МАЛА АНТАНТА
Да видимо како може да изгледа то наше ново стратешко партнерство са Француском Док је председник Србије Борис Тадић откривао у Паризу спомен-плочу српско-француског војног савезништва сетио сам се како је француски председник Жак Ширак хитно затражио да разговара са Билом Клинтоном једанаестог дана бомбардовања Југославије 1999. године. Француска телевизија je емитовала снимке погођене зграде Министарства унутрашњих послова Србије у Београду и Жак Ширак је затражио хитну везу са Клинтоном. Био је ускршњи викенд и француски председник се налазио у средњовековном замку, летњој резиденцији владе у Бресону, где није постојала сигурна телефонска линија са Вашингтоном. Функционери Беле куће одмах су послали тим за комуникације из америчке команде за Европу у Немачкој како би монтирали телефон „Сту-3”, најсигурнији апарат те врсте. Тог дана Жак Ширак је саопштио Билу Клинтону да жели да заједно с њим и британским премијером Тонијем Блером учествује у свим кључним одлукама у рату НАТО-а против Југославије. Ширак је инсистирао да НАТО не сме да гађа мостове у Београду и да Французи имају право вета за гађање одређених мета. Клинтон је морао да пристане, Блер се бунио али му није помогло. Ето, после десет година опет смо стратешки савезници са Французима, коначно да нека спомен-плоча и усред Париза потврди колико Србија воли Француску. То што су нас француски интелектуалци пљували 1999. године и касније, хајде да опростимо. Јер да видимо како може да изгледа то наше ново стратешко партнерство са Француском. Да ли то Београд дефинитивно „бежи из загрљаја САД” у загрљај Француској? И зашто је за стратешког партнера изабрана баш Француска? Да ли је стање српског и француског духа, заправо, идеалан терен за француско-српско стратешко партнерство? Борба између слободног тржишта и националне самосвести, па можда и ароганције? Или, можда Србија данас доживљава Француску као најозбиљнијег идеолошког противника Америке, где теза о „француској непослушности” иде наруку тезама следбеника новог светског поретка? Односно када Београд инсистира да је Србија кључна земља региона, колико то личи на одбијање Париза да је мондијализација незаобилазна, а француска посебност вечна? Колико су и Србија и Француска у очима Американаца архаичне земље оптерећене нетакнутим идеалом социјалне државе? Председник Саркози покушава да промени нешто на том плану, али то изазива револт улице и синдиката, скоро као у Србији. С друге стране Атлантика, нема револта ни синдиката ни улице. У очима и машти Американаца, Французи су, заправо, снобови. У САД чак и најравнодушнији телевизијски гледалац зна да је Француска земља која лимитира увоз америчких филмова, која покушава да искорени енглеске термине из свог речника и која мисли да већ у основној школи децу треба учити француској кухињи. Укратко, то је један тврдоглав народ који упорно плива супротним токовима културе и економије, затворена влада која брани својим грађанима да уживају у понуди сензуалних задовољстава и да једре на заносним таласима трговине, нација надобудних чангризала, одлучна да поквари угодну америчку музику за коју цео свет гори од жеље да чује. Било да се говори о сарказму париског келнера када вам доноси кечап, или о социјалним радницима који настоје да ублаже ефекте светског капитализма, све је то исто: са оне друге стране Атлантика борци новог светског поретка не могу одолети да помешају стереотипе и економске крсташке ратове. И зато се сваки нови савез Француске и изван франкофонских земаља у Вашингтону пажљиво процењује управо у контексту између глобалне демократије и француске ароганције. Француска „тежња ка величини”, „претерана умишљеност”, „француски его”, француски синдикати који „поносно носе рите исцрпљеног социјалистичког сна”... Значи ли то да су Французи и Срби упорни у томе да се супротстављају моћном току историје? Американци постављају питање: „Замислите земљу у којој послодавац може да оде у затвор ако запослени у његовој фирми раде више од 38 сати без плаћеног прековременог рада? Одговор је: „То је Француска”. За разлику од Србије. Да, али и у таквој Француској бејзбол качкети, патике, амерички филмови и музика представљају референтне вредности већине француске деце, иако би, наравно, било смело тврдити да је масовна култура обавезно и израз укуса јавног мњења. У томе су Французи и Срби можда и слични: ролери испод Ајфелове куле и ролери испред парламента Србије знак су да младост Француске и младост Србије прихватају светско тржиште и да се не плаше да троше нове културне производе без обзира на прошлост. Не знам, заиста, шта ће све обухватити тај стари-нови стратешки савез Србије и Француске. Мини антанта на Балкану? Француски културни, па и економски утицај данас је врло присутан у Румунији и у Бугарској. С друге стране, вести из Француске личе на басну о предностима светског капитализма. А „бунтовна” младост, и српска и француска, постаје исто толико егзалтирана као весели снови смишљени у „Најку”, „Рибоку” „Кока-коли”. Јер, ми волимо Француску... Мирослав Лазански [објављено: 30/05/2009] <http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Mala-antanta.sr.html> stampanje <http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Mala-antanta.sr.html> posalji prijatelju пошаљите <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=new_review&int_itemID=88982> коментар | погледајте <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=list_reviews&int_itemID=88982> коментаре (16) http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Mala-antanta.sr.html
<<attachment: image001.gif>>
<<attachment: image002.gif>>
