MOMIR KRSMANOVIĆ, AUTENTIČNI ZAPISNIČAR ZLOČINA NAD SRBIMA
Neke slike Momira Krsmanovića proganjaće celog života. Nije imao ni punih deset godina kada je oktobra '41. bežao od pomahnitalih ustaša dok su u krvavom pohodu na srpska sela podno planine Sjemeća klali sve što je mrdalo, a bilo srpsko. Tada je izgubio majku Joku i šestogodišnjeg brata Radomira, a slika mlade žena rasporenog trbuha koja sama zašiva vlastiti stomak pratiće ga dok je živ. A verovatno i na onom svetu. - Majku su mi ustaše rasporile nožem. Izašla su joj creva i ona se onesvestila. Kada je došla sebi, u tom nekom podrumu, u planinskoj kući gde su zatvorili žene i decu, koljači su već bili otišli uvereni da žive svedoke iza sebe nisu ostavili. Dve žene su, ipak, preživele. Savka Planinčić je uskočila u sanduk sa brašnom a Marija Furtula je, iako i sama ranjena, zatrpana leševima drugih žena uspela da prevari ustaše da još daje znake života. One su mi mnogo godina kasnije prepričavale poslednje sate moje sirote majke. Pričale su mi kako je, kada je došla svesti, vlastitim rukama vraćala creva u stomak i molila jednu od njih da joj ga zašiju. Kada joj je uplašena žena drhtavim glasom rekla da ne sme, ona je samo odmahnu glavom: "Daj mi iglu, sama ću". Tako se, jadna, sama zašivala. Sa njom su tada bili moja devetomesečna sestrica Dragica i mlađa braća, četvorogodišnji Milorad i šestogodišnji Radomir. U dijaspori među najčitanijim - U srpskim institucijama ostao je kadar iz komunističkih vremena kojima ne odgovaraju moje knjige. Potiskivane su dugi niz godina, a vidim da su u dijaspori među najčitanijim. Mir Jam i ja. Satisfakciju doživljavam kroz prave ljude. Na Božić, pre jedno tri godine nazvao me je Matija Bećković i rekao: "Brate Momire, sva poglavlja tvoje trilogije sam pažljivo pročitao i veruj mi da si napisao velike istorijske knjige i da će njihovo vreme tek doći". Joki i svim majkama sveta Momiru, sada već starini od 76 leta, koji se skrasio već pola veka u Beogradu, i danas dok vraća ove stravične slike podrhti glas, a oči zasuze. Zamišlja kako je njegova sirota majka ponjavom pokrila brata i sestricu ne bi li ih zaklonila od ustaške kame. U tome je i uspela. Kada su crnokošuljaši otišli, uvereni da krvavi pir niko nije preživeo, onako majušni, su se iskobeljali ispod ponjave. Sestrica je plakala od gladi, a majka se ponovo onesvestila. Konci koje je sama prišivala popucali su. Više joj nije bilo spasa... baš kao ni malom Radomiru kojeg su ustaše izbole nožem. - Slika devetomesečne sestrice kako gricka majčina creva rasuta iz rasporenog stomaka urezala mi se duboko u svest i navela da počnem da pišem o stradanju srpskog naroda. Da idem od sela do sela po istočnoj Bosni i zapisujem svedočenja preživelih - kaže sagovornik "Vesti", a tako je počelo autentično književno delo Momira Krsmanovića. Zahvalnica od Vizentala O zločinima iz Drugog svetskog rata Krsmanović je napisao višetomne romane "Teče krvava Drina", "Krvave ruke islama", "Tragovi mrtve braće", "Nezarasle rane". Priča o četničkim jatacima je smeštena u knjigu "Kletva mrtve braće". To je saga o 3.000 žena i devojaka koje su komunističke vlasti osudile i poslale na višegodišnju robiju u Zenicu. Momir nije zavirivao ni u sopstveni novčanik, pa je englesko izdanje "Krvave ruke islama" poslao kao poklon na adrese predsednika vlada, akademija nauka i nacionalnih biblioteka širom sveta, a sve sa ciljem da se sazna istina o srpskom stradanju. Zahvalnicom su mu uzvratili Margaret Tačer, Simon Vizental, akademije ... Pomoći od otadžbine, iako je radio njen posao, nikada nije bilo. Roman "Teče krvava Drina" posvetio je svojoj majci Joki i svim majkama sveta, da ne dozvole da se ikada više ovako nešto dogodi. Romansirano samo u segmentima povezivanja događaja, ali autentično po sudbinama i imenima ljudi kojih se danas retko ko seti. Neke porodice su istrebljenje, a novi zločini s kraja prošlog veka potisnuli su one iz Drugog svetskog rata. A gde je bio Momir dok se dešavala tragedija u podrumu kuće u podnožju planine Sjemeća? - Bežeći od ustaša ja sam se dao u brdo, kada sam se vratio zatekao sam stravičan prizor sa rasporenom majkom i bratićem. Otac Milivoje je sa 40-ak seljana bio u četi braneći selo, kada su ih ustaše potisnule, narod je pao u ruke crnokošuljašima. I Bog je zaplakao nad Bosnom - Kada se '90-ih desio rat u bivšoj Jugoslaviji, već sam imao iskustvo sa prikupljanjem podataka tako da gde sam god dolazio u Republici Srpskoj, tih ratnih '93, '94. '95 , svi su me znali po romanima "Teče krvava Drina" i "Krvave ruke islama" koje su borci i u rovovima čitali. Vodili su me na položaje, bio sam na samom poprištu sukoba i na licu mesta skupljao podatke. Od ranjenika, stradalih porodica, sve sam autentično zapisivao. Snimao na trake, uzimao od njih fotografije. Posle sam sve to sročio u knjizi "I Bog je zaplakao nad Bosnom" - priča Krsmanović. Istorijska istina i opomena Rat je tek počeo, a tragični događaji samo su se nizali. U proleće '42 zloglasne crne legije Jure Francetića iz dva pravca kreću ka Drini u nameri da očisti istočnu Bosnu od Srba. Što hoda ubiti. Priterali su tako uz reku desetak hiljada srpskog naroda. Među njima u zbegu bili su i Momir, njegov brat Milorad, onaj što ga je spasila majčina ponjava, otac Milivoje i stričevi sa svojom nejači. Desilo se tada da su ih od krvavog ustaškog noža spasili Nemci. Na ubeđivanje Milana Nedića, Nemci su krenuli ka Drini da preuzmu opkoljeni narod. "Curik ustaše"! vikali su Nemci preko megafona. Francetićeve satnije su morale da ustuknu i da se povuku ka Sarajevu i tako su oko tri hiljade srpske nejači spas dobili od, u tom momentu, manje zlokobnog okupatora. - Odvezli su nas u logor Staro sajmište. Umalo da nam oca pošalju u Nemačku, jer su pravili selekciju i mlađe muškarce slali u radne logore. Ali kada su ga odvojili zaplakao je moj bratić, pritrčao mu iobgrlio ga oko skuta. Nemački oficir je oca tada upitao gde nam je majka i da li ima nekog da nas ostavi? Kada je dobio odgovor da nema nikog, vratio ga među nas. Tako se otac spasao logora, a mi smo preko Nedićevog Crvenog krsta dospeli u dom za srpske izbeglice iz Bosne. Momir Krsmanović počeo je da pišem sa nekim iskonskim nagonom. Prvu priču "Deca oko mrtve majke" objavio je u listu "Omladina Jugoslavija". Tako je počeo. Nizali su se romani koji se po svojoj autentičnosti mogu koristiti za arhiv Muzeja žrtava genocida. Ali o tome danas malo ko misli. Tek 66 godine od zločina na Drini podignut je spomenik u Starom Brodu za više od 6.000 srpskih žrtava ustaškog pokolja. Sada su, veli autor, sve snage upregnute u dokazivanje da Srbi u Srebrenici nisu počinili genocid i ubijali žene i decu kako su to pet decenija ranije radile ustaške satnije Jure Francetića. A oni koji su pročitali neka od njegovih dela, čija je osnova istorijska istina, kažu da je otrgao od zaborava jedno vreme koje treba da nam posluži ne samo kao istorija, već i kao opomena da se više nikada ne ponovi. Jer, i pored neprebolnih rana, Momir piše o ratu - protiv rata. http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=11768
