www.vesti.de
KORENI
POREKLO SRPSKIH PORODICA I PREZIMENA
Koprić
Studentkinja Andreja Koprić, preko internet izdanja "Novina Serbskih", uz
molbu da objasnimo njeno prezime, piše da porodica s tim prezimenom ima u
Beogradu, slave Đurđevdan, Mačvi, sa slavom Mitrovdan, Hrvatskoj i
Sloveniji, gde su Koprič. Dodaje da ih ima i muslimana, u Bosni, ali ih mi
nismo pronašli.
U traganju za ovim, zaista retkim prezimenom, od velike pomoći nam je bio
navod gđice Andreje, da je njen deda - prema priči njene bake - kao mladić,
oko 1930. godine, od nekog sveštenika čuo da su oni, "u, stvari posrbljeni
pravoslavni Cincari iz Grčke", da su se kao putujući trgovci stalno selili,
a kada bi odlučili da se u nekom mestu zadrže duže ili ustale, "primali su
veru većinskog stanovništva - da bi lakše, odnosno uopšte, opstali".
NJena baka nije zapamtila koje im je bilo prethodno prezime, ali se nada da
bismo mi to mogli da otkrijemo.
I nije se prevarila. Zahvaljujući dobrom popi koji je, kao i većina
ondašnjih beogradskih školovanijih ljudi, znao da su u Srbiju i druge srpske
zemlje, još od početka turskih osvajanja, dolazili Cincari, potomci prvih
Srba na Balkanu, koji su, najpre helenizovani pa, delimično, samo jezički,
romanizovani, ali uvek ostajali u istočnom hrišćanstvu, to jest u
pravoslavlju, od 1054. godine.
Oni su se, kao trgovci, zanatlije, kafedžije, kasnije zelenaši i bankari,
ali i kao polunomadski stočari prilagođavali sredini u koju su dolazili i,
vremenom, većinom trajno ostajali i, u većini, prihvatali veru, jezik, način
života, pa i prezimena lokalnih žitelja.
Sve ovo važi i za Bugarsku, Rumuniju, Ugarsku i Austriju, odnosno, od 1867.
Austro-Ugarsku, koja je obuhvatala i Srpsku Vojvodinu, Srem, Slavoniju,
Krajinu u Hrvatskoj, znatne delove jadranskog primorja od Boke do Rijeke
(osim Zadra) i Sloveniju, a od 1878. i Bosnu i Hercegovinu.
Kao davnašnji Srbi, najlakše su se utapali u Srbe i, mnogi, postajali
nacionalno svesni Srbi, na primer Sterija, Stojan Novaković, Vladan
Đorđević, Kočićevi preci, Branislav Nušić, Popovići, Petrovići, Naumovići,
Dimitrijevići, Anastasijevići i drugi. Posle mnogo vekova pripadništva
helenskoj kulturi, njihovi preci su ponovo počeli da slave krsnu slavu
umesto dotadašnjeg imendana, pa otuda i mnogo raznih krsnih imena.
Tako je bilo i sa familijom Kapra, poreklom iz Klisure, u severnoj Grčkoj.
Kao došljaci, oni su u Beogradu najpre samo dodali ić i postali Kaprić, a
kasnije se prezime transformisalo u Koprić. Koprići, koji su slavili
Jovanjdan, zabeleženi su u selu Dragodo, u nekadašnjoj Sokolskoj ahiji, sada
opština LJubovija.
U drugim krajevima postajali su Kapruš ili Kapri, a kao Kapriča ih ima ne
samo u Sloveniji, već i u Hrvatskoj. Kad su menjali veru, prelazili su u
katolicizam i, najverovatnije, postajali Mađari, Hrvati i Slovenci, ali,
ređe, i u islam - kao i neki Kočići.
