NATO: Šta se neće spominjati na jubileju
4. aprila, obeležava se 60 godina od formiranja NATO-a. U zemlji u kojoj živi autor ovog teksta, mnogi njeni žitelji jedva dočekaju te godine. Ako prežive rizičan period između 55 i 65 godine, i u tom razdoblju ne preminu od mnogobrojnih vrsta kancerogenih oboljenja čiji broj je u silovitom usponu od 1999. godine, mogu se smatrati srećnicima. U stručnoj javnosti Srbije, opšte je prihvaćena činjenica da su NATO bombardovanje SRJ municijom sa osiromašenim uranijumom i porast kancerogenih oboljenja u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi. Agresija koju je ova alijansa pokrenula protiv srpskog naroda trajaće još decenijama, pošto će ljudi i dalje umirati od kontaminacije tla, vode, vazduha i biosfere. S druge strane, zvanične publikacije NATO-a nikada to neće spomenuti. Naprotiv, u njima će se govoriti kako je NATO pomoću vazdušne kampanje odlučujuće doprineo cilju međunarodne zajednice – stvaranju osnove za dugoročni mir i stabilnost na Kosovu. [1] I zaista, hiljade Srba koji su direktno stradali tokom 78 dana agresije i koji su kasnije preminuli zbog teških oboljenja, danas počivaju «u dugoročnom miru». I tako, dok bude sveta i veka, i dok bude postojao NATO, teći će dve paralelne priče. Jedna, slavljenička, euforična, humanistička o «dobrom» NATO-u koji je svojim intervencijama spašavao ljude. Druga, slabijeg intenziteta, poglavito u slovenskom svetu (Srbija, Rusija i još ponegde), svedočiće o razaranju, smrti, promašenoj politici i strategiji. Uzvišeni ciljevi i šaroliko društvo Kada se stvarao NATO, 1949. godine, u uvodu osnivačkog ugovora spomenuto je kako su strane ugovornice «rešene da štite slobodu, zajedničku baštinu i civilizaciju svojih naroda koja je zasnovana na načelima demokratije, individualne slobode i vladavine prava». [2] Da li su tvorci ovog ugovora mislili i na Portugaliju kada su unosili u tekst ove uzvišene reči? U to vreme, ova zemlja je bila polufašistička diktatura, kolonijalna metropola u kojoj nisu postojale osnovne pretpostavke za demokratiju i individualnu slobodu. Tri godine kasnije, paktu se priključuju Grčka i Turska, tada države sa vrlo labavim demokratskim uređenjem u kojima će vojska povremeno preuzimati vlast, i ukidati upravo parlamentarizam, vladavinu prava i individualne slobode. Ali, nikome nije padalo na pamet da zbog toga ove zemlje izbacuje iz NATO-a, jer su praktični geopolitički razlozi bili daleko jači od deklarativne privrženosti slobodi i demokratiji. Od 1951. godine, kada je sklopila ugovor o prijateljstvu sa SAD, i Frankova Španija (takođe totalitarna i polufašistička tvorevina) de facto postaje deo NATO strukture. NATO-u nisu smetale ni zemlje u kojima se na vlasti nalazila komunistička partija. Tako 1954. godine, Titova Jugoslavija formira Balkanski pakt sa dve NATO članice, Grčkom i Turskom, u kojem se ugovorne strane obavezuju da će u slučaju napada pružiti pomoć, individualno i kolektivno, napadnutoj Strani ili stranama. Time se na posredan način, i socijalistička Jugoslavija za jedno kraće vreme labavo pridružila zapadnom vojnom savezu (iako bez formalnih obaveza prema njemu). Još tada, pedesetih godina, moglo se jasno uočiti da NATO ne vode nikakvi uzvišeni politički ciljevi, već goli geostrategijski interes, pre svega SAD i još nekoliko vodećih zapadnoevropskih zemalja. U tom smislu, postaje jasno kako je NATO mogao tolerisati agresiju Turske na Kipar 1974. godine, akciju koja je direktno štetila interesu druge njegove članice – Grčkoj. Turska je geostrategijski značajnija za SAD i NATO