AMERIČKI KADROVI SRPSKE DIPLOMATE
Tema je tugaljiva - reč je o ljudima i o tome da li su baš oni najbolji izbor na "pravom mestu u pravo vreme". Povod je odluka vlade da Srbiju u SAD, kao novi ambasador, zastupa mladi Vladimir Petrović. Protiv njega niko, koliko se zna, ništa nema lično, ali protiv te odluke se ima šta reći, ma koliko podržavali nameru da se mladim ljudima poveravaju najodgovorniji poslovi. Glavna kvalifikacija Petrovića za položaj ambasadora u SAD je da "može da se pohvali odličnim ličnim kontaktima" sa bliskim saradnicima novog američkog predsednika. Zna Hilari Klinton, a dobro zna i Rama Emanuela, šefa osoblja u Beloj kući. Bilo bi maliciozno pitati koliko ovo dvoje njega znaju i koji autoritet on za njih predstavlja. Drugo je u pitanju - stvarna kvalifikacija za taj posao, posebno kad se ima u vidu od kolikog je značaja da se Americi predoči, i da se ona uveri šta je Srbija, šta hoće i zašto, i da se iz Amerike bez uvijanja javi šta ona hoće od Srbije. Da se zna na čemu smo, kao država i kaonarod, da ne gajimo iluzije i ne zavaravamo se floskulama koje strani političari i ambasadori izgovaraju iz pristojnosti ili kurtoazije. Uzmimo za primer, ili nauk, prvog ambasadora Kraljevine Srbije u Vašingtonu, LJubomira Mihailovića, 1917. NJemu se priznaje da je Amerikancima - a to je bila dramatična godina završnice Prvog svetskog rata - "autentično predočavao interese i ciljeve Srbije". I, što je možda bilo važnije, "svoju vladu je podučavao kako da se odnosi s velikom silom koja utiče na njenu sudbinu". Iz iskustva znamo da mnogi, posle pada komunizma i raspada Jugoslavije, to nisu umeli ili nisu smeli. A danas to umeti, hteti i smeti isto je tako važno kao pre skoro jednog veka. A Srbija i Amerika nemaju nikakvog razloga da se uzajamno zavaravaju. To je stopostotno tačno za srpsku stranu. U istoriji svetske diplomatije, valjda, nije zabeležen slučaj koji ni Vašington ni Beograd ne bi smeli da nemaju u vidu: Šezdesetih godina, Srbiju kneza Mihaila u Rumuniji je predstavljao g. Kosta Magazinović, a SAD mr Luj Čipvej. Dogodilo se da je srpski poslanik zastupao američke interese kad je g. Čipvej bio prinuđen da odsustvuje iz Bukurešta. Ako nije jedinstven, to je sigurno redak primer da predstavnik jedne zemlje bude otpravnik poslova druge, a da te dve zemlje uopšte nemaju uspostavljene diplomatske odnose. Danas je nemoguće zamisliti bolju kvalifikaciju Srbije za njeno predstavljanje u SAD. Nažalost, teško da ikoji Amerikanac, uključujući novu šeficu Stejt departmenta, to zna. Teško da bi i poverovao kad bi mu, ili njoj, to rekli. Vratimo se mladom Petroviću. Lepo je, svakako, da ima dobre kontakte sa ovim ili onim važnim Amerikancima, ali ovde je u pitanju nešto iznad toga - zanat. Diplomatija nije priča, najmanje prijemi, kokteli i kurtoazni susreti. To je i disciplina, inače se ne bi dogodio "slučaj Miladin", baš u toj Americi i baš kad je g. Petrović bio otpravnik poslova. Srbija duguje sebi da se u tom poslu odnosi ozbiljnije nego u kućevnim, u kojima je prinuđena da se povodi za aktuelnim političkim situacijama ili da se priklanja stranačkim apetitima. Napolju svega toga ne sme biti - tamo je samo Srbija, njen nacionalni i državni interes i cilj. Može se akati protiv Kraljevine Jugoslavije i još više protiv Titove Jugoslavije, ali su na tom terenu, u diplomatiji, obe držale do sebe i umele da u svet, u ovom slučaju SAD, pošalju prave ljude. Od autoriteta i zanata. Od Konstantina Fotića, prvog ambasadora Kraljevine Jugoslavije, koji je u Vašingtonu ostao punu deceniju, preko Stanoja Simića, prvog avnojevskog ambasadora, do plejade Titovih diplomata - Vladimira Popovića, Lea Matesa, Marka Nikezića, Veljka Mićunovića, Bogdana Crnobrnje, Tome Granfila, Dimčeta Belovskog i Živorada Kovačevića. Ovaj poslednji je "pre roka" napustio Vašington - nije se uklopio u miloševićevsku diplomatiju koju je oličavao Vladislav Jovanović, koji je predsedniku SRJ smeo da kaže samo "Šefe, to je odlična ideja". I ambasador i ministar moraju imati m... da kažu - to je glupost! http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=11485
