PUTEVI RUSKOG SOKOLSTVA RUSKI BILTEN ZA RUSKO-SRPSKO PRIJATELJSTVO
Broj 9 osnovan u septembru.1994. godine jun. 2009. g. Urednik: R.Polchaninov, 6 Baxter Ave., New Hyde Park, NY 11040-3909, USA <mailto:[email protected]> [email protected] GDE JE I KAKAO OBLEŽENA 10. GODIŠNjICA TRAGEDIJE SRBA Prevod Nikolaja Kostura Predsednik Zagraničnog odeljenja NTS Dmitrij Rar, predložio je da se 24. marta obeleži 10. godišnjicu napada NATO-a na Jugoslaviju, u čijem je sastavu tada bila samo Srbija i Crna Gora, parastosom ili komemorativnim skupom u klubu NTS u Frankfurtu na Majni (Nemačka), ili jednim i drugim. NTS – Narodno-radni savez je bio osnovan 1930. godine u Beogradu kao borbena anti-komunistička organizacija, proganjana za vreme rata i komunistima i fašistima. Centar tog saveza nalazi se danas u Moskvi. Kada sam čuo za to, u listu „Za Slobodnu Rusiju“ br. 105, mart 2009. godine, obratio sam se članovima NTS-a i prijateljima da obeležimo ovu godišnjicu makar samo pomenom za upokojenje više od 2000 žrtava civilnog stanovništva, uključujući i 89 dece, čija imena „Ti Gospode znaš“. Najviše ljudi je tada poginulo u Beogradu na Uskrs. Sve je to bilo učinjeno po naređenju predsednika USA Klintona, koji se kasnije hvalio svojom pobedom u kojoj nije poginuo ni jedan Amerikanac, jer Srbi (Crnogorci sebe takođe smatraju Srbima) nisu imali odgovarajuću protivvazdušnu odbranu. Bombardovanje, koje se odvijalo pod neobičnom šifrom „Milosrdni anđeo“, s aspekta međunarodnog prava, bilo nezakonito, jer nije bilo usaglašeno sa Savetom bezbednosti OUN, pa je, naravno, prema Ninberškim zakonima imalo karakter agresije. NATO je, osim toga, koristio kasetne bombe, i bombe sa osiromašenim uranijumom, koje su po međunarodnim zakonima zabranjene, zbog čega se danas u Srbiji povečava roj obolelih od raka, a neeksplodirane bombe i danas predstavljaju pretnju poljoprivrednicima. Srbi su ipak uspeli da obore jedan „nevidljivi“ avion i da razbiju kopnene snage takozvane Oslobodilačke armije Kosova, koja je 8. juna ušla na Kosovo. Poslje toga je u Ujedinjenim nacijama doneta Rezolucija 1244, kojom je snagama NATO-a dozvoljava privremena okupacija Kosova, istovremeno priznajući da je Kosovo sastavni deo Srbije. U Kumanovu (Makedonija) SAD su, osim toga, potpisale poseban ugovor sa Jugoslavijom o nedeljivosti Kosova, čak su se složile sa prisustvom do hiljadu pripadnika srpske vojske na Kosovu radi zaštite srpskog stanovništva. Kako su mi saopštili iz Moskve, Zapad odriče da je on od predsednika Jugoslavije, Miloševića, tražio da Kosovo da Albancima i tvrdi se rat nije vodio protiv srpskog naroda, već protiv komunističke Miloševićeve vlade, i da je posle njegovog obaranja, bombardovanje tobože prestalo. To ipak nije tako. Zapad je bombardovanje prekinuo 8. juna 1999. godine posle poraza Albanaca, a Miloševića su Srbi svrgli s vlasti tek 5. oktobra 2000. godine, pošto su komunisti izgubili na izborima 24. septembra. Moje obraćanje u „Za Slobodnu Rusiju“, poslato na adrese više od 300 članova NTS i prijatelja, dobilo je mnogo odgovora. D. Rar me obavestio o tome da je on „u ime Sv. Vladimirskog bratstva, u crkvi u Bad Kisingenu održao molitve za upokojenje žrtava rata i nasilja nad srpskim narodom. Uveče je u klubu, kao predsednik Zagraničnog odeljenja NTS pročitao referat o Kosovskom ratu 1999. i o istoriji i stanju na Kosovu. Zbog lošeg vremena nije došlo mnogo ljudi, ali je potonja diskusija (ili pre beseda, pošto su svi imali isto mišljenje) bila veoma zanimljiva“. U elektronskom izdanju časopisa I Odeljenja Ruskog opšte-vojnog saveza u Rusiji „Prozivka“, broj 8/2009, u Moskvi se pojavila informacija urednika A. Terzova pod naslovom „Miting sećanja na žrtve agresije NATO-a“: „24. marta 2009. godine, na 10. godišnjicu varvarske agresije NATO-a na Jugoslaviju, u Moskvi je, na skveru preko puta MIP održan miting sećanja na žrtve agresije, u organizaciji Sveruskog pokreta „Kosovski front“. Na mitingu je učestvovalo oko 20 ljudi sa srpskim zastavama i drugim simbolima. Pre početka je održan minut ćutanja u znak sećanja na sve žrtve Natovske agresije. U toku akcije deljeni su leci „Kosovskog fronta“ uz 10. godišnjicu NATO