MART NA KOSOVU I METOHIJI
- Za nas, Srbe sa Kosova i Metohije, 17. mart 2004 traje svaki dan, godinama – rekao je, prilikom polaganja venca na spomenik žrtvama albanskog terora, Milan Ivanović, jedan od lidera ’’kosovskih Srba’’ - kako smo navikli da nazivamo svoje sunarodnike u južnoj srpskoj pokrajini, ogradjujući se na taj način od njih ne samo uz pomoć granica koje su drugi umesto nas crtali, već i uz pomoć jezika. Mart 2009., pet godina posle pogroma nad Srbima i deset godina posle NATO agresije, na Kosovu i Metohiji protiče u znaku nerazgovetnih vesti o nadolazećoj ’’destabilizaciji regiona’’,dok novine uglavnom izveštavaju o velikim finansijskim malverzacijama na ’’Severu’’ koji sve više postaje sinonom za kriminal na Kosovu. a sve manje označava poslednji bastion, poslednju odbranu Srba sa obe strane Ibra - što zapravo jeste. Pored sve glasnijih vesti o ’’kriminalu na Severu’’ najčešće se čuju demorališuće priče o ’’srpskoj neslozi’’ a mediji prenose teške reči koje lideri Srba sa Kosova izgovaraju jedni o drugima. U tekstu koji sledi čitaoci će moći da pročitaju sećanja dvoje, ako je za verovati medijima, na smrt zavadjenih srpskih lidera, ali i dva lekara i borca za to da Srbi ostanu na Kosmetu. O razlikama medju njima moglo bi da se kaže, i da se mnogo ne pogreši, da su suštinske i da su opštepoznate. One se tiču gotovo svakog segmeta života Srba na Kosovu i Metohiji. Tiču se učešća Srba u radu ’’kosovskih institucija’’: po shvatanju Marka Jakšića zapošljavanje Srba i rad u institucijama kvazi – države Kosovo je ravno izdaji i put ka priznavanju ove, pogromima nad Srbima stečene, nezavisnosti; dok je za Radu Trajković učešće u sistemu Kosova, šta god Kosovo bilo i kako god da se zvalo, samo jedan od načina da se Srbima na toj teritoriji olakša svakodnevni život i da se na tako osugura njihov ostanak i opstanak. Zatim, tiču se vidjenja EULEKS-a. Dok Marko Jakšić u njemu vidi očigledan način da samoproglašena država Kosovo na kraju zaista izbori i sprovede svoju nezavisnost, Rada Trajković polaže nade u to da će ova misija čak pomoći Srbima da lakše izadju na kraj sa velikim bezakonjem i kriminalom koji je ’’rak rana’’ cele teritorije a u čemu, po mnogim navodima, učestvuju jednako Srbi koliko i Albanci. Ali, namera ovog teksta nije dalje isticanje razlika medju ovo dvoje lekara i političara nego podsećanje na dva, možda najstrašnija, dogadjaja koja su obeležila srpsku istoriju sa kraja 20. i početka 21. veka, o 17. martu 2004. koji je posledica 24. marta 1999. a što je, na kraju, dovelo do 17. februara 2008. – to jest do nastanka jedne nelegalne države, koja još uvek to nije, ali svakim je danom sve bliža tome da ipak postane – Republike Kosovo. - Jasno je, posebno iz današnje perspektive – započinje svoje prisećanje na 17. mart Marko Jakšić, srpski lider sa severa Kosova - da je 17. mart 2004. perfektno režiran i vodjen, da je napravljen da bi se Srbi izbacili sa Kosova. Čović (tada predsednik Koordinaciog centra) je tako već tog 17. marta pravio prihvatne centre u Kuršumliji i u Raškoj. Sećam se da sam tada molio da se Srbi ne povlače iz Obilića i iz Prilužja, iz Plemetine... da se ne povlače i da ostanu tamo jer sam znao da se, ako jednom dodju na Sever i ako napuste taj prostor – da se više nikada neće vratiti. Dugo smo se borili da zadržimo te Srbe na teritoriji KiM, borili smo se da, ako već moraju da odu iz tih mesta u centralom Kosovu krenu makar ka Gračanici, a ne ka severu Kosova jer smo znali da se, ako dodju na sever, ili čak ne daj bože napuste Kosovo – više nikada neće vratiti. Uspeli smo samo donekle u tome zbog toga što smo znali šiptarski plan, ali nismo uspeli sve. Oliver Ivanović (koji je tada takodje bio u Koordinacionom centru) je tako uspeo da ubedi celo jedno povratničko selo, Svinjare, da napusti mesto i doveo ih je u Zvečan, u hotel ’’Trojku’’, gde i dan danas oni žive u strašnim uslovima, a u selu Svinjare nema ni jednog jedinog Srbina. I, kao što se pokazalo, nikada se nisu vratili. Sećam se da sam tada zvao Nikitovića, zvao