Lopatić
Iz Sen Galena u Švajcarskoj, g. Ranko Lopatić, pitajući za poreklo svoje
porodice i prezimena, navodi dve verzije o kojima je čuo. Prema prvoj,
potiču iz Lijeve Rijeke, a prema drugoj sa Čeva. Smatra da su nekada imali
drugo prezime i pita kako je glasilo. Sada su, kao Lopatići, nastanjeni na
području planine Romanije, u opštinama Pale i Sokolac i "nema ih nigde
više", dodaje u pismu.
Među srpskim prezimenima u Bosni, Janjatović beleži Lopate u Rakovoj Nozi i
Lopatiće u Mokrom, oba kod Sarajeva, sa slavom Sv. Nikola. U Mokrom su bili
nastanjeni u Gornjem Sinjevu, zajedno sa Šojama, "sa kojima su jedno", ali
su se raseljavali u Jelovce, a Šoje u Vogošću i Osijek. Slave Nikoljdan i
starina im je iz Pive.
S obzirom na to da g. Ranko ne navodi slavu svoje porodice - a ona bi, kao
najbitnija odrednica, precizno ukazala na nesumnjivo poreklo Lopatića -
možemo da komentarišemo ne dve, već tri teze o njihovom poreklu. Naime, uz
verzije koje on pominje, možemo, sasvim osnovano, da uvedemo i treću tezu -
na osnovu zapisa o Lopatićima u Sarajevskom polju, za koje je nesumnjivo da
su se doselili iz Pive.
Ali, odgovor na pitanje o tome da li je to bila samo jedna od etapnih
stanica u njihovom kretanju može da nam da samo krsna slava, a nju ne znamo.
Tezu da su Lopatići poreklom iz Lijeve Rijeke možemo da prihvatimo vrlo
uslovno - opet zato što se ne zna slava. U Lopatama, u Lijevoj Rijeci,
postoje Lopaćani kao jedna grana Vasojević, od bratstava Rajevića, čiji se
predak ovde naselio odmah posle "drugog Kosova", u doba Sibinjanin Janka.
Oni su najrazgranatiji rod u Vasojevićima i nabrajaju svoje pretke od 15.
veka.
Teza o poreklu Lopatića sa Čeva, ili Kčeva, može da ima oslonac u starom
bratstvu Lopatine, u Ćeklićima. Davno su se iselili u Hercegovinu i od njih
su Drinjaci, koji su iz Miruša odlazili preko Drine, da prezime, i po tome
dobili ime. Najdaljom starinom su od Jezera na Kčevu, u Ćeklićima. Ali im
slava nije ista kao sarajevskih Lopatića.
Kao što se vidi, zagonetku koju nam je postavio gospodin Lopatić ne možemo
da razrešimo do kraja, izuzev ako nam se ponovo javi - sa podatkom o slavi.
Polovina
Gospođu Anku, iz Esena, interesuje poreklo familije i prezime njenog supruga
- Polovina. Posebno, kako to da se ovo srpsko prezime ne završava na ić.
On potiče iz Ostrvice u Lici, gde je bio rođen i njegov deda, koji je otišao
na rad u Ameriku, a u vreme Prvog svetskog rata se javio kao dobrovoljac za
Solunski front. Posle rata nije se vratio u Ostrvicu.
Gđa Anka dodaje da je u Ostrvici bilo i drugih porodica Polovina, ali se
nisu smatrale rođacima iako su sve slavile Sv. Jovana Krstitelja. Takođe je
saznala da su Polovine ovo prezime uzele iz nužde, kada su sa Velikom seobom
krenule od Arilja. Tamo, u Srbiji, prezivali su se na ić, ali je odavno
zaboravljeno kako je glasilo to prezime. Sugeriše nam da to istražimo u
crkvenim knjigama u Arilju!
Rad. Grujić, u "Plemenskom rječniku ličko-krbavske županije", zabeležio je,
s početka Prvog svetskog rata, 42 kuće Polovina u Dobroselu, kod Lapca, i
Ostrvici, kod Gospića, a M. Radeka, u "Karlovačkom vladičanstvu", piše da su
Polovine pravoslavne, sa nekoliko slava, među kojima je i Jovanjdan.
