Može li Srbija, suocena sa velikim zlocinima iz nedavne prošlosti, da se suoci
sa likvidacijama iz jeseni 1944. godine
Draža je iz zatvora odveden
u Đušinu ulicu na pogubljenje,
a sahranjen je u Lisicjem potoku
Usred leta, kad mu vreme nije, rasplamsala se "istraga" o žrtvama
"crvenog terora" u Beogradu, ali i diljem Srbije. Pune su novine feljtona,
rubrika, analiza i svedocenja, ali ocito je da na ovim prostorima (balkanskim)
"rat" cetnika i partizana, iliti obrnuto nije - završen. Istina, zakjazana je,
u znak pomirenja, fudbalska utakmica "cetnika i partizana", ali sudeci po
najavama sastava timova, moglo bi i obrnuto: da oni koji danas igraju za
partizane, pre bi im proilicilo da su u cetnicima, a cetnicima u partizanima,
ali sve je to - Srbija. Nekad, tada, i sada...
x x x x x
Istoricari kažu da je posle oslobodenja Srbije likvidirano oko 30.000
"izdajnika države i revolucije". Ni danas se ne zna gde su grobovi tih ljudi!
Izgleda da niko nema dilemu da li je bilo 21. oktobra 1944. godine.
Posle tog dana, koji je doduše potrajao nekoliko godina, svaki gradanin je
savršeno jasno znao u kakvom poretku živi, šta je dozvoljeno, a šta nije, šta
se toleriše a šta kažnjava.
Na taj "crveni prelom" ni 61 godinu kasnije nije stavljen gips. Svako
pominjanje oslobodilacke pravde ce izazivati teške rasprave o fašistickim
slugama i komunistickim zlikovcima - deca onih koji su te jeseni sprovodili
egzekucije ce vatreno braniti roditelje, a potomci ubijenih ce vec reci kako se
ne mogu smiriti dok ne sahrane svoje najbliže. Istorija i cinjenice su tu manje
važne od teških frustracija i ništa lakše želje za osvetom.
"Brisanje iz mrtvih i uskracivanje grobova izum je bratoubilackog rata.
Ne postoji greh za takvu kaznu. Za grob nikome ne treba nikakvih usluga. Smrt
nema strana, nema neprijatelja medu pokojnima. Ko god nije sahranjen, traži ga
i za njega se raspituje sva zemlja. Rodenjem je svako obezbedio grumen zemlje i
svoje ime na njemu. Zato je uzimanje groba i novo ubistvo i poricanje rodenja i
prikrivanje zlocina", rekao je još u maju 1992. godine akademik Matija Beckovic
u manastiru Podlastva, kada je, sa pola veka kašnjenja, sahranjeno 79
pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Nepoznat broj likvidiranih saradnika okupatora, boraca za kralja i
otadžbinu, pripadnika gradanske klase koji su se usudivali da kažu koju protiv
komunista, nalazi se i danas na nepoznatim lokacijama širom Srbije, iako su na
vlast pre devet godina došli, mahom, politicki naslednici tada poraženog
poretka.
Koliko je zaista ljudi nastradalo u prvim poratnim godinama? Kako se
dogodilo da pored toliko svedoka ni danas nije moguce pronaci grobove žrtava?
Odgovore na ta pitanja bismo mogli da tražimo i na jednostavniji nacin - zašto
o tako velikoj tragediji znamo tako malo?
Ili: zašto u vremenu kada se samo general Stevan Mirkovic i grupica
levicarskih entuzijasta nisu odrekli komunizma i Tita, ništa ne radi na
rasvetljavanju komunistickih zlocina? u Beogradu likvidirano izmedu 5.000 i
13.000, dok se procenjuje da je u Srbiji nastradalo od 15.000 do 100.000 ".
Medu istoricarima i hronicarima ima ljudi koji kažu da su prema haškim
konvencijama postojale veoma jasno definisane obaveze okupatora i onog koji je
okupiran, te da je i srpsko društvo nakon što je pružilo otpor i bilo poraženo
moralo da formira privremenu vlast (Nedic se borio protiv Nemaca u aprilskom
ratu, podsecaju protivnici zvanicne istorije.). Takve tvrdnje su sasvim
dovoljne za plej-of trostrukog gradanskog rata u Srbiji, u kojem ce partizani,
cetnici i ljoticevci ponovo objasniti jedni drugima da ih nisu dovoljno
ubijali. Ali, da se vratimo partizanima.
U nocima posle oslobodenja njihove su jedinice odvodile narodne
neprijatelje na sledece lokacije: Lisicji potok, Banjicka poljana, vocnjak
Belimarkovica, stadion Graficara, tadašnja zgrada turske ambasade, park Manjež,
teren gde je sada hala Pionir, ispod kalemegdanskih zidina, kod Nebojšine kule.
U vecini slucajeva su tu i zakopavani. Prema tvrdnjama Cvetkovica, tela su
bacana u nemacke benzinske jame ili odbrambene rovove, a zakopavanja su
najcešce obavljali zarobljeni Italijani ili mobilisani gradani.
Jedini pripadnik OZNE koji je do sada, objasnio kako je izgledala
istraga državnih neprijatelja - gradani su prijavljivali navodne saradnike
okupatora, oni bi zatim bili pozivani na informativni razgovor, da bi na kraju
u centrali OZNE u Maglajskoj ulici na kartonima osumnjicenih bile upisivane dve
reci - Banjica ili streljati.
