Srpski kapitalizam: Od Karađorđa do Delta holdinga
Ono u čemu se Srbija, u velikoj meri i nesvesno, našla poslednjih godina, možda je najbolje u svom aforizmu sažeo Radivoje Bojičić: „Moj otac je rušio kapitalizam, pa sad ja moram da ga gradim iz početka". Decenijama čeznući za standardom Zapada, uz istovremeno uživanje u prednostima „rastegljivog" radnog vremena i udobnostima samoupravnog privređivanja, malo ko je u Srbiji, ali i u republikama bivše SFRJ, zamišljao ovakav bliski susret sa „mrskim", ali privlačnim kapitalizmom. Sada ga nazivaju „divljim", „nemoralnim", „nepravednim" i „otimačkim", a njegovi zagovornici kažu da tranzicija iz jednog sistema u drugi jednostavno - mora da boli. Sve to moglo je da se očekuje. Danas se mnogi iznenade kad čuju da imamo više para nego 1990, to jest da nam je bruto društveni proizvod od pre dve godine veći nego pred raspad Jugoslavije. Ali to nije nikakva „zanimljiva statistika", već upravo ono što krasi svaku kapitalističku zemlju - brutalna preraspodela bogatstva. Za razliku od samoupravnog komunizma, gde su svi imali i nemali, danas neki imaju stvarno mnogo, a neki stvarno ništa. Pa ko se kako snašao, i to od početka osamdesetih, kada je svima postalo jasno da je dotadašnjem sistemu odzvonilo, da je zaduženost prelila čašu. Ali alarme koji su pozivali na uzbunu u čitavoj istočnoj Evropi ovde kao da niko nije ozbiljno shvatao, jer su se političke nesuglasice smatrale prečim. U to vreme, pod formom „privatne inicijative", ipak, već su se sticali prvi veći kapitali. Najpoznatiji predstavnici takvih preduzetnika bili su braća Karić iz Peći, koji su legitimitet svom modelu privređivanja pribavili direktno od Josipa Broza, prilikom jedne njegove posete tom kraju. - Tito je bio zadovoljan. Rekao je da smo pravi primer kako se uz male investicije može uspešno poslovati. To je bilo dovoljno da otpadnu sve birokratske prepreke - ističe Bogoljub Karić. On je još 1972. otvorio preciznomehaničarski servis „Tehničar", da bi 1979, s trojicom braće i sestrom, osnovao porodično preduzeće „Kosovouniverzum", iz koga će kasnije izrasti „BK grupa". Ipak, ozbiljniji izdanci kapitalizma počeli su da se naziru tek u reformama, koje je 1989. godine pokrenuo tadašnji predsednik Saveznog izvršnog veća Ante Marković, koji je uz stabilizaciju valute planirao i privatizaciju preduzeća dodelom akcija radnicima. Prva jugoslovenska firma koja je ukinula samoupravljanje, i to referendumom, na kome se 88 odsto radnika izjasnilo za ukidanje OOUR-a, bio je „Sintelon" iz Bačke Palanke. Međutim, reforme su bile kratkog daha i uz prve oružane sukobe SFRJ i ovaj pionirski pokušaj je otišao u istoriju. „Antine godine", kao period u kojem je postojala šansa za sticanje početnog kapitala, ističe većina današnjih biznismena. Jedan od njih je Slobodan Vučićević, predsednik UO „Droga Kolinske", generalni direktor „Grand proma" i predsednik UO „Soko Štarka". Crni Đorđe ukinuo feudalizam Koreni kapitalizma u Srbiji mogu se pronaći u Prvom srpskom ustanku 1804. godine, ističe ekonomista Goran Nikolić. On objašnjava da je Karađorđev pokret imao i antifeudalne karakteristike i doprineo raspadu dotadašnjeg sistema. Posle ustanka više nije bilo feudalizma u Srbiji. Istina, daleko je to bilo od kapitalizama išlo se dosta sporo, jer su prve fabrike otvorene tek krajem 19. veka. I tokom socijalističkog perioda imali smo izvesne elemente tržišne privrede, pa će to, kao i naša delimična otvorenost prema Zapadu u istom razdoblju, olakšati instaliranje mnogih elemenata individualističke