Prema hrvatskim izvorima, Ostrvica je 1696. godine imala 30 srpskih kuća,
ali se ne zna da li su i Polovine bile tu u to vreme, kad je ovde bila
turska Krajina, ili su stigle sa Brajkovićem, koji je bio određen da od
doseljenih Srba i lokalnih muslimanskih i hrvatskih porodica osnuje
austrijsku Vojnu granicu.
Polovine su zabeležene u prvom graničarskom popisu iz 1712. godine, kao
doseljenici iz pravca Grahova, od Unca ili od Knina i Bukovice.
Polovina ima i u Bosni, sa više slava, uključujući Jovanjdan, koji slave
porodice u Agićima, Krnjeuši, Vođenici, Hadrovcima i Krupi.
Povodom mogućnosti koju navodi gđa Anka, da su preci njenog supruga došli u
Liku od Arilja, gde su imali drugo prezime, slobodni smo da iznesemo jednu
sasvim drugu tezu o poreklu Polovina. Istraživanjima porekla srpskih
porodica u Lici ustanovili smo da mnoge vode poreklo iz centralnih delova
Srbije. U Lici i centralnoj Srbiji, naime, mnoga mesta imaju isto ime, što
bi moglo da znači da su doseljenici iz Srbije svojim novim staništima davali
imena mesta iz kojih su došli.
Naša pretpostavka je da su Polovine u Lici poreklom sa područja Takova, "od
srednjovekovnog grada Ostrovice". Ne može biti slučajno da se isto zovu grad
na Rudniku i mesto u Lici, novi zavičaj Polovina, a još manje da su i mnogi
drugi toponimi isti, a i zanimanje - rudarstvo i prerada metala.
Šešić/Šašić
G. Goranu Kerkezu smo odgovorili o njegovom prezimenu. Ovim mu ispunjavamo i
molbu da objasnimo devojačko prezime njegove majke - Šešić. Potiče iz Gornje
Piskavice, kod Banjaluke. G. Goran nije čuo da ih ima još negde osim u ovom
mestu. Porodična slava je Jovanjdan.
Šešića, koji slave Jovanjdan, ima u Bosni i izvan Piskavice - u Dobrlinu,
kod Dubice. U ovim krajevima ih ima još, ali sa drugim slavama, ali ih na
drugim prostorima Bosne zaista nema.
U Bosni, među pravoslavnim Srbima, javlja se još jedna varijanta ovog
prezimena - Šašić, takođe sa raznim slavama, uključujući Jovanjdan, i to u
istom delu Bosanske Krajine - u Javoranima, u okolini Banjaluke.
U Lici, prezime Šašić nalazimo u okolini Lapca, Dnopolje, i Srba, Kupirovo,
Osreci, kao i Ostrvice. U "Karlovačkom vladičanstvu", M. Radeka kaže da
Šešići slave dve slave, a jedna je Jovanjdan.
Među prezimenima u Hrvatskoj, s kraja prošlog veka, javljaju se oba oblika
prezimena: Šašići - od Živogošće kod Makarske i Bola na Braču do Skradina
kod Šibenika, Knina i Karina, pa preko Gospića, Srba i Lapca sve do istočne
Slavonije, od Našica i Vrginmosta do Vukovara, a Šešići - u desetak naselja
oko Bjelovara, u Belom Manastiru, Zagrebu, Osijeku i Vukovaru.
Kao par Šašić-Šešić nalazimo ih i u Šajkaškoj, nekadašnjoj vojnoj krajini u
Vojvodini. U Sentomašu se prvo pojavljuju Šešići, 1849, a potom - kao da su
oni nestali, u popisima 1850. i 1851. pojavljuju se Šašići - u Šajkašu,
Vilovu i Kaću.
