Šilovo i beli šengen
Slobodanu Miloševiću je u Hagu brutalno uskraćeno pravo na lečenje. Usledio je tragični, smrtni ishod. Pre toga mu je uskraćeno pravo na pravično suđenje i čitav niz osnovnih ljudskih prava. I u Srbiji i u Hagu. Vojislavu Šešelju je uskraćivano pravo na odbranu i pravo na pravično suđenje čiji se početak otezao u nedogled zbog toga što nije bilo „slobodnih sala“. Zvanična, „drugosrbijanska“ i nevladina Srbija sve je to ćutke i, ne samo ravnodušno, nego sa zluradošću posmatrala. Srbi na Kosovu danas predstavljaju jedini narod u Evropi kojem je uskraćeno svako ljudsko pravo - pravo na slobodno kretanje, pravo na rad, pravo na školovanje, pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na veroispovest i jezik, pravo na bilo koji podrazumevajući standard civilizovanog života. I, ono najvažnije - pravo na život. Sa užasom je Srbija gledala kako šiptarska policija u Šilovu na Kosovu prebija Srbe. Obučeni u uniformu po uzoru na Robokapa, šiptarski policajci sa mržnjom i strašću prebijali su žene, decu i muškarce. Zašto? Zato što misle da imaju pravo da koriste elementarne standarde koje pruža upotreba električne energije. Šiptarske vlasti smatraju da Srbi na to nemaju pravo i rešili su da im ga uskrate. Srbi su misleći da je to jedno od osnovnih ljudskih prava rešili da protestuju i demonstriraju. A onda su se onako zverski na njih ustremili šiptarski policajci. U prisustvu i uz pokroviteljstvo EULEKS-a. Niko od najviših državnih funkcionera nije se usudio da zvanično protestuje i da o tome obavesti Ban Ki Muna u čijih se Šest tačaka i srpske vlasti i jedan deo opozicije zakljinju kao u Sveto pismo. Ili možda iz poštovanja prema Ahtisarijevoj Nobelovoj nagradi. Niko od njih se ne usudi da prozbori ni reč. Valjda zato da neko u njima ne bi prepoznao Miloševića i njegove istorijske reči: „Niko ne sme da vas bije“! U srpskim medijima, takođe muk i ravnodušnost. Na nekim televizijskim stanicama to čak nije ni prva vest. Srpska Vlada, srpske vlasti i njihovi propagandni centri potpuno su preokupirani Predlogom zakona o zabrani diskriminacije i primedbama koje su na taj zakon stavile tradicionalne verske zajednice u Srbiji. Nisu crkve protiv donošenja ovakvog zakona, ali žele da on bude bolji, celovitiji i primereniji svim međunarodnim konvencijama. I traže da se čuje i njihov glas. Ništa više. Sadašnja srpska Vlada, u punoj saradnji sa mrežom nevladinih organizacija zaduženih za zaštitu prava homoseksualaca, pokušala je da u Skupštinu Srbije prošvercuje zajednički predlog ovog zakona. I onda su ih u tom švercu i zajedničkoj operaciji osujetili predstavnici tradicionalnih verskih zajednica na čeli sa Episkopom Bačkim Irinejom. Izveli su ove zaverenike na svetlo dana. Nikada se brojni članovi Vlade nisu toliko uzbunili. Svi radnici Srbije i svi sindikati nikada nisu od Vlade dobili toliko uvažavanja i poštovanja kao što ga ima pomenuta mreža nevladinih organizacija i gej perjanice. I ne pamti se da su na naše verske zajednice toliko bile napadane, ponižavane i ružene kao u ovom slučaju. To nije nimalo čudno za one nevladine aktiviste, demokrate, urednike medija i propagandiste koji su za „očeve demokratije“ u Srbiji izabrali i uzeli svojevremene jahače popova. Ništa bolje ne preporučuje nekog u Srbiji za demokratu i borca protiv diskriminacije od jahanja popa! Tako se zadobija pedigre „evropejca“. Naši ministri i oni pobrojani kažu da bez ovog zakona ne možemo u Evropsku uniju i ne možemo na belu šengensku listu. I ne interesuje ih da li će ta bela šengenska lista omogućiti i Srbima na Kosovu da putuju, bar do škole ili do njive na kojoj oru i žanju. Kako nekome ko ne može svojim sunarodnicima da omogući slobodu kretanja i poštovanje elementarnih standarda civilizovanog življenja pa i samo pravo na život, verovati da su mu na srcu ljudska prava. U halabuci koja se digla oko Zakona o diskriminaciji nema ni traga od borbe za ljudska prava, pa ni o pravu na goli život. Ovde je reč o teroru nevladine mreže koja je daleko bolje organizovana nego Vlada Srbije, i pukom, a uzaludnom, ulizivanju Evropskoj uniji. Naravno, tu je i ispoljavanje žestoke mržnje prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i njenim velikodostojnicima. Ona još uvek stoji na putu onima koji bi da izvrše potpuno uništavanje srpskog nacionalnog identiteta i koji su u tom poslu već daleko poodmakli. Čovekova obaveza mora biti da se zalaže za poštovanje ljudskih prava i da se bori protiv svih oblika diskriminacije, pa i one usmerene protiv homoseksualnosti. Borba za ljudska prava ne može biti selektivna. I svaka borba za ljudska prava mora poštovati neki redosled. Da bi neko putovao po svetu i bio homoseksualac mora pre svega imati garantovano pravo na život; i još nešto, neophodno je da bude živ. Borba za ostvarenje nekog ljudskog prava ne može ugrožavati druga ljudska prava i ne sme da se pretvori u teror. Kako danas stvari u Srbiji stoje, meštani Šilova i susednih sela trebali su da deklarišu svoj protest kao gej paradu. Jedino u tom slučaju solidarnnost, pomoć srpske vlade, nevladinog sektora i medija ne bi izostala. I niko ne bi smeo ni da pomisli da ih bije. http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=11536