kulture. Pored toga, sklonost našeg naroda da, često i nekritički, kopira zapadne vrednosti može se pokazati i kao pozitivan faktor u ojačavanju krhkih kapitalističkih institucija u Srbiji. Troškove eventualnog sporog reformisanja svoje okoštale, u dobroj meri egalitarističke kulture, snosiće građani Srbije kroz povećane troškove tranzicije i nižu ekonomsku efikasnost - kaže Nikolić. On tvrdi da je u doba Ante Markovića „skoro svako ko se bavio nekim poslom mogao dobro da zaradi i to je bilo sjajno". Prvi novac je, kaže, stekao u SAD krajem osamdesetih godina, svirajući latino muziku i šansone po francuskim i italijanskim klubovima, a u Srbiju se vratio sa 100.000 dolara, upravo u vreme premijera Markovića. - Četiri godine sam bio van zemlje i kada sam došao, osećao sam se „kao da sam pao s kruške". Prvo što sam primetio bilo je to da se na sve strane prži kafa i rešio sam time da se bavim. Prodao sam 700 mašina za prženje i oko 2.000 mlinova iz Turske po celoj bivšoj Jugoslaviji, Češkoj, Slovačkoj i Mađarskoj. Sećam se da sam tada od prodaje mašina za prženje kafe, ali i faks-mašina i štampača, zaradio oko 600.000 maraka. Nakon toga, rešio sam da onima kojima sam prodao mašine plasiram i kafu. Sledeći korak je bilo pokretanje sopstvenog brenda kafe. Međutim, kada je počeo rat u Jugoslaviji, ponovo sam otišao u Ameriku - priča Vučićević. Na laskavu titulu vlasnika prvog privatnog preduzeća u SFRJ danas pravo polaže nekoliko biznismena. I u biografiji aktuelnog hrvatskog predsednika Stjepana Mesića navodi se da je pokrenuo građenje prve privatne fabrike u Jugoslaviji, pa ga je Tito optužio da „potiho uvodi kapitalizam". Nenad Đorđević, osnivač i prvi predsednik JUL-a, ističe da je njegov BTC predstavljao prvu firmu u privatnom vlasništvu u tadašnjoj državi, dodajući da je ona u jednom trenutku u svom posedu imala 50 samoposluga, 18 butika i zapošljavala 1.150 ljudi. Napominje i da su hiperinflacija i sankcije onemogućile uvoz robe i da je zato bio prinuđen da smanji kapacitete kompanije, koja je sada „pasivizirana zbog sudskih sporova, koji traju još od 1998. godine". Đorđević je i vlasnik firme „Licej", koja se bavi turizmom, hotelijerstvom i nekretninama, i zapošljava oko 200 ljudi, a smatra da njegovo levičarstvo, koje uvek ističe, nije nespojivo s kapitalom koji poseduje. - To je vrlo jednostavno objasniti - jedino bogat čovek može da bude levičar. On je human i pomaže drugima. Siromah to ne može - objašnjava Đorđević. Ali kao dokaz da je upravo on osnovao prvo privatno preduzeće u SFRJ, vlasnik „Galeb grupe" Radoslav Veselinović navodi da je njegova firma upisana u registar 1. aprila 1989. godine, a Zakon o upisu u sudski registar počeo je da važi baš od tog dana. U Privrednom sudu u Valjevu registrovao je preduzeće „Galeb Šabac", a iste godine, u julu, prvo holding preduzeće „Jugohold", da bi ih 1993. spojio u „Galeb grupu". - Zanatsku radnju za popravku televizora i radio-aparata otvorio sam još 1971. godine u 18. godini. Pošto su u mojim karakteristikama navodili: „otac kulak, ujak informbiroovac, brat emigrirao u Ameriku", nisam ni mogao da se zaposlim u nekom državnom preduzeću. Biti privatnik u to vreme značilo je biti građanin drugog reda. Privatnika je bilo malo i oni su uglavnom držali krojačke i staklorezačke radionice, a tek poneku TV mehaničarsku. To je bila jeres. Kada sam iz zanatske radnje prešao u preduzeće imao sam između 50 i 70 radnika, a sada imam 1.360 zaposlenih - priča Veselinović. On kaže da u Srbiji i dalje pogrdno zvuči kada nekoga