Nikad bliži Draži
http://www.revija92.rs/upload/images/izdanja/2009/692/1.jpg Draža Mihailović Piše: E.R. Posle više od šest decenija od kako je streljan četnički komandant Dragoljub Draža Mihailović, Srbija je, čini se, nikad bliže njegovom grobu. Na osnovu svih podataka koje je prikupila tokom mesec dana rada, Državna komisija, formirana da otkrije sve detalje o njegovom pogubljenju, sve češće pominje Lisičji potok kao mesto na kojoj se nalazi njegov grob. U “igri” su do sada bile najrazličitije lokacije, a njihovom širenju je najviše doprinelo to što je dosije “Draža Mihailović” od kako je formiran pa do danas - predstavljao dravnu tajnu. Najpre je Đoko Jovanić, ratni komandant Šeste ličke brigade, a kasnije i šef Kontra obaveštajne službe, jednom prilikom ispričao kako je “Ozna sprovela Dražu do Lisičjeg potoka kako bi Tito mogao da čuje rafal.” “Posle toga su Dražin leš odneli na Adu ciganliju gde je i sahranjen”, pričao je Jovanić. Ovaj scenario su potvrdila i trojica bivših zatvorenika koji su, u vreme kada je Draža streljan, robijali u zatvoru na Adi, zbog toga što nisu delili iste političke stavove kao komunistička i vlast. Jedan od njih, Milisav Marković, ispričao je kako ga je posle tri dana od streljanja, jedan od policajaca, upitao:”Čupavac, da li znaš ti šta se ovde desilo pre tri noći? Ubijen je Draža Mihailović”! Njegov saborac Berislav Stanojlović, iz Beograda je tvrdio: “Gledali smo sa sprata Nemce koji su kopali grobnu jamu”, rekao je. “Oko 10 časova uveče čuli smo brujanje motora. Svakog zarobljenika su vukla po dvojica oficira Ozne. Čuo se tek poneki pucanj, tako da je verovatno da su neki već bili mrtvi”. Mihailo Šeškijević je, za razliku od drugih, govorio da četnički komandant uopšte nije bio streljan pred strojem, već da mu je u zatvoru polomljena kičma i da je onda dovučen na Adu ciganliju, a potom bačen u nužničku jamu. Jedno od najverodostojnijih svedočenja dao je nedavno preminuli Ljubo Lazarevski, koji je bio podoficir KNOJ, i koji je Dražu i njegovu grupu dopratio kritične noći do mesta streljanja. “Draža Mihailović i još devetorica osuđenih na smrt bili su u zgradi u Đušinoj ulici, skrovitom mestu koje je Ozna tada izabrala” – pričao je Lazarevski. - “Tu su dovedeni 15. jula, 1946. godine, dan posle izricanja presude. A, Prezidijum Narodne slupštine im je već sledećeg dana, odbio molbe za pomilovanje”. Sutradan su osuđenici, kako je posvedočio Lazarevski, kojima je bio dodeljen čist veš, “bili potrpani u tri marice”. Posle vožnje Takovskom ulicom, krenuli su u Miloša Velikog, pa u Bulevar kneza Aleksandra da bi se na kraju našli ispred velike kapije dedinjskih dvorova. Nakon nekoliko minuta vožnje, zaustavili su se u raskrčenom bagremaru. “Nekoliko desetina metara dalje, bilo je prokrčeno stotinak metara u kvadrat, a nasred te čistine bile su iskopane tri duboke rake” – prisećao se Lazarevski. - “Vrilo je od ljudi u uniformama: prepoznao sam tužioca Miloša Minića, i doktora Pavlovića. Kada sam predao svog zatvorenika Dragog Jovanovića oficiru “Ozne”, naređeno mi je da se povučem”. Iz “marice”, Lazarevski je video: prvo je lekar detaljno pregledao osuđenike, da bi se onda začulo škljocanje zatvarača na automatima. I zatim rafali – tri duga i tri kratka. A, kako bi rekonstruisala sve detlje o poslednjim danima Draže Mihailovića, članovi Državne komisije će saslušati dvojicu svedoka za koje se veruje da su imali uvid u dokumente koji bi pomogli u traženju posmrtnih ostataka Draže Mihailovića. Jedan od njih je visoki državni funkcioner iz osamdesetih godina prošlog veka, prema nezvaničnim informacijama, Viobran Stanojević, tadašnji ministar policije Srbije. Naime, Slavko Zečević, Stanojevićev kolega je tvrdio da su spisi bili u njegovom ormanu. A, sam Stojanović je govorio da ništa ne zna. Međutim, svaki put kada bi neko pokušao da ga kontaktira u vezi sa Dražinim spisima, on bi, kako se vidi iz dokumenata Vojnog arhiva, “bio na putu”, ili “na sastanku”. I tako mesecima. Sve dok ga nije lično pozvao Nikola Ljubičić, