НАТО У ПИНОСАВИ
У фокусу Овог уторка назвао сам госпођу Раду у Пиносаву, она је из старе угледне београдске породице где сам сваке године позиван на славу, Светог Николу. После оних конвенционалних речи о здрављу и фамилији замолио сам госпођу Раду да се мало код комшија пропита ко је од њих спреман да умре за Талин, или Копенхаген. Наравно, ако то буде потребно. „Бог с тобом сине, какав Талин, какво умирање?” Објаснио сам јој како сам у „Политици” ових дана прочитао изјаву једног нашег политичара да без уласка Србије у НАТО нема водовода за Пиносаву. Госпођа Рада силно се обрадовала што може да ми објасни како део Пиносаве ипак има водовод. И без да је Србија претходно ушла у НАТО. „Онај други део Пиносаве још нема водовод, али знаш сине, све су нас ови домаћи мафијаши преварили, узели су нам свима по кући 1000 евра, а нису свима увели водовод. Него, какве везе има тај наш водовод са умирањем за Талин? Да ли у Талину знају за Пиносаву?” Објаснио сам јој да члан 5. статута НАТО каже да су све чланице обавезне да бране ону чланицу која је нападнута и да ако неко, не дај боже, нападне Талин, или Копенхаген, онда ће сви војно способни становници Пиносаве морати да бране Талин и Копенхаген. Иначе, ништа од водовода за Пиносаву. Још сам јој додао да ништа не брине, све ће јој то много боље објаснити наши политичари. Нама ће остати само да платимо и испунимо. Дакле, у Србији ових дана политичари увелико ћаскају о уласку или неуласку у НАТО. Свашта може да се чује у том ћаскању, од тога „да пут у ЕУ од пада Берлинског зида води преко НАТО-а”, до тога „да је чланство у НАТО-у нулта тачка када престају антиевропске и антизападне политике”. Колико се ја сећам, живео сам у држави која није била са „оне стране” Берлинског зида, колико се ја сећам СФРЈ није својом војском 1968. умарширала у Праг да угуши демократске промене као што су то учиниле неке садашње чланице НАТО-а. Југославија је врло оштро осудила тај потез Варшавског уговора, баш као и 1956. поводом догађаја у Мађарској. Колико се сећам, управо од пада Берлинског зида непрестано се и поставља питање смисла и циља НАТО-а, но на то питање до данас нема коначног одговора. Једино је стратешка недоследност, заправо, суштина садашње стратегије ширења НАТО-а на исток уз, признао то неко или не, антируски карактер. Дакле, и наш домаћи транзициони естаблишмент морао би да води рачуна о фактографији, јер је безумна акрибија први симптом маније у којој политичке фусноте доводе до скандалозних премиса. По којима, је ли, у Шведској, Финској, Ирској, Швајцарској и Аустрији владају антиевропске и антизападне политике? Јер те земље још нису достигле „нулту тачку”, односно нису ушле у НАТО. Јер прикључење НАТО-у не виде као нешто што шаље Бог као свој дар са неба да би се реформисале службе безбедности и моћна, али корумпирана војска. Па су одговорни политичари у тим државама акцидентни протагонисти фарсе у некој кафани, коју је свевишњи вероватно посматрао с доброћудним хумором? Али, ипак, шта каже народ у тим земљама које не желе у НАТО? Да ли неко њих у вези са тим нешто пита? Шта да их пита, има да мисле онако како мисли председник, влада, академије, попови. Они су прагматичари, а не алтруисти. Имају своје рачунице како да остану на власти у Аустрији, Швајцарској, Ирској, Шведској. И без оног Бин Ладена што се опет огласио. Потпредседник САД Џозеф Бајден обећао нам је у Београду „да САД неће условљавати евроатлантске интеграције Србије тиме да Београд призна независност Косова”. Сјајно. Пре четири године Николас Бернс нам је поручио да „не верује да би ико примио у НАТО државу у чијем средишту постоји територијални спор, која није решила ово велико питање будућности Косова и мислим да не постоји никаква могућност да се то догоди”. Додуше, Бајден има виши положај од Бернса, а и за Вашингтон статус Косова више није споран, па ми у том контексту можемо у НАТО. Истина, НАТО инсистира да све евентуалне чланице немају нерешене спорове са суседним државама и да као доказ обавезно потпишу билатералне уговоре о „пријатељству”. Како ми Косово не сматрамо суседном државом ништа нас не кошта да потпишемо тај уговор о пријатељству. Јер шта можемо друго да урадимо? Искрено речено, ништа нарочито. „Селам алејкум”, рече председник Обама. Али, не нама. Покушајем српског самопреиспитивања „где смо данас, са Русима, са НАТО, са Кинезима, или Вијетнамцима, јесмо ли нормална земља међу свим другим нормалним земљама, а друге нормалне земље су, наравно, само оне у НАТО-у”, дакле тим и таквим планетарним српским дилемама бави се класа која се бави ћаскањем. Уништавањем категорија политичке, интелектуалне и моралне одговорности, сталним дробљењем артикулисане политичке алтернативе, политичким аферама и расподелом националног богатства у стилу „дивљег капитализма” не стиже се до „нулте тачке” новог почетка. Јер да би се изградила демократија у транзиционом друштву да прво направимо тај водовод за целу Пиносаву без муљања од 1000 еврића по кући. Мали корак ка НАТО-у, велики за Пиносаву... Мирослав Лазански [објављено: 06/06/2009] <http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/NATO-U-PINOSAVI.sr.html> stampanje <http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/NATO-U-PINOSAVI.sr.html> posalji prijatelju пошаљите <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=new_review&int_itemID=90026> коментар | погледајте <http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=pogledi&part=list_reviews&int_itemID=90026> коментаре (72) http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/NATO-U-PINOSAVI.sr.html
<<attachment: image001.gif>>
<<attachment: image002.gif>>