od Grčke, i stoga su Grci morali «progutati knedlu». A Kipar, iako član EU, i danas je podeljeno ostrvo. Devedesetih, NATO je radi «odbrane slobode, civilizacije i demokratije», pozvao u svoje članstvo i bivše baltičke republike SSSR-a (Estoniju, Letoniju i Litvaniju) iako su ove zemlje grubo narušavale osnovna ljudska prava ruske etničke zajednice (da ne spominjemo to što se u njima otvoreno veličaju fašisti i Hitlerovi saradnici) Danas, NATO hoće da primi još dve države u svoje članstvo – Hrvatsku i Albaniju. Hrvatska je od 1991 do 1995. godine, izvršila najveći progon (etničko čišćenje) u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Efikasnost sa kojom je prognala Srbe sigurno je kvalifikuje za ovaj savez. Što se tiče Albanije, nesporno je da vlada ove zemlje ne kontroliše efektivno celokupnu teritoriju, umesto nje to čine različiti klanovi i mafijaške grupe. Albanijom špartaju raznorazni kriminalci, ekstremisti i islamski fundamentalisti. U ovoj zemlji se nalazi logistička baza za podršku albanskim secesionističkim pokretima u Makedoniji, Crnoj Gori i Grčkoj. Kako onda ova «poludržava» može biti član NATO-a? Kada bi evropski kontinent bio potpuno stabilan i bez otvorenih političkih pitanja, potreba za NATO-m bi nestala. Zato je početkom devedesetih trebalo «stvoriti» rat u Jugoslaviji, da bi se «pokazali mišići» i dobio razlog za postojanje. Ulaskom Hrvatske i Albanije u NATO, može se očekivati drugi talas geopolitičke nestabilnosti koja će opet zahtevati da zapadna vojna alijansa reguliše prilike i «spašava nevine civile». NATO i narkotici Čudna je koincidencija da tamo gde NATO operativno kontroliše teritoriju, cvetaju proizvodnja i promet narkoticima. Kosovski Albanci su se još osamdesetih godina pročuli kao dileri droge i tadašnja SFRJ imala je mnogo muke u borbi da preseče pravce kojima se droga sa Bliskog istoka i Turske prebacuje u Zapadnu Evropu. Danas, kada je tzv. država Kosovo nezavisna, a NATO obezbeđuje njenu fizičku egzistenciju, prodaji narkotika ništa ne stoji na putu, jer kako navodi dobar poznavalac političkih prilika na Kosovu, Milovan Drecun, «vodeći teroristi i zločinci su i glavni kriminalci – šefovi kriminalnih grupa na Kosmetu ali i političari, odnosno funkcioneri i komandanti». [3] Drugim rečima, svaki visoki funkcioner tzv. države Kosovo ima svoju kriminalnu bandu koja se između ostalog bavi i trgovinom drogom. Kako isti autor ističe, profiti albanskih narko-grupa su ogromni, od ukupne količine droge koja stiže na svetsko tržište, 65% prelazi preko teritorije Kosova, dok se čak 90% heroina za evropsko tržište prokrijumčari preko ovog prostora. [4] I sve se to dešava pod «budnim okom» NATO trupa koje tolerantno gledaju na ovaj «biznis». Na suprotnom kraju sveta, u Aziji, jedna druga država i njeni stanovnici, «proslavili» su se kao proizvođači opijata, pre svega heroina. Naravno, u pitanju je Avganistan. Prema podacima OUN, u Avganistanu se proizvodi oko 93 procenta ukupne proizvodnje opijata u svetu. [5] Međutim, posebno je zaprepašćujuća činjenica da «od trenutka kada je u Avganistan ušla vojska SAD i NATO-a, proizvodnja opijata je porasla 44 puta»! [6] Dakle, u jednom delu sveta, NATO trupe «žmure» na promet narkoticima, dok u drugoj oblasti tolerišu neverovatnu dinamiku «narkoindustrije». U vezi ovoga, dve su činjenice interesantne. Prva je vezana za potrošače droge. Kako je utvrdio Viktor Ivanov, rukovodilac ruske Federalne službe za kontrolu trgovine narkoticima, «2,5 miliona ruskih narkomana je zavisno od avganistanskog heroina». [7] Zastrašujuća cifra za