Zapis o Šešićima/Šašićima u kolubarskom selu Popučke svedoči da njihova
podudarnost i istovetno poreklo nisu naša puka konstrukcija. Taj zapis
navodi da su Šešići "isto što i Šašići" i da su jedna od najstarijih
porodica u ovom selu. U to vreme su bili veoma ugledna porodica koju su
Turci mnogo proganjali, pa su bili primorani da se iseljavaju po Pocerini.
Danas ih ima samo u selu Nakučanima.
Srodni su sa Srećkovićima u Mrčiću i Milinkovićima u Paunima. Za Milinkoviće
smo pronašli podatak da su se doselili iz Polimlja, ali ni to ne mora da
bude putokaz jer su sa Šešićima mogli da postanu srodnici tek u Kolubari.
Do daljeg, njihovo poreklo ostaje nerazjašnjeno, pa molimo g. Gorana da nam
se javi telefonom ili na mejl adresu, radi dogovora o dodatnim informacijama
o prezimenu Kerkez.
Šobat/Šobot
G. Velimir Šobat, iz Hajnburga, rodom iz Bosanske Kamenice, kod Drvara,
interesuje se za svoje pravo prezime - Šobot i poreklo plemena - odakle su
stigli u Drvar i svud po Jugi. I on je bio Šobot, ali je prezime promenio u
Šobat jer mu je lepše zvučalo. Šobota ima i u selima Batasi, Vrtoče Korita,
kao i u opštini Prekaja.
Verujemo da se g. Velimir ne šali jer u Bosni odavno postoje porodice sa oba
ova prezime, a imaju i istu slavu - Mitrovdan. Uzgred, iako u svakom broju
Korena molimo da se navede porodična slava, g. Velimir za svoju porodicu to
nije naveo.
Pored ovih, postoje i druge varijante ovog prezimena Šobo i Šobić, takođe sa
istom slavom, kao i Šobota, sa slavom Sv. Trifun.
Oko Drvara su samo Šobati, a malo dalje, oko Banjaluke, Petrovca, Sanskog
Mosta i Gradiške - Šoboti. Neizvesno je kako je nastala ova razlika u jednom
slovu jer - prema predanjima koja beleži Petar Rađenović - i jedni i drugi
su od iste grane koja se najpre doselila u oblast oko Une, a potom krenula
dalje prema Banjaluci.
Potomci Šobata znaju razne pripovesti o porodičnom poreklu, ali se u svima
pominje da su iz Dalmacije, sa reke Cetine ili iz Otona. Starac Obrad Šobat,
iz Bastasa, rođen u 19. veku, pričao je Petru Rađenoviću da su se njegovi
stari doselili iz Dalmacije od Kotara, "posle Jankovića".
Prema toj priči, njihova kuća je bila prva u Župi, a Kamenica i Brina su
bile na planini. Bilo je mnogo borova od kojih su Šobati sebi napravili
kolibu. Imali su na hiljade belih i još više crnih ovaca, a njihovi ambari
bili su puni žita i nikad nisu zaključavani, tako da su se susedi sami
služili zimi, a po vršidbi bi uredno vraćali žito u ambare Šobata. Članovi
njihovih porodica bili su "hrabri i jogunasti i nikome nisu ostajali dužni,
pa ni Turcima". Otuda im i nadimak - "maniti Šobati". Drugi kazivač je rekao
Rađenoviću da su Šobati došli u Bosnu iz Dalmacije u tri porodice. Jedna je
ostala u Bastasima, druga otišla u Vidovo, a treća prema Banjaluci.
Šobati su daljom starinom iz Crne Gore, odakle su se, preko Hercegovine,
nastanjivali po Dalmaciji i tu dobili svoje prezime. Ali i o starijem
poreklu i prezimenu može se mnogo više reći i to ćemo rado da učinimo ako je
g. Velimir zainteresovan i ako nam se javi ponovo za privatni odgovor jer to
ne mora biti zanimljivo i drugim čitaocima.
Mr Radomir D. RAKIĆ i Vera STANISAVLJEVIĆ-RAKIĆ