"Plan je bio da se pobije što više saradnika okupatora i neprijatelja
revolucije. To je obavljeno uspešno", priseca se major Ozne (Odeljenja za
zaštitu naroda), koji navodi da su, pored partizana, istrage i egzekucije
sprovodili pripadnici ruskog NKVD-a. Nakon što su potomci pobijenih državnih
neprijatelja najavili tužbu, Trešnjic više nije progovorio o tom periodu.
U vecini slucajeva je postupak obavljen u nekom od obližnjih šuma ili
parkova, da bi zatim vojni sud naknadno saopštio da je doticni imao biti
streljan. Zanimljivo je da nije poznat ni grob Andrije Hebranga (njegov sin je
od Žarka Koraca obavešten da ni vlada Srbije ne može da sazna gde je njegov
grob), koji se navodno obesio o zatvorski radijator pre izricanja presude, niti
Nikoli Kalabicu, koji je, prema komunistickoj istoriji, saradivao sa
partizanima i dobio oproštaj da bi ga ispred bioskopa ili pak neke vojvodanske
kafane ubio neko kome su cetnici naneli mnogo zla.
Najveca misterija je svakako vezana za grob denerala Draže Mihailovica,
pošto je bio voda pokreta sa vecinskom podrškom u centralnoj Srbiji sve do
pocetka 1944. godine, a zapadna istoriografija ga i danas jasno svrstava u
antifašisticki tabor mada mu se zamera na pasivnosti i nedovoljnoj kontroli nad
nekim jedinicima koje jesu cinile zlocine.
Prema tvrdnjama istoricara, streljanju nisu prisustvovali sudija
Đordevic i tužilac Miloš Minic, što je bila njihova zakonska obaveza.
Neka nova saznanja upucuju da je Tito, koji se nalazio u poseti Poljskoj
kada je uhapšen Draža, prepustio srpskom rukovodstvu da donese odluku o
njegovoj sudbini, a na sastanku održanom u jednoj dedinjskoj vili Slobodan
Penezic Krcun je prvi predložio smrtnu kaznu.
Odveden je iz zatvora u Đušinu ulicu na pogubljenje, a najverovatnije
pokopan u Lisicjem potoku. Veliku tajnu o Dražinom kraju bi, od živih svedoka
istorije, još mogao da zna Petar Stambolic, ali male su šanse da ce tu tajnu
otkriti neko od ucesnika prljavog gradanskog rata.
"Ubeden sam da su Draža i neki drugi istaknuti antikomunisti baceni u
krec, kao što su nedavno uradili sa Ivanom Stambolicem. To je logicna posledica
stava da neprijatelje revolucije treba satrti, a možda je i neko pomislio da bi
to mesto moglo da bude predmet hodocašca", kaže jedan od penzionisanih radnika
službe, koji tvrdi da otvaranje arhiva nece razotkriti tajnu o grobovima.
Pripadnici OZNE najverovatnije nisu ostavljali za sobom preciznu
dokumentaciju o obracunu sa "izdajnicima naroda i partije", a istraživaci tog
perioda kažu da su arhive doživljavale nekoliko velikih filtriranja - prvo je
bilo posle sukoba sa Staljinom kada su cak izmeštane iz Beograda, drugo posle
pada Rankovica, zatim uoci prvih višestranackih izbora, tokom cuvenog upada
Miloševiceve policije u zgradu saveznog MUP-a, da bi poslednja trijaža bila
obavljena pre izbora septembra 2000. godine.
Istraživaci tog dela naše prošlosti inace vole da kažu da neuporedivo
teže dolaze do vojnih i policijskih arhiva o prvim posleratnim mesecima nego
haški istražitelji do dokumenata iz poslednjih ratova.
"To što se dogodilo po dolasku komunista na vlast, ta partizanska
vartolomejska noc, kao da je srpsko društvo bespovratno podelilo na dva pola
izmedu kojih ni šest decenija kasnije nema pomirenja. Ovaj nedavni rat je
nastavljen tamo gde je završen onaj rat. Precutkivanje likvidacija, koje su se
dogodile na jesen 1944. i kasnije, možda je neke ljude navelo na pomisao da se
ponovo mogu nekažnjeno ubijati civili
Ako bi, kojim slucajem, neki "državni i partijski neprijatelj" ustao iz
groba sasvim je sigurno da bi doživeo srcani udar od onoga šta bi video - Miloš
Minic je umro kao veliki liberal, Rankovic i Krcun su u dobrom delu srpskog
naroda postali sinonim za branitelje nacionalnih interesa od Titovog komunizma,
deca cetnickih komandanata su postajali ministri u Miloševicevoj vladi, dok su
Krcunova deca emigrirala u Ameriku.
Potomci uglednih pripadnika gradanske klase postali su najzagriženiji
borci protiv zapadne demokratije, a deca komunistickih egzekutora najveci borci
za ljudska prava. Neki komedijant se pobrinuo da tako promeša istorijske i
generacijske karte da danas niko ne sme ni da pomisli o preispitivanju
prošlosti, pravde i ideologije. Samo dok hodaju po najlepšim zelenim površinama
Beograda mogu da se zapitaju - a šta se nalazi ispod?
Pomen deneralu Draži
Parastos generalu Dragoljubu Draži Mihailovicu davace se u subotu
19.7.2009 godine sa pocetkom u 11 casova u Vazesenskoj crkvi u Beogradu(crkva
prekoputa beogradanke).
Službu ce vršiti sveštenici SPC, a organizatori parastosa su: PRIPADNICI
JUGOSLOVENSKE VOJSKE U OTAĐBINI 1941-1945. godine i Srpska liberalna stranka
http://www.svedok.rs/index.asp?show=67616
