Леонид ИВАШОВ Нуклеарно оружје и нови светски поредак
Вест да је Северна Кореја испробала нуклеарни уређај поново је изоштрила интересовање за улогу нуклеарног оружја у светским процесима. Управо нуклеарно оружје у савременим условима постаје, малтене, главна сметња за глобалистичке снаге на челу са Сједињеним Државама у њиховој тежњи ка једнополарном светском поретку, прецизније речено – ка доминацији. САД су озбиљно супериорније у односу на Русију у количини и квалитету нуклеарног потенцијала. 5200 нуклеарних бојевих глава у арсеналима САД сасвим је довољно за уништење не само сваке државе, него и читаве цивилизације. Међутим, новим газдама света ничем не служе ни огромне територије, макар оне биле и богате природним ртесурсима, ако су загађенме радијацијом. И што је значајније – оне могу добити узвратни нуклеарни удар – ограничени, али довољан за онемогућавање њихових планова. Према томе, уз нуклеарну авантуру може се добити и ефекат супротан очекиваном. Вашингтон је свестан те околности. У суштини, зашто је потребно такво оружје које постаје сметња за остваривање стародавнашње маште о светској доминацији? Отуда закључак: неопходно је разоружати потенцијалног противника чак и по цену сопственог одустајања од нуклеарног оружја. Ако, на пример, Русија и Кина остану без нуклеарног оружја као фактора задржавања не само од нуклеарног напада, него и свеобухватне агресије уз примену конвенционалних средстава за наношење пораза (за то Москва и Пекинг имају широк арсенал тактичких нуклеарних пројектила), они остају практично незаштићени, Русија у првом реду. И тако светско јавно мнење почиње да се «бакће» нуклеарном проблематиком. У САД званичне власти и експерти плаше своје становништво могућим нуклеарним терористичким актом («прљавом» бомбом), Европу и Блиски Исток – иранским нуклеарним програмом, Кину и Индију – пакистанском бомбом у рукама исламиста. Након испробавања нуклеарног уређаја у Северној Кореји у паници су и Јапанци. Окупља се Савет безбедности ОУН, политехнолози најављују могућност трећег светског рата са обилатом применом нуклеарног оружја. Приликом озбиљног разматрања сваке од горе наведене «опасности» постаје очигледно да је то сушта глупост. Северна Кореја није испробала бојеву главу, већ само нуклеарни уређај, а то је велика разлика. И уопште узев, ко ће са ким ратовати у геополиитучком светском нуклеарном рату? Кини и Русији оваква авантура апсолутно није потребна. Мишљења сам да Британија, Француска и Израел поготово већ не иступају против САД на страни Пјонгјанга. А нуклеарна провокација сасвим је могућа. За ту улогу је најпогоднији Пакистан. Управо су тамо Американци «издемократизовали» ситуацију да се та земља (подсетимо да она поседује нуклеарно оружје) заглибила у хаос и процес распада. Страним специјалним службама није тешко да организују крађу и примену нуклеарног пројектила против Кине или Индије. Уз то су талибани, то чедо ЦИА САД и пакистанске међуресорске обавештајне службе, почели деловати некако чудно: уместо да ратују против «великог шејтана» - главног непријатеља муслимана за ослобођење своје авганистанске отаџбине, они су изненада упали на пакистанску територију, дижући у ваздух и убијајући своје једноверце. Паралелно уз то одвија се још један процес – трагање Кине за стратешким савезником и реакција САД на то трагање. Американци не желе да уступе Кини палму светског првенства. А Кинези пак упорно ка томе грабе. Схватајући лукавство и снагу Америке, Пекинг себи тражи савезнике. Русија за ту улогу не годи – њена актуелна политичка елита гледа не на исток, већ на запад. Односи са Кином каткада изгледају као покушај да се појачају своје позиције на Западу, да се преплаши западни свет могућим зближавањем са Поднебесном. А и слабљење позиција Русије (нарочито у одбрамбеној сфери) чини је све мање привлачном за Пекинг. Кина је, судећи по свему, изабрала Јапан за савезника. Спајање високих јапанских технологија са динамиком кинеског развоја, војном снагом и многобројним становништвом открива невиђене перспективе за стварање најмоћнијег пола планете. Дошло је и до прве у историји билатералних односа посете јапанског императора Пекингу, а редовни су постали сусрети руководилаца влада, ресора, укључујући и војне. У јануару 2009. године САД су прибегле кораку без преседана. З.Бжежински и Х.Кисинџер понудили су Кини алијансу са Америком. За сада Кинези промишљају, али ће избор бити учињен пре или касније. Пристати на савез са Вашингтоном, ризикујући да ће бити изиграни, или одиграти са Јапаном своју игру поротив Америке? Није јасно како ће се понашати Јапан у троуглу Вашингтон – Пекинг – Токио. У таквим условима Пекингу се баш не би баш одрекао од свог нуклеарног потенцијала. Што се Русије тиче, у њену недавно усвојену Стратегију националне безбедности је унета одредница о тежњи ка потпуном уништењу нуклеарног оружја. А Стратешке нуклеарне снаге данас су једино најефикасније средство за ситуирање наше националне безбедности. Према томе, нуклеарно оружје поново постаје средство за постизање светске доминације. Само процес са обрнутим значењем: некада гомилање арсенала, а сада – њихова ликвидација. http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2184
