom na njihov nakalemljen defanzivni mentalitet koji je, u međuvremenu, prerastao u pravi kolonijalni i, eto, njihovog potpisa na dokumentu o nezavisnosti Kosova od Srbije. Šta je, pak, sa onima koji su protiv integracija, kakav može biti njihov učinak, pogotovo ako su na vlasti, na izgradnji SAD negativnog međunarodnog imidža, što nikako ne bi bilo dopustivo. Takvi Srbi su, dakle, predmet ove „generalne probe”. Pri tom se setiše da je premijer Voja Koštunica ne samo glavni protivnik tog akta već je čovek koji je celu kosovsku priču izdigao na međunarodnu scenu. Trebalo bi, znači, početi od njega. Jednom on prelomljen, sve bi se dalje odvijalo po principu padajućih domina. Koštunica i Tadić u Vašingtonu Negde septembra 2006. godine, tadašnji predsednik manjinske vlade Srbije Vojislav Koštunica pozvan je u Vašington, ali ne da se čuje srpsko mišljenje o autonomiji Kosova, već da se ispita pod kojim uslovima bi srpska vlada priznala nezavisnost Kosova. Zašto baš srpsko priznanje? To je za SAD najkraći put da se Kosovu, s jedne, izdejstvuje međunarodno priznanje a da se pri tom, s druge strane, maksimalno skine ljaga sa SAD pravnog „obraza” do čega im je inače mnogo stalo. Premijer Koštunica, kao što se zna, pred „štapom” (potpis) koji mu je postavila Rajsova, ostao je potpuno nezainteresovan na mnogobrojne „šargarepe” koje mu je ona inače obilato nudila. Ova je bila duboko ljuta i razočarana. Pomišljala je valjda: Zar sme ili može neko u svetu pred tolikim SAD ponudama da ostane na liniji onog klasičnog Atinjanina koji je uzviknuo: „Čuvajte se Danajaca i kad poklone donose!”. Nije se to još desilo... odkud sad taj nepotkupljivi srpski „Atinjanin”... Nekih dve tri nedelje docnije, usledio je sličan poziv i po istom pitanju, opet iz Vašingtona, predsedniku Srbije Borisu Tadiću. Tu se - odmah da kažem - desilo jedno malo čudo. Umesto da Rajsova njemu „prodaje” SAD ideju o nezavisnom Kosovu, on je njoj (a preko nje i Bušu) prodao svoju ideju kako do tog cilja SAD što bezbolnije doći. Bio je iskren. Vaša strategija je rđava. Pokušavate da napravite razdor između mene i Koštunice. To je pogrešno. Da bih uopšte mogao da se takmičim sa njim ja moram formalno da budem na njegovoj viziji Kosova; ako bih protivno postupao bio bih trajno isključen iz političkog života; stoga moj cilj da uvedem Srbiju u EU, nikad ne bio mogao da se ostvari. Da bi ovaj plan uspeo, molim SAD da one puste u promet ideju da ulazak Srbije u EU i pitanje Kosova nemaju nikakve veze. I još nešto. Nemojte očekivati od mene, da ću ja ikad formalno priznati nezavisnost Kosova; stvarno, pak - da! Kako? U nastojanju da uđem u EU ukazaće se masa prilika za to. Na primer, jedna obaveza prema EU je zahtev „dobrih susedskih odnosa” sa svima državama u okruženju. Održavati bilo kakve veze sa institucijama nezavisnog Kosova, u stvari je srpsko neformalno priznanje Kosova. Na taj korak ću čak i Koštunicu prelomiti, jer je i on za ulazak u EU. S njim moram da sarađujem u novoj vladi „demokratskog bloka”, ali tako da moja Demokratska Stranka (DS) bude najjači koalicioni partner. Raspisaću parlamentarne izbore za početak sledeće godine, ali da bi DS bila sigurno većinski partner u novoj vladi, poželjno bi bilo da SAD upriliče pre izbora ponudu Srbiji da pristupi, recimo, Partnerstvu za mir (PzM). U Vašingtonu svi zadovoljni. Tadićev plan je genijalan, a on je sam iznenada postao „reformator”, „pro-Evropljanin”, „okrenut budućnosti” političar, itd. itd. Postoji ipak jedna nezgoda. SAD je neophodno otvoreno priznanje Kosova, a on nudi samo neformalno. Primirile su se razmišljanjem: mi nemamo boljeg od njega, nek za sad ide po njegovom planu, a docnije videćemo... Možda će docnije, u hodu - jer i on ima velike teškoće sa sloganom po kome „Srbija u EU i nezavisnost Kosova nemaju veze” - i sam doći do saznanja da je formalno priznanje