Извор : Новине „ПРАВДА“, 28-29.03.2009.
Олга Стојановић Хлеба и цигара Неко је у медијима подсетио да скраћеница „СОС" дословно значи „Спасите наше душе"! Поводом отварања „сиротињског маркета" у Београду, који је првог дана обезбеђивала полиција, уз присуство кола хитне помоћи. Примедба с почетка текста о називу, сасвим је умесна, али сам наслов, чини се, није умесан, осим ако се у слободном препеву не тумачи као хитност, што скраћеница асоцијативно подразумева. Но, питам се, да ли је некоме ко нема ни динара, релевантна разлика у цени од тридесетак посто, пошто индивидуа сто посто нема паре?! И питам се, да ли је иста индивидуа у прилици да купи џак кромпира, по 15 динара кило, ако у џепу има само тридесет, па може да купи „данас за ручак" по вишој цени? И питам се, да ли су у овом маркету јефтинији и козметички производи и „луксузна роба", као што су алкохолна и, ајде, безалкохолна пића или се „пороци" не стимулишу, одсуством марже и рабата, како су објашњене и образложене дампинг цене у продавници темпираној за функционисање базалног метаболизма?! Не питам се о злоупотребама и препродајама, што је, у нас Срба, редовна појава, без обзира на кризе, јер то спада у део националног фолклора, завичајни бренд и „закидање на мери" из чистог фазона, како би се играла „игрица"! Дакле, не питам о сивој економији, зато што нам је економија црна, па ми сиво дође као еуфемизам, колико да се освежимо с пролећа. А питам се, приликом вађења „сиротињских уверења", оних која административно потврђују примања мања од 20 хиљада, да се у реду не поткраде плаћени представник неке тајкунске мајке, чији је приход одиста формално низак, па да сина обрадује са три литра јефтиног уља, док се овај, усред зиме, сунча на Сејшелима... Али, са овога места постављам и једно научно засновано питање из области социјалне антропологије, да не кажем, патологије, а које гласи: колико су људи спремни да се понижавају и да буду транспарентна сиротиња, без обзира на кризну заснованост овог социјалног програма?! Подсетило ме је то на сопствену анегдоту из живота, када ме је, ономад, врбовао један модни креатор да му будем „звезда" на ревији „за пуније особе"... Послала сам ra до ђавола, рекавши: „Да ли си ти нормалан, па нисам ваљда луда да се декларишем као дебела"! Људи из „социјалне продавнице", морају, елем, да се декларишу као сиротиња, само на једном нижем степену од клијената народних кухиња. Тако да ће мало који адолесцент послушати бабу или деду, маму или тату, радије ће нажицкати за чипс и кокаколу, него стајати у реду за џак лука... Деда ми је причао да је предратни велетрговац, заправо, индустријалац Митић, често предузимао иницијативу за сличне програме и био познат по својој коректности према сопственим радницима и њиховим породицама. Зато што је стасао двестотињак година пошто је часовник на катедрали у Келну показао подне и тиме означио почетак грађанског, односно капиталистичког друштва! Тако да је и сам, тачно у подне, неког дана, објављивао своје распродаје, вересије и донације. И колико-толико, решавао питање хлеба! Али стара латинска нам каже „хлеба и (ц)игара", тако да у Куршумлији можете купити и три комада за све паре, као у време давног детињства ваше потписнице. Једна после непостојећег ручка, друга пред немогућу мисију вечере, а трећа - за уво!