nazivaju kapitalistom, što je, kako ističe, nepravedno prema ljudima „okrenutim stvaralaštvu i radu". - Privatizaciju u Srbiji bih svakako ocenio kao pozitivnu, mada je tačno da ima nekih ljudi koji su mislili da su kupovinom društvenih firmi rešili sve probleme, ne znajući, pri tom, kako ih treba voditi. Ova kriza će raščistiti tržište i pokazaće se ko zna da radi - ističe Veselinović. Iako je prošlo tačno 20 godina od osnivanja prvih privatnih preduzeća u Srbiji, pojedini analitičari smatraju da je trenutak koji se može označiti početkom kapitalizma u Srbiji 25. januar 2001. godine - dan kada je Zoran Đinđić formirao prvu vladu Srbije nakon 5. oktobra. Od tog trenutka privatizacija je dobila ubrzanje, usvojene su izmene i dopune zakona o svojinskoj transformaciji, a vlada je odabrala donekle modifikovan model klasične prodaje. Inače, od početka sukoba na prostoru bivše Jugoslavije do promena 2000. godine u Srbiji je privatizovan mali deo društvenog i državnog kapitala, a najznačanija je bila prodaja 49 odsto vlasništva „Telekoma" italijanskom STET-u i grčkom preduzeću OTE. Ukupni paket akcija plaćen je 1,568 miliona nemačkih maraka. Klasa istinskih kapitalista Miroslav Mišković i Milan Beko postali su toliko moćni i bogati da ih javnost često (ne)opravdano naziva vlasnicima Srbije Prema podacima Agencije za privatizaciju, od 2001. do kraja 2008. godine, u ovoj instituciji sklopljeni su kupoprodajni ugovori u vrednosti od 2,7 milijardi evra, a u budžet Srbije uplaćeno je 1,55 milijardi evra. Najskuplja privatizicija, ipak, bila je prodaja kompanije „Mobi 63" za milijardu i po evra. Međutim, privatizacija je, kao što su mnogi i najavljivali, ogolela socijalnu sliku Srbije i povukla drastičnu liniju između dobitnika i gubitnika tranzicije. Nada da će „preduzimljivi privatnici", koji su zahvaljujući bliskosti s Miloševićevim režimom stekli pozamašano bogatstvo, tokom nesrećnih devedesetih ostati bez prekonoćnog imetka ubrzo se istopila, i oni su se uskoro pojavili kao kupci nekadašnjih privrednih giganata. Tako je kod većine građana u Srbiji kapitalizam postao sinonim za nepravdu i beskrupuloznu pohlepu. - Generalno, model naše privatizacije, koji čini 70 odsto dominantne prodaje, 15 insajderske i 15 odsto vaučerske, nije bio loš. Pokazao se boljim od onog u nekim drugim zemljama, poput Rusije ili Češke, ali je problem u tome što nismo uspeli da privučemo dovoljno stranih investicija. Teško da smo imali izbora da uradimo drugačije. Ljudi su očekivali brza rešenja, vlast je uspela da poveća standard, ali je cena bila ta da se budžetski izdaci finansiraju iz privatizacionih prihoda - objašnjava ekonomista Goran Nikolić. On kaže da je prelazak na kapitalizam neminovnost, podsećajući na stavove Ante Markovića, koji kaže „da je komunizam bio dobar, SSSR ne bi propao". Najveći problem socijalizma, smatra Nikolić, ogleda se u tome što nije imanentan ljudskoj prirodi, „koja je sklona sebičnosti". - Čovek jeste i solidarno biće, ali i biće koje maksimizira sopstvenu korisnost. Hrišćanski je težiti opštem interesu, ali to u praksi teško funkcioniše, jer se uvek nađe neko ko to iskoristi. Srbija je u svom kapitalizmu definitivno bliža socijaldemokratskim opcijama, a manje anglosaksonskim. Veća javna potrošnja je najbolji pokazatelj toga da li jedna zemlja teži solidarnosti. Kod nas je javna potrošnja oko 45 odsto, u Švedskoj, Francuskoj i Nemačkoj oko 50 odsto, dok je u SAD ili Japanu svega oko 36 odsto - kaže Nikolić. Postpetooktobarski period izrodio je klasu istinskih