Србија на путу ка ЕУ – Млади даље од Србије? - Небојша Катић
Шок будућности Ако друштво није у стању да креира нове социјалне вредности, да реафирмише улогу породице, да обезбеди стабилност, сигурност и друштвену солидарност, егзодус ће се наставити За државе чија средњорочна стратегија сеже до понедељка, а дугорочна до првих избора, емиграција је спасоносно економско решење за проблеме незапослености и платног биланса. Сваки емигрант је човек мање на бироу рада, па држава скрштених руку успешно решава проблем незапослености. Уз то, емигранти годишње унесу два до три пута више новца него што у Србију долази по основу страних инвестиција и прихода од продаје државне имовине. Овај новац ублажава проблеме катастрофалног трговинског биланса и омогућава континуирано трошење изнад могућности. У коначном билансу, велика емиграција је катастрофалан економски процес и пораз државне политике. Eмигрант је са собом понео знање које је финансирала држава матица, и то је најгори облик одлива капитала којим се јачају конкурентске земље, а слаби сопствена. Како је школованог и квалитетног кадра све мање, Србија не може бити привлачно одредиште за производне инвестиције и ова реалност је јасно видљива. Ни новац који је у Србију дозначен не остаје у њој, већ се кроз куповину увозне робе враћа земљама које стварају вредности. Из угла економске анализе сасвим је свеједно да ли емигранти у Србију шаљу новац, или пакете са робом. Пакети ће живот учинити сношљивијим, али неће отворити радна места, нити ће поправити развојне шансе Србије. Имигранти у туђим земљама раде и стварају вредност, плаћају порезе и пуне буџете, издржавајући тако туђе пензионе и здравствене системе. Имигранти уносе и фертилни капитал, подмлађују структуру становништва и поправљају однос између радно способног становништва и пензионера. У матицама је процес супротан, па се старење нације убрзава. Емигранти са собом одводе децу, а не родитеље. Њих остављају у Србији, где ће пензије и све веће трошкове здравствене заштите финансирати све мањи број запослених. Однос радно способних и пензионера континуирано се погоршава, што обара и пензије и квалитет здравства. Истовремено, буџет тоне под овим теретом. Ни порези се зато не могу смањивати, па трошкови радне снаге остају превисоки. Неће проћи пуно времена, а Србија ће открити да се граница за одлазак у пензију мора повећати, што пре то боље. Геостратешкa димензија проблема је такође забрињавајућа. Ако се не догоди чудо, ако природни прираштај становништва остане негативан а емиграциони токови се не промене, Србија ће на сваких пет година губити отприлике онолико становника колико их данас живи у Крагујевцу. Користећи исто поређење, Србија ће у наредних 25 година остати без Крагујевца, Ниша и Новог Сада, док ће се огромни ненасељени простори опасно повећавати. Вероватноћа да Србија радикално промени досадашње трендове је мала. Најснажнији емиграциони удар је окончан у последњих двадесет година, а размере тога су делимично скривене приливом избеглица из некадашње Југославије. Отварање Европе ће само додатно олакшати настављање емиграционих трендова и појачати сезонску емиграцију. Да би ублажила ове разорне токове, Србија мора радикално променити економску политику и уместо економије која само троши, мора постати економија која штеди, инвестира и отвара радна места. Ово је не само тешко, већ је и недовољно. Да би се млади задржали у Србији, њихова егзистенција мора имати више смисла од оне у чијем су центру само новац и потрошња. Ако друштво није у стању да креира нове социјалне вредности, да реафирмише улогу породице, да обезбеди стабилност, сигурност и друштвену солидарност, егзодус ће се наставити. Србија не може задржати младе нудећи идентичан модел глорификације индивидуализма и хедонизма који се на вишем нивоу друштвеног богатства нуди и на Западу. Потребни економски, социјални и вредносни преокрет, нажалост, иде против духа времена, против социјалне инерције – и зато је мало вероватан. Када се буде пренула из сна, Србија ће се суочити са новом ситуацијом у којој ће морати да стимулише, или бар прихвати имиграцију, која ће по логици миграционих токова долазити са Косова и из Азије. Ово није катастрофична, већ реалистична пројекција Србије у наредне две или три деценије. За тај социјални и културни шок, Србија се мора припремити. Финансијски консултант www.nkatic.wordpress.com Небојша Катић [објављено: 28/07/2009] http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/SHok-buducnosti.sr.html