agresije“. Adresa: www.rovs.narod.ru/ Časopis omladinske Nacionalne organizacije dobrovoljaca „Rusija“ – „Ruski front“, sa urednikom S. Vorobjovim, je u broju 55 objavio čitav tekst „Za slobodnu Rusiju“ u kome piše da je na inicijativu kruga generala S. L. Markova, u Obninsku, u hramu Svetog ravnoapostolskog Vladimira i Olge, otac Dimitrije služio panihidu sa propovedi. Adresa «Ruskog fronta»: www <http://www.nordrus.ru/> .nordrus.ru U internet izdanju časopisa iz Rige (Letonija), koji uređuje S. Mazur, Seminarium Hortus Humanitatis Adres: www <http://www.humanitatis.info/18> .humanitatis.info/18%20 almanax/gusin.htm u odeljenju „Lica Ruskog Zarubežja: R. Polčanjinov” objavljeno je „Obraćanje predstavnika ruskih estonskih opština“: «17. marta je, povodom desetogodišnjice bombardovanja Srbije, održana zadušna bogosluženja. Zvona su zvonila u 18:45 (u to vreme je 24. marta 1999. godine pala prva bomba). S. Zirin (Rusija) mi je saopštio da je naš poziv poslao svim istomišljenicima. I ne samo on. O daljem slanju na elektronske adrese obaveštavali su me i drugi prijatelji. Kada se 1999. godine saznalo da je počelo bombardovanje Jugoslavije, San Franciski i Zapadno američki arhiepiskop Antonije (Medvedev) je sastavio moleban za spas mnogostradalnog srpskog naroda, koji je služen u svim crkvama Ruske Pravoslavne Crkve u inostranstvu svih 78 dana bombardovanja. Sećam se da mi je tada prišao jedan pravoslavni Amerikanac i pitao otkad Rusi imaju takvo prijateljstvo sa Srbima. Odmah sam odgovorio da je to prijateljstvo od vremena susreta Rastislava, sina srpskog kralja Nemanje (kasnije sv. Save) sa ruskim monahom na Svetoj Gori 1185. godine. Amerikanac, Frank Columbus, ([email protected]) – me je molio da o tome pišem za njegovu knjigu “Kosovo-Serbia: A Just War? “ (Kosovo-Srbija: Je li rat pošten?), što sam, naravno, i uradio. Jedan sveštenik u SAD je, kao odgovor na obraćanje NTS izjavio: „Hvala za potsećanje. Mi ćemo na Liturgiji i potom na panihidi obavezno pomenuti“, a drugi je pisao: „Mnogostradalnu srpsku zemlju pominjem na svakoj Božjoj Liturgiji! Obavezno pomenem i poginule“. Mnogi su nas obavestili da su takođe dali pomene. Jelecka grupa NTS (Russija) je obavestila: „Obeležili smo godišnjicu NATO agresije parastosom u hramu Arhanđela Mihaila u selu Mihajlovskom Jeleckog rejona. Služio je protojerej Pavel Povaljajev“. Nastojatelj hrama Voydviženja Krsta, kod mesta Čehova, napisao je mojim prijateljima, od kojih je dobio naše obraćanje: „Pismo R. Polčanjinova sam iskopirao i dao nekolicini sveštenika poznanika, kao i direktoru pravoslavne gimnazije u kojoj uče naša deca (tj. ova gimnazija je član Društva rusko-srpskog prijateljstva i u njoj se uči srpski jezik). U našem hramu smo na Roditeljsku subotu pominjali braću Srbe poginule u bombardovanju, i ja sam posle parastosa govorio o toj temi“. U Ruskom domu u Beogradu je 24. marta Društvo rusko-srpskog prijateljstva održalo veče sećanja na izginulu decu pod nazivom „Čiko, zašto si me ubio“. Prikazan je dokumentarni film „Ko je sledeći“ i izložba fotografija „Svedočenje“. Skup je otvorila predsednica Društva J. Žigon, koja je pozdravila prisutne i među njima ambasodara Rusije A. Konuzina i srpske ministre policije i energetnike I. Dačića i P. Škundrića. Srbi u Srbiji i u dijaspori svuda su obeležili parastosima, skupovima i protestima 10. godišnjicu bombardovanja, dok je NATO u Briselu obeležavao svoju 60-godišnjicu, prećutavši svoje „junaštvo“ u Srbiji. Gospođa Nesiba Palibrk-Sukić mi je javila da je u Gradskoj biblioteci u Pančevu 9. juna bila obeležena 10-godišnjica NATO bombardovanja Srbije. Tom prilikom je bio pokazan film «Nastavljamo svoj život i onda kada oni to nisu želeli», autora Olge Rapić-Nikolić u režiji Vladimira Velešinskog. U okviru programa je bio pročitan list sa mojim člankom “Gde I kako je obeležena 10-godišnjica tragedije Srba”, koji je gospođa Nesiba Palibrk-Sukić prevela na srpski jezik. Skup je bio veoma posećen, bukvalno je sala čitaonice bila prepuna, mnogi nisu imali mesta da sednu. Nakon čitanja je usledio buran aplauz. Zahvaljujem se tom prilikom i gospođi Nesibi-Sukić i njenom suprugu Branku na pomoć. R.Polčaninov
