Петар ИСКЕНДЕРОВ "НАБУКО": транзитери се умножавају, а испоручилаца све мање
Споразум који су у Анкари 13. јула потписали шефови влада Турске, Аустрије, Мађарске, Бугарске и Румуније о реализацији пројекта изградње гасовода „Набуко“ представља нови корак на путу реализације досадне идеје руководства Европске уније и низа држава Источне Европе и бившег СССР о енергетској изолацији Русије. Стиче се утисак да су за низ државних руководилаца и чиновника политичке декларације као и до сада значајније од финансијске користи и економске целисходности. Пројекат „Набуко“ претпоставља транспортовање природног гаса у европске земље мимо Русије – преко Азербајџана, Грузије, Турске, Бугарске, Мађарске, Румуније и Аустрије. При том он треба да буде наставак већ постојећег гасовода Баку – Тбилиси – Ерзурум. Архитекте „Набука“ као и пре планирају да започну изградњу новог гасовода у 2010. години, и да испоруке гаса по њему крену од 2014. године. Споразуми у Анкари требало је да представљају корак у реализацији договора о „Набуко“, који су постигнути на енергетском самиту у Прагу, маја 2009. године. Тада је у оквиру оснивачког самита програма Европске уније „Источно партнерство“ потписана политичка декларација, у којој се каже, да учествујуће у пројекту земље – чланице ЕУ, земља – кандидат Турска и бивше средњеазијске републике СССР предузимају све неопходне напоре у циљу да се „до јуна 2009. године“ потпише међувладин споразум о „Набуко“. Међутим, своје потписе под документ нису ставиле земље, које су позване да попуњавају гасом будући гасовод – Узбекистан, Казахстан и Туркменија. Још један потенцијални испоручилац гаса – Иран – и уопште није позван на самит. Овог пута у Анкари се слика поновила – учешће у церемонијалу потписивања сдпоразума о „Набуко“ узели су тек потенцијални транзитери, али не и испоручиоци гаса. Чак штавише, у нешто дуже од два месеца након Прашког самита ситуација за архитекте „Набуко“ додатно се искомпликовала. Руски „Гаспром“ је крајем јуна потписао са Државном нафтном компанијом Азербајџана споразум о перспективама куповине азербајџанског гаса, у резултату кога се Баку објективно не може третирати као озбиљни учесник пројекта „Набуко“. Управо азербајџански гас и треба да буде кључни извор за попуњавање цеви „Набуко“, који је предвиђен са годишње транспортовање 31 милијарду кубика гаса. У насталој ситуацији – имајући у виду такође непредвидивост Туркменије и кризу у односима Запада са Ираном која и даље траје, документи који су потписани у Анкари не само да су лишени реалног попуњавања, већ својим ауторима обећавају и растуће финансијско-економске губитке. Чак штавише, већ сада се вредност реализације пројекта повећала за више од један и по пут у односу на првобитне прорачуне, и достигла 8 милијарди евра. Очигледно је да, потписујући документа о „Набуко“, Бугарска, Мађарска и друге земље свакако да су рачунале и на транзитне таксе, инвестиције и наменске програме Европске уније и друге пратеће изворе попуњавања њиховог буџета. Међутим, управо овде, по информацијама којима располажемо, руководеће елите Софије или Будимпеште могу доживети и највеће разочарење. Разговор аутора ових редова са представницима Европске уније и међународних финансијско-економских структура омогућавају да се изведе закључак о томе, да финансирање радова у изградњи „Набуко“ треба да плаћају углавном управо оне земње по чијој територији ће бити поставњена цев – и то, природно, пре притицања било каквих плаћања за транзит. Што се тиче учешћа ЕУ и европских финансијских института, , то ће се решавати у Бриселу и другим светским престоницама, полазећи од сопствених економских интереса и ситуације у светској привреди, која је ионако у лошем стању. На директна питања о томе, какав ће бити удео учешћа ЕУ у реализацији пројекта „Набуко“ не на папиру, већ на терену, европски чиновници су уз захтев да остану анонимни одговарали, како пројекат сам по себи треба да буде један од финансијско- буџетских приоритета заинтересованих земаља, пошто ће им помоћи да се осећају делом „јединствене Европе“, који дају свој допринос осигурању њене енергобезбедности. Другим речима, нипошто најбогатијим Источноевропљанима није прдложено да из свог џепа плаћају геополитичке пројекте или, тачније, мираже чиновника Брисела и Вашингтона. При том се САД очито даје посебна улога: није случајно што су оне у Анкари биле репрезентоване на нивоу специјалног представника државног департмента за питања енергетике у Евроазији Ричарда Морнингстара и активисте сенатског комитета за међународне односе Ричарда Лугара – познатог критичара Русије. У питању финансијских трошкова по линији програма ЕУ, саговорници аутора ових редова су једногласни: сличне одлуке доносе се на нивоу Европске комисије и њених профилних пододелења на основу консензуса. И тешко да ће, рецимо, затрпане сопственим проблемима Шпанија и Португалија, или пак Немачка која не сумља у корисност сарадње са Русијом и „Гаспромом“ пристати да на рачун својих пореских обвезника – бирача плаћају економски неодрживе пројекте само зато да би ставили клинове у точкове руском „Северном току“ и „Јужном току“. Правичности ради треба истаћи, да међу учесницима пројекта „Набуко“ очигледно расте схватање бесперспективности датог почетка у оном облику у коме је у старту предложен – тојест, без Русије. Није случајно премијер Турске Реџеп Таип Ердоган, у излагању на церемонијалу потписивања споразума у Анкари, изразио наду у учешће Русије, као и Ирана, у реализацији „Набуко“. „Ми се залажемо за придруживање пројекту Ирана, када то допусте услови, а такође се надамо да ће у њему учествовати и Русија. Па и горе поменути Ричард Морнингстар је изнео лепоречиво признање: „Ми би смо желели да Русија учествује у пројекту као партнер и можемо јој упутити понуду за испопруке гаса у оквирима „Набуко“. Ствар је, рекло би се, у ситници: признати неодрживост целокупног пројекта, који се концентрисано промовише од 2002. године, и концентрисати напоре на стварној сарадњи са Русијом на осигурању енергобезбедности читаве Европе – а не само чиновника и сценариста нових „хладних ратова“. __________________ Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа „Времја новостјеј“ http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2312