kosovske nezavisnosti od strane Srbije i za njega najlakši izlaz. Tadićev plan se ostvaruje I Tadićev plan je počeo da se odvija. U Srbiji, da bi se zadovoljio Koštunica, u rekordnom je vremenu donet novi Ustav Srbije, u čijoj preambuli stoji da je Kosovo „neotuđiv” deo Srbije. Održan je i uspešan referendum pomoću koga je i sam narod direktno prihvatio novi Ustav i obavezao ne samo vlast već i sve građane Srbije da Kosovo nikad ne može biti nezavisno. Tadić je raspisao izbore za 21. januar 2007. I SAD su postupile po Tadićevoj molbi. EU i njeni zvaničnici počeše horski da raspiruju misao da Srbija u EU i radnje oko nezavisnosti Kosova nemaju veze. Buš je lično intervenisao na NATO mitingu u Rigi te je Srbija, pred same izbore, dobila poziv od NATO-a da pristupi PzM. Izbori su održani. Tadićeva DS nije dobila izbore - dobili su ih šešeljevci, odnosno SRS - ali je ona po planu postala većinska stranka u „demokratskom bloku”; kako je, pak, demo-blok jači od SRS, njegova DS je dobila mandat za sastav vlade i automatski je sebe smatrala dobitnikom premijerstva, ključnih ministarstva kao i najveći broj portfelja. Gledano iz SAD perspektive, sve se događalo bar do tad kako je Tadić predviđao. Duboko ih je, međutim, „žacnulo” kad su saznale da je Koštunica i dalje premijer, što je odmah za SAD značilo da kosovska nezavisnost neće olako proći. Primirile su se tek onda kad ih je Tadić obavestio da je Koštunica upotrebio jedan „trik” (biranje Tome Nikolića za predsednika Skupštine, čelnog čoveka iz Šešeljeve Srpske radikalne stranke (SRS)kojim je kritično uplašio sve (Tadića, EU a najviše SAD) da bi za sebe izvojevao premijerstvo. Vlada je tako, najzad, formirana, na nekoliko sati pre isteka roka. SAD to nisu volele - ali nekako su i to progutale, verujući da je Tadić sposoban da premosti i tu nezgodu. I SAD plan o nezavisnog Kosova se odvija Paralelno sa tim, ali i prethodno, SAD su već nekoliko godina aktivno radile na pripremanju terena da bi se izvojevalo priznanje nezavisnog od Srbije Kosova. Neposredno posle (pazite - ne pre. Zašto?) gore pomenutih izbora od 21.1.2007, srpskoj vladi je lično Ahtisari preneo svoj plan po kome Kosovo dobija nezavisnost, Unmik se ukida, njegovu funkciju (implementaciju nezavisnosti) preduzima EU, a srpska zajednica na Kosovu i svetinje dobijaju specijalnu zaštitu Kfora i EU. Koštunica je odmah u Ahtisarijevom planu video flagrantno kršenje Rezolucije 1244 SB UN te je uz pomoć Rusije sve to - protivno SAD očekivanjima - u svoj žestini izbačeno na međunarodnu scenu. Da bi jednom za uvek ukinule svoju povredu međunarodnog prava u vezi Kosova, SAD su odlučile da putem SBUN izvojuju priznanje kosovske nezavisnosti. Bilo je tri takva pokušaja. U prvom, SBUN je prihvatio ruski predlog: status da bude onakav kako se dogovore „Priština i Beograd”. U Beču su se sastale srpska i albanska delegacije predvođene lično Ahtisarijem kao glavnim pregovaračem, sa praktično nikakvim učinkom. U drugom pokušaju, SAD su bazično predložile Ahtisarijev plan, ali sa jezičnim izmenama tako da se ovaj plan (Ahtisarijev) i „nezavisnost” ne pominju. Rusi su zapretili da će upotrebiti svoj veto, te je i ovaj pokušaj takođe propao. Pri trećem pokušaju uz neke male kozmetičke promene istog Ahtisarijevog plana i pretnje ruskog veta, SBUN se ipak u nečemu dogovorio, tj. da se usvoji SAD predlog da se dalji tretman kosovske nezavisnosti prenese na tzv. Kontakt grupu koju sačinjavaju SAD, Rusija, Engleska, Francuska i Nemačka. Tako je, u ime Kontakt grupe, glavni pregovarač postao nemački ambasador Išinger, uz sadejstvo jednog ruskog i SAD predstavnika. Mislim da su opet vođeni pregovori između srpske i albanske delegacije ali sa ograničenjem od samo 120 dana, što je bilo protivno ruskom predlogu koji je zagovarao vremenski neograničene pregovore. Konačan rezultat je opet bio