zemlju od 142 miliona stanovnika. U Srbiji, na 7,5 miliona stanovnika (bez Kosova i Metohije) prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije, procenjuje se da ima između 70 i 100 hiljada zavisnika od droge. [8] I srpsko «tržište» se snabdeva iz Avganistana. Tako se dakle, na avganistanskoj igli, koju «bruse» albanski posrednici, a nadziru NATO snage, nalaze milioni Rusa i desetine hiljada Srba (ali i milioni ostalih Evropljana!). Druga zanimljiva činjenica tiče se priznavanja tzv. nezavisnosti Kosova. Do sada, ovu kvazidržavu je priznalo nešto više od 50 država, a prva zemlja koja je to učinila (verovali ili ne) je upravo Avganistan. Portparol avganistanskog ministarstva spoljnih odnosa Sultan Ahmed Bahin samo je kratko izjavio da Avganistan podržava odluku naroda i priznaje nezavisnost Kosova. [9] Tako je jedan NATO protektorat priznao drugog. «Proizvođač» je priznao «veletrgovca». Jedna narko-struktura je javno podržala drugu. Verovatno će ove dve «države» u budućnosti uspostaviti «bliske i čvrste odnose». Taj «moćni i silni» NATO Kao što je opšte poznato, NATO nije pobedio Varšavski ugovor u Hladnom ratu. Varšavski ugovor se samoraspustio, SSSR (Gorbačov) je «digao ruke», i bez ijednog ispaljenog metka završeno je četiridecenijsko sučeljavanje dva bloka. NATO se nije rasformirao, već je sa slavom pobednika zakoračio u poslednju deceniju 20. veka. Kada se baci pogled unazad, biva jasno da se zapadni vojni savez nikada ne bi usudio da započne bilo kakav oružani konflikt sa suprotnim blokom. Jer, NATO nikada ne odmerava snage sa sebi ravnim. On svoju moć demonstrira samo na zemljama i narodima koji su mnogo slabiji. Tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995) formirana je država bosanskih Srba – Republika Srpska. Kada je postalo očigledno da se Srbi u Bosni neće tako lako slomiti kao njihovi sunarodnici u Hrvatskoj, NATO je odlučio da dejstvuje. Protiv države Srba u Bosni od nešto više od milion stanovnika i sa operativnom vojskom od 70-80 hiljada, NATO avijacija je za dve nedelje od 30. avgusta do 13. septembra 1995. godine, istresla preko 10 hiljada tona ubojitog eksplozivnog materijala. Preko 400 NATO borbenih aviona izvelo je preko 3200 borbenih letova dejstvujući na 150 vojnih i civilnih ciljeva Republike Srpske. Osim toga, protiv Srba su lansirane i krstareće rakete «Tomahavk». [10] Ipak, i pored ozbiljnih gubitaka i napuštanja dela teritorije, Vojska Republike Srpske se borila do kraja rata srčano i odlučno. Međutim, najveća moguća asimetrija u ratovanju je dostignuta agresijom NATO-a na SRJ 1999. godine. Kako svedoči general VJ Spasoje Smiljanić, između zemalja članica NATO-a i SRJ, prostorna nesrazmera je bila 228 : 1 km kvadratni u korist NATO-a, populaciona 67:1 (u milionima stanovnika), a u pogledu državnog budžeta 860:1 (u milijardama dolara). [11] Na kraju agresije, NATO je angažovao 1040 aviona, lansirano je oko 1000 krstarećih raketa, sveukupno 415 000 projektila različite vrste, od toga 30-50 hiljada komada municije sa osiromašenim uranijumom. Na dan početka agresije, jugoslovenska lovačka avijacija je imala 47 zastarelih aviona MIG 21, i svega 10 aparata MIG 29! Kada naleti NATO avijacije nisu uspeli da unište materijalno-tehnička sredstva VJ, prešlo se na razaranje civilnih ciljeva. Uništavano je bukvalno sve – stambeni objekti, škole, bolnice, mostovi, rafinerije, dalekovodi i transformatori. Cilj je bio da se izbegne kopnena invazija koja bi iziskivala znatne gubitke NATO-a i da se Srbija samo udarima sa velike distance primora na političke ustupke. NATO