Vladu, telefonirao, sećam se da sam molio da ti ljudi ne predju ovde ili da bar ne napuštaju Kosovo. Govoriti preplašenim ljudima, kao što je to radio Oliver:’’idite odavde, nemate šanse da preživite, dodjite na sever’’, znači pomagati onima koji te proteruju sa teritorije. - Ne postoji ni jedno etničko ćišćenje, ni jedan napad te vrste koji je spontan – razmišlja danas Rada Trajković, lider Srba sa juga KiM i srpskoj javnosti poslednjih godinu dana najpoznatija po neslaganjima sa vodjama Srba sa severa, medju kojima nam je, opet, najprepoznatljiviji njen kolega, doktor Marko Jakšić - Uvek mislim da su to dogovorena rešenja, i to ne mislim samo sa albanske strane, ni samo sa strane medjunarodne zajednice. Nažalost. Srbi su iz Krajine otišli po dogovoru, a Srbi su u enklavama ostali najverovatnije mimo dogovora. Ja sam bila celoga dana na vezi, pored ostalih, i sa gospodinom Markom Jakšićem. – priseća se ona - Marko je zaista podržavao da Srbi koji su bili u ovom delu KiM ostanu tu gde jesu. Sećam se, govorio je ’’Bori se, Rado! Ne daj!’’. To je bila jedna velika, velika borba... Mislim da mi je pomogao tada makar i sa te daljine, jer oni u Mitrovici imaju taj most na Ibru kao liniju razgraničenja i lakše im je. A mi, mi smo u potpunom okruženju. Sećam se, onda su počeli da pristižu proterani ljudi iz Orahovca, iz Lipljana, kolone ljudi koji su se slivali u Gračanicu. Takvu sirotinju i strah nisam videla od onoga dana kada su naše snage napuštale Kosovo i kada je dolazila Medjunarodna zajednica...Kolone ljudi koji su išli, tako preplašeni. Sećam se da se u toku ta tri dana rodilo jako puno beba. Valjda usled tog ogromnog straha dosta je žena imalo prevremene porodjaje. I sećam se da sam i to javljala, kao da sam želela da pošaljem pruku da mi ostajemo, da nećemo da se pomerimo odavde, i čak je i to za mene u tom trenutku bio rat sa onima kojima je odgovaralo da Srbi napuste Metohiju. Sećam se da smo 18. ceo dan imali razgovore sa KFOR-om i uspeli nekako da izmolimo da Srbi ne napuste enklavu, i pored velikih pritisaka koje su na njih vršili da krenu ka administrativnoj granici. Nismo hteli da dozvolimo da Srbi koji su bili u britanskom KFOR-u napuste centralnu regiju, i onda smo ih prihvatili ovde i smestili smo ih u jednoj školi. To su bili ljudi u jednom teškom psihičkom stanju, pod velikom presijom i donosili su nepromišljene odluke. Sa druge strane su stizala ubedjivanja da napuste enklavu, ali mi smo se dogovorili sa medjunarodnom zajednicom da ih makar pod prinudom držimo u tom kolektivnom centru, jer smo znali da ih na Severu ništa ne čeka. Ali, kada je reč o martu mesecu u Srbiji ne može se pričati samo o 17. martu, ni samo o 2004. godini, jer je ona posledica nekih ranijih martova s kraja 20. veka, što nas vraća na 24. mart i 1999. godinu. - Taj rat se završio onako kako se završio – svoju priču o bombardovanju ’99-te doktor Marko Jakšić započinje sa kraja, prisećajući se dana koji su za njega kao lekara ali i za ostale Srbe sa KiM bili možda još teži nego što je to bio početak rata – imao sam priliku da posmatram kada su naši vojnici napuštali Kosmet. Sećam se da smo svi smo bili razočarani i gledali našu vojsku koja je pevala dok se povlačila, kao da je pobedila a ustvari svi smo znali da smo izgubili. Mi smo posmatrali odlazak vojske. Posle potpisivanja sporazuma gledali smo kako ogromne kolone ljudi napuštaju Metohiju, gledali smo svojim očima čitave pokrete naroda. Ujutru kada sam dolazio na posao gledao sam ogromne šlepere, kamione pune vojnih lica, gradjana, naroda koji odlazi. U Mitrovici, u severnom delu nije bilo više od petsto ljudi. Tih dana nije radila ni jedna kafana, ni prodavnica, sve je to bilo iseljeno, opustošeno i opljačkano ... niste imali nigde ništa da pojedete, jedino je radila jedna ćevabdžinica i jedna prodavnica.. A onda su pojednini momci su počeli da se organizuju na samom mostu i oni su sprečili da Albanci iz južnog krenu u severni deo. To su momci, njih 20 – 30, koji su stanovali blizu mosta i to su uglavnom oženjeni