nikakav. Nakon ovog neuspeha, SAD su se odlučile za svoj - što bi se kockarski reklo - „va bank” potez. Kosovski parlament će jednostrano proglasiti svoju nezavisnost; SAD i EU odmah priznaju tu nezavisnost što će principom domino-efekta dovesti do priznanja ove nezvisnosti od strane gotovo svih država sveta odnosno UN. A to je činjenično i praksom - u pogledu stvarnog međunarodnog prava - po SAD obrazloženju, sve jače nego formalna nezavisnost proizašla iz kompromisa birokratskog UN. Tako su, najzad, SAD umirile svoju „grižu savesti”. Nakon toga odmah ćemo videti predsednika Buša u Tirani kako to saopštava podivljalim od entuzijazma Albancima Pala je vlada „demokratskog bloka” Na srpskoj sceni, dogodio se zbog Kosova, samo jedan dramatičan događaj - pala je srpska Vlada. Potpredsednik vlade Božidar Đelić, naivno verujući da čim potpiše u ime Srbije sa EU Sporazum o Pridruživanju i Bezbednosti (SPB), Srbiji automatski sleduje prva tranša od 200 miliona evra. Na njegovu nesreću, EU je odmah zamrzla SPB, tako da Đelić ni do dana današnjeg nije dobio taj novac. Ali to nije poenta; ona je - kako sledi. Naime, EU je već izglasala i potvrdila zakon o Euleksu, koji bi omogućio sprovođenje Ahtisarijevog plana na Kosovu. Kako je Đelićev čin za Koštunicu značio neformalno priznanje kosovske nezavisnosti, Koštunica je predložio Tadiću da se „vrati mandat narodu”, ovaj je to odmah i prihvatio i raspisao nove izbore za 11. maj 2008. Koštunica je ostao da vodi „tehničku” vladu do formiranje nove (maksimalno oko 60 dana). Godinu dana po jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova Prošlo je godinu dana kako je parlament Kosova, po SAD planu, proglasio njegovu nezavisnost. Došlo je odmah do njegovog munjevitog priznanja od SAD i većine ostalih članica EU; pet članica EU još ni do danas nisu priznale Kosovo. Sve u svemu, nije došlo do tzv. domino-efekta, jer je do danas Kosovo priznalo ukupno 54 države. Ova činjenica je praktično obezvredila SAD očekivanje da će Kosovo biti skinuto s „dnevnog reda” svetske scene. Verovatno zbog ovog došlo je do pritiska na Srbiju da Tadić ispuni bar nešto u pogledu priznanja Kosova, kako se bio obavezao Kondolizi Rajs septembra 2006. A Tadić, samo retorički - iz unutrašnjih razloga - sve `žešće` brani Kosovo, nastavlja da slabi stvarnu srpsku poziciju. Ključni potez u tom slabljenju bilo je kumovanje legalizovanju misije Euleksa u SBUN, čiji zadatak je sasvim jasan: sprovođenje odredbi Ahtisarijevog plana kojim se ostvaruje državnost nezavisnog Kosova. Bez srpskog pristanka, Euleks ne bi prošao kroz SBUN, jer bi ga u krajnjem slučaju Rusija sprečila svojim vetom. Umesto te sigurne odbrane, Tadić je legalizovao Euleks, a ogradio se `papirnom` nagodbom u 6 tačaka sa generalnim sekretarom UN, Ban Ki Munom, Ona ničim ne obavezuje ključne aktere SAD i EU, a izgleda i sam Ban Ki Mun je to smatrao načinom da se tada dobije pristanak Srbije, koji sada može da ide `ad akta`. Odmah je povukao UMNIK policiju sa Kosova, međunarodna ovlašćenja preneo na Euleks, a celu Misiju sveo na samo 50 ljudi, koji i da hoće - ne mogu da se suprotstave Euleksu i albanskim, sada državnim, vlastima. Jeremić sada `trčka` do Ban Ki Muna da vidi šta se to događa sa 6. tačaka. I nema sumnje da će Tadić-Jeremić retorička i pozerska odbrana Kosova od UN dobiti slično verbalno i `diplomatsko` zadovoljenje. Šta će biti dalje skora budućnost će pokazati. Jedno je sigurno - Tadić ne sme formalno da ispusti kosovsku kartu. To bi moglo da izazove raspad njegove proevropske koalicije i pad vlade. Ipak najverovatniji scenario jeste da će Tadić nastaviti svoju bezuslovnu i očajničku jurnjavu u Evropu, kao spas, izlaz i `sve-rešenje` za neminovan i svestran krah njegove nacionalne i unutrašnje politike. N. Ljotić http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2009/latinica/023.html