kapitalista, koje javnost često (ne)opravdano naziva i vlasnicima Srbije, koji su često moćniji i od same države. Zahvaljujući bogatstvu koje poseduju, njima se pripisuje uticaj na sve društvene strukture, pa se neretko može čuti da neki od njih čak direktno odlučuju o tome ko će formirati Vladu Srbije. Kao najmoćniji „vladar iz senke" pominje se najbogatiji Srbin Miroslav Mišković, vlasnik „Delta holdinga", koji se sa 2,8 milijardi dolara nalazi na 35. mestu po bogatstvu u jugoistočnoj Evropi, na listi koju sastavlja poljski nedeljnik „Vprost". Značajnim političko-finansijskim lobijem smatraju se i krugovi bliski biznismenima Filipu Cepteru, Predragu Rankoviću Peconiju, Petru Matiću, Milanu Beku, Stanku Subotiću Canetu... Dramski pisac Dušan Kovačević moć koju danas kod nas, ali i u svetu, imaju kapitalisti otvoreno naziva - satanizmom. - Ako neko dnevno zarađuje profit jedne siromašne zemlje, to je očigledan satanizam. Kod nas je sličan problem - ako jedan čovek zarađuje dnevno, u novoj demokratskoj državi, onoliko koliko zarađuje jedan grad godišnje, šta smo mi uradili, zašto smo se borili i dokle smo došli? Oslobađanje od komunizma bilo je naša želja, često i borba, ali se nismo borili da dobijemo feudalizam i da se vratimo 200-300 godina unazad. A mi sada jesmo u polufeudalnoj državi, sa primesama prvobitne akumulacije kapitala, u vidu kriminala - zaključuje Kovačević. Srpski kapitalisti od Alfe do Delte Miroslav Mišković - „Delta holding" Bio je direktor kruševačke fabrike „Župa", a 1990. prelazi u Beograd i postaje potpredsednik Vlade Srbije. Ubrzo napušta politiku i počinje da se bavi privatnim biznisom, osnivajući uvozno-izvoznu firmu „Delta M". Prvi veliki novac zaradio je, kako je izjavio, „više na tuđu glupost, nego na sopstvenu pamet". Povezivan sa režimom Slobodana Miloševića, Miškovićev „Delta holding" je tek posle 5. oktobra doživeo vrtoglavi uspon. Teško je pobrojati čime se sve bavi ova kompanija - osnovne delatnosti su maloprodaja, agrarna proizvodnja, izvoz, uvoz, zastupanje stranih kompanija, proizvodnja hrane, distribucija robe široke potrošnje, prodaja automobila, nekretnine, finansijske i usluge iz oblasti osiguranja. Prema podacima poljskog nedeljnika „Vprost" iz oktobra prošle godine, Mišković je sa 2,8 milijardi dolara najbogatiji ne samo u Srbiji, već u celoj bivšoj Jugoslaviji. Filip Cepter - „Cepter internešenel" Njegovo bogatstvo se, prema „Vprostu", smanjilo sa 4,4 milijarde iz 2007. na 2,6 milijardi dolara. Taj list navodi da je njegova firma bila aktivna u centralnoj i istočnoj Evropi pre nego što je devedesetih godina prošlog veka započela prve investicije u Srbiji. Počeo je u Austriji, kao prodavac AMC posuđa, a sada zapošljava 100.000 radnika u četrdeset zemalja i ima milijardu dolara prometa godišnje. Predrag Ranković Peconi - „Invej" Sa bogatstvom koje se procenjuje na 750 miliona dolara nalazi se na 93. mestu „Vprostove" liste. Danas se nalazi na čelu Upravnog odbora kompanije „Invej", u okviru koje su firme „Monus", „Albus", „Rubin" i „Vital". Prvi veliki poslovni uspeh postigao je sa svojim cigaretama „fast". Đorđije Nicović - „Irva nic ko" Njegova imovina, prema „Vprostu", iznosi 705 miliona dolara i on time zauzima 96. mesto. U Vojvodini ima zakupljenih 29.630 hektara poljoprivrednog zemljišta. Vlasnik je poljoprivrednog kombinata „Bečej", najvećeg posle državnog PKB. Poseduje konfekciju „Prvi maj" iz Pirota, „Niteks" iz Niša, „Rudnik" iz Gornjeg Milanovca, deo „Kluza", farmu za uzgoj svinja „Dragan Marković", „Agrobanat" a.d. iz