ljudi, ozbiljni, koji su branili svoje porodice, to su ljudi koji nisu hteli da napuste grad i odu. Dežurali su na mostu i sačekivali Albance, što se posle nekoliko dana pročulo u južnom delu grada tako da su Albanci u jednom trenutku verovali da su ovde ko zna kakve snage, vojska, paravojne formacije... Mi smo onda počeli da se organizujemo i da tim ljudima dajemo političku podršku, i tako je nastao SNV. Na donekle sličan način o ’’momcima s’ mosta’’ ili ’’mostadžijama’’ govori i doktorka Rada Trajković - Tu je bilo jako finih ljudi, intimno mislim, vrlo dobrih ljudi. Ima nekih vrlo velikih vernika, ima nekih izuzetno poštenih ljudi koji su bili potpuno u toj nacionalnoj priči, poznajem ih, mnoge od njih koji su zaista kao ljudi krenuli da brane svoj grad, svoje kuće... Sada se i oko toga pravi neka fama. Normalno, svi oni rade neki posao, ali ne bih ja govorila da su oni nosioci nekog kriminala velikog, ja mislim da su to neki drugi. Most je ionako samo jedna ekspozitura, suština je naša služba i Francuzi (francuski KFOR). A nama u enklavama je potreban jak sever, ako sever nije jak – neće opstati ni enklave. Instituciju ’’Mosta na Ibru’’ i odbrane Kosmeta najbolje i bez velikih mistifikacija objašnjava Marko Jakšić - Suština te priče je jednostavna - kaže on - mi smo se uvek trudili da vodimo nacionalnu priču, a napadali su nas da vodimo politiku Srba sa severa. Mart 2009. prolazi tako što Srbi u velikom delu KiM žive bez struje, što je početak sprovodjenja plana po kojem će, ukoliko se ostvare upozorenja koja se sve češće čuju sa različitih strana, uskoro doći i do isključenja vode, a što bi Srbe trebalo da navede na sve učestalije proteste i sukobe sa KPS-om, posle čega se očekuje još jedno veliko iseljenje srpskog stanovništva sa teritorije KiM. I na kraju, nemoguće je iz ove dve odvojene priče koje su, svako na svoj način, ispričali dvoje najprepoznatljivijih lidera Srba sa Kosmeta, ne izvesti zaključak da je, nažalost, jedino u tim najtežim danima moguće razmišljati o opstanku naroda i zadržavanju teritorije ne kao političar, nego kao čovek koji će u takvom trenutku zanemariti svaku različitost i biti saborac svog neistomišljenika – samo ako će takvim činom spasiti ljude i odbraniti zemlju, grad ili selo u kojem živi. – KFOR je evakuisao žene i decu – počinje svoje prisećanje Bratislav Kostić, nastavnik u selu Gojbulja, koji drži čas za dve devojčice – kad jednom odeš sa Kosova, nemaš više gde da se vratiš. Tako je bilo ’99., tako je bilo i 2004. Mi smo sami odbranili selo. Sećam se, veliki pritisak je bio. Francuzi (francuski KFOR) su insistirali da krenemo sa njima, govorili su nam da je bolje da se ne razdvajaju porodice. Sva sela oko nas su pala, ali eto, nas dvadesetorica, koliko nas je bilo, nismo hteli da idemo i odbranili smo selo. Da smo tada otišli, nikada se ne bismo vratili, to je sada jasno. Videli ste sva ona sela u vučitrnkom okrugu – to je sve bila srpska zemlja. Na pitanje šta očekuje da će se dogadjati u narednom periodu, nastavnik odgovara jednostavno – Nestaćemo. I za Srbiju i za one sa severa i za one iz Metohije mi smo izgubljeni, nevidljivi ljudi. Mi smo medjuzona. U severnoj Mitrovici smatraju nas enklavom i upućuju nas u Gračanicu, a ovi iz Gračanice nam kažu ’’vi ste na severu, lako je vama’’ Oko dvadeset kuća napušteno je posle 2004. Ljudi ne odlaze ni zbog straha od Šiptara, ni zato što nam noću upadaju u dvorišta i odnose sve što nadju; ni zato što srednjoškolci putuju na nastavu u K. Mitrovicu autobusima koji na prozorima imaju žicu, kao zatvorenici, jer Šiptari na njih bacaju kamenje dok prolaze kroz njihova sela; ne odlaze ovi ljudi ni zato što smo sad i bez struje - naučili smo mi na to; ni zato što nam niko ne dolazi – odlaze jer nemaju posla, jer su nam lideri zavadjeni, jer su ljudi izgubili nadu ako nema jedinstva. Kada je bilo najgore – bili smo jedinstveni. Ja kažem tim našim liderima da je i sada najgore – ali oni me ne čuju. Nismo jedinstveni, puno je zla, zato će Srbi nestati sa Kosova. Ana Radmilović Novinar