je bio spreman da Srbe vrati i u kameno doba. Ipak, sve u svemu, može se reći da se VJ pokazala kao vrlo solidna vojna sila, dok NATO uopšte nije briljirao. Čelnici NATO-a, SAD i drugih zapadnih zemalja očekivali su otpor u trajanju od dva-tri dana, a rat je trajao 78 dana. Očekivalo se da će celokupna VJ biti uništena, međutim, s obzirom na silinu udara, vojni gubici su bili minimalni. NATO-u ni u Avganistanu «ne cvetaju ruže». Nekada su se na Zapadu naslađivali otporom mudžahedina sovjetskim trupama. Nakon temeljnog bombardovanja iz vazduha 2001. godine, kopnene akcije antitalibanske opozicije sa severa i dejstva specijalnih američkih snaga, Talibani su svrgnuti, ali, ni dan danas, nakon osam godina, u ovoj zemlji nema mira. Međunarodni institut za strateške studije (IISS) ocenjuje da «NATO gubi rat u Avganistanu zbog tenzija u alijansi». [12] Drugo ekspertsko telo, Međunarodni savet za bezbednost i razvoj, procenjuje da su «Talibani neprestano prisutni na čak 72 odsto teritorije Avganistana». [13] Iako zvaničnici NATO-a demantuju ovakve tvrdnje, činjenica je da zapadni vojni savez ne kontroliše veći deo ove planinske zemlje, i da se ratu ne vidi kraj. Raštrkane, pokretljive i motivisane talibanske grupe drže desetine hiljada NATO vojnika prikovanim za velika urbana središta i glavne komunikacije. Možda će se baš tu, u Avganistanu – groblju imperija, raspršiti i poslednje iluzije o svemoći i nepobedivosti zapadne vojne alijanse. Sve ove činjenice neće se spominjati kada NATO bude organizovao slavljeničke koktele u čast svog rođendana. Visoki zvaničnici poziraće fotoreporterima, izveštačeno će se smeškati, a neko će možda duvati u šezdeset svećica. I dok oni budu gasili sveće u veselom raspoloženju, mi bismo mogli u znak sećanja na one koji su postradali od njihove «humanosti», da poneku zapalimo. Da se još jednom prisetimo. I ne zaboravimo. Znatno kraća i modifikovana verzija ovog teksta objavljena je na ruskom jeziku, na sajtu nezavisnog analitičkog centra «Fond strateške kulture» iz Moskve, http://www.fondsk.ru/article.php?id=2043 ________________________________________ 1] NATO Handbook, NATO Office of Information and Press, Brussels, 2001, p. 48. [2] Ibidem, p. 527. [3] Милован Дрецун, Брате, где је наша Србија, ауторско издање, Нови Сад, 2005, стр. 234-235. [4] Ibidem, стр. 234. [5] <http://http:/www.politika.rs/rubrike/Svet/Dva-i-po-miliona-Rusa-na-avganistanskom-heroinu.lt.html> http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Dva-i-po-miliona-Rusa-na-avganistanskom-heroinu.lt.html [6] Ibidem. [7] Ibidem. [8] <http://http:/www.pecatmagazin.com/archives/591> http://www.pecatmagazin.com/archives/591 [9] <http://http:/www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-19-02-2008/avganistan-prvi-priznao> http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-19-02-2008/avganistan-prvi-priznao [10] Часопис Двери Српске, бр. 41, 2009, стр. 12-13. [11] <http://http:/www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2009-03-15&feljton=7022> http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2009-03-15&feljton=7022 [12] <http://%20http:/www.danas.rs/vesti/svet/globus/nato_gubi_rat_u_avganistanu.12.html?news_id=151939> http://www.danas.rs/vesti/svet/globus/nato_gubi_rat_u_avganistanu.12.html?news_id=151939 [13] <http://http:/www.politika.rs/rubrike/Svet/Talibani-zaposeli-veci-deo-Avganistana.lt.html> http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Talibani-zaposeli-veci-deo-Avganistana.lt.html http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=11511
