НА КРАЈУ ЋЕ СВИ БИТИ НЕЗАДОВОЉНИ
Бајденова посета долази у лошем тренутку и сем пар куртоазних осмеха и дипломатских фраза о „односима у успону”, потпредседник САД, у овом часу, нема шта да нам понуди – баш као ни ми њему Ставите се на тренутак у положај неког ко је, рецимо, доживео контузију током НАТО бомбардовања и ко се после десет година буди из коме протеклог викенда и гледа вести у којима Милутин Мркоњић о градитељским плановима и подвизима подноси рапорт омиљеном председнику, Ивица Дачић изјављује како СПС никада неће дозволити нарушавање територијалног интегритета земље, а Војислав Коштуница из дубоке опозиције издаје своја принципијелна саопштења. Хоћу рећи, све се променило – а да се скоро ништа променило није. Као и обрнуто. Но, ових дана забележена су и два догађаја који пре десет година ипак нису били замисливи: Косово је примљено у Међународни монетарни фонд, а амерички потпредседник Бајден, овдашњој јавности одраније познат по мноштву оштрих и увредљивих изјава на рачун Срба и проалбанском ангажману, долази у радну и пријатељску посету Београду. У односу на те две вести којима, поготово кад се ставе једна крај друге, практично и не треба никакав коментар, недовољно запажено је прошла она да амбасадор САД Камерон Мантер одлази из Србије пре истека мандата. Након што је доделио још једне годишње награде НУНС-а за истраживачко новинарство и након што дочека и испрати потпредседника Бајдена, амбасадор ће дати још пар опроштајних интервјуа, одсвирати последњи џез и одлетети у Багдад на нову дужност. Из Београда за Багдад! Која сличност и која симболика?! Поводом Мантеровог одласка остаје извесна дилема која је можда од већег значаја за нашу будућу судбину него за његову даљу каријеру – одлази ли он превремено због процене да је овде „задатак обављен“, с обзиром да је Београд релативно добро поднео проглашење независности Косова, прихватио Еулексмисију и најзад добио прозападну, демократску владу? Значи ли његов одлазак то да Србија и Балкан у наредном периоду неће бити толико у фокусу америчке спољне политике? Или се, пак, повлачи због неуспеха у спречавању уласка Русије у српски енергетски сектор и чињенице да чак ни ова актуелна, такорећи, „његова лична” српска влада ипак није довољно ревносна на курсу „евроатлантских” интеграција – да и не говоримо о томе да се недавно ирански министар спољних послова шеткао по Београду готово пред Мантеровим носем, а српски званичници за свој циљ, уместо оних бриселско-вашингтонских, све чешће бирају латиноамеричке и афричке дестинације? (А можда, напросто, чак и земљи попут САД недостаје способних дипломатских кадрова, па се оно мало колико их има прераспоређује тамо где је најкритичније?) Наравно да амбасадори не воде већ само у иностранству спроводе политику своје земље. (То једино у Србији може да амбасадорка дође мало на одмор у домовину па крене да даје интервјуе у којима „риба” председника и премијера, док се њен други колега, данас поново активиран,јавно хвалисао како је својевремено мало фалило да пребије свог ресорног министра?!) Дакле, амбасадори не воде политику, али – поготово ако представљају снажне земље, а уз то су још и сами снажне личности – итекако имају утицаја како на политику земље домаћина тако и на перцепцију те земље у сопственом дипломатском и јавном мњењу. Но, разуме се, Бајденов долазак, политички и симболички гледано, много је важнији од Мантеровог одласка. А важнија и од једног и другог била је неравноправна битка која се далеко од очију,барем,српске јавности свих ових дана водила око пријема Косова у светске финансијске институције, при чему је, разумљиво, српска дипломатија чинила све да се то не догоди, а америчка, наравно, све да до тога дође. Победили су, разуме се, Американци, али замало, такорећи, тројком у последњој секунди, односно након страховитог притиска Вашингтона на мале земље пред сам завршетак гласања да својим, макар и негативним гласом дају недостајући кворум за одлуку коју су богати и моћни већ донели. Захваљујући квотном систему гласања који фаворизује богате западне државе такав исход је био и очекиван, али нама за утеху остаје поука да када се озбиљно спремимо и потрудимо шансе за победу постојечак и на гостујућем терену. Све у свему, посета потпредседника САДдолази у лошем тренутку и сем пар куртоазних осмеха и дипломатских фраза о „односима у успону”, Џо Бајден, у овом часу, нема шта да нам понуди – баш као ни ми њему. И на крају ће сви бити незадовољни. Из безброј разлога, Бајденови домаћини неће моћи да се савију, тј. да буду „кооперативни” баш онолико колико би то Америци одговарало, нити да високом госту уприличе дочек ни приближно упоредив са оним какав ће имати у Приштини и Сарајеву. А, опет, шта год чинили, већ сама та посета ће у значајном делу српског јавног мњења бити доживљена као још један акт државне капитулације и националног понижења. Римски (про)конзул обилази традиционално непокорну, али сада већ трочетвртински пацификовану Јудеју. Толико о „суверенитету и интегритету”. Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао” Ђорђе Вукадиновић, [објављено: 12/05/2009] <http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/Na-kraju-ce-svi-biti-nezadovoljni.sr.html> stampanje <http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/Na-kraju-ce-svi-biti-nezadovoljni.sr.html> posalji prijatelju пошаљите <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=new_review&int_itemID=86492> коментар | погледајте <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=list_reviews&int_itemID=86492> коментаре (8) http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/Na-kraju-ce-svi-biti-nezadovoljni.sr.html
<<attachment: image001.gif>>
<<attachment: image002.gif>>