Plandišta, preduzeće „Jabuka" iz Beograda, „Primu" iz Kikinde, deo preduzeća „Toza Marković", „Mačkaticu" iz Surdulice, „Slogu" iz Novog Pazara, „Beograd-projekt", „Dorćol inženjering", „Montažu", „Jinpros" i „Napred", „Višnjicu" iz Beograda, turistički kompleks „Mimoza" iz Tivta... Stanko Subotić Cane - EMI Bogatstvo mu je procenjeno na 600 miliona dolara. Osnivač je i vlasnik preduzeća EMI i „D trejd", koja se bave prodajom i distribucijom vina, papira, ali i nekretninama. Obogatio se trgovinom cigaretama (kako on kaže) ili švercom cigareta (kako kaže optužnica). Uhapšen je u aprilu prošle godine u Moskvi, ali je u junu pušten. Živi i radi u Švajcarskoj. Bogoljub Karić - „BK grup" Imovina nekada najbogatije srpske porodice je pre nekoliko godina procenjivana na 800 miliona dolara, ali je, nakon bekstva Bogoljuba Karića, zbog optužbi za utaje poreza i osnivanja fantomskih firmi, ona „cenjena" na oko 680 miliona dolara. U posedu „BK grupe" godinamasu bili najveći operater mobilne telefonije „Mobtel", BK televizija, BK univerzitet i „Astra simit". Miodrag Kostić - „MK grup" Bogatstvo mu je procenjivano na 300 miliona dolara. „MK grup" je poslovni sistem koji se sastoji od 25 preduzeća, sa više od 3.000 zaposlenih. Sa više od 30.000 hektara obradive zemlje u Srbiji i 35.000 hektara oranica u Ukrajini, najveći je operater u agraru u regionu. Javnosti je posebno ostao poznat kao „kupac tri šećerane za po tri evra". Za 23 miliona evra kupio je turističke objekte „Internacionala CG" na Kopaoniku. Milan Beko - „DiBek" Ministar za privatizaciju u vreme Slobodana Miloševića po mnogima je siva eminencija srpske tranzicije. Nisu iznošene procene njegovog bogatstva, ali mnogi tvrde da je svakako zaslužio mesto na listama koje pravi „Vprost". Pominjan je u privatizacijama mnogih preduzeća u Srbiji, između ostalog srpskih mlekara, aranđelovačkog „Knjaz Miloša", „Večernjih novosti", „C marketa", Luke Beograd... Rodoljub Drašković - „Svislajon Takovo" Sredinom devedesetih izvlači iz stečaja Vršačku industriju keksa (VIK), a zatim, zbog sankcija, odlazi u Švajcarsku, gde 1997. stvara preduzeće za proizvodnju hrane „DRD Svislajon", a zatim krajem te godine osniva i „Svislajon" u Srbiji, a potom i u Makedoniji. PIK „Takovo" kupuje na tenderu 2003, a zatim konstituiše koncern „Svislajon Takovo", da bi 2006. kupio makedonski prehrambeni gigant „Agroplod", a zatim i Industriju alata Trebinje. Prošle godine je od Dragoljuba Markovića kupio 70 odsto kompanije „Eko organik lajf", nekadašnjeg „Krmivo produkta". Drašković je polubrat Vuka Draškovića, a svojevremeno je bio aktivan član Nove demokratije. Petar Matić - „MPC holding" Verovatno najmisteriozniji srpski kapitalista, koji nikada nije dao intervju za medije. Suvlasnik njegove kompanije je čuvena američka investiciona kuća „Meril Linč". U sklopu „MPC holdinga" posluju četiri firme: „MPC propertis", koja gradi poslovne komplekse i bavi se investicijama i nekretninama u regionu jugoistočne Evrope; „MPC holding entriks" distributer je svetski poznatih brendova, a distribucijom modnih brendova bavi se i „MPC holding iksel"; „MPC holding merkata" bavi se distribucijom cigareta. Najveći projekat „MPC propertisa" je izgradnja šoping-centra „Ušće" od 130.000 kvadrata. Aktuelne su priče o tome kako je Matić parcelu od 5,6 hektara na kojoj je sagradio šoping-mol i na kojoj planira da sagradi još jednu poslovnu palatu dobio za svega 10 miliona nemačkih maraka kupovinom „Ušća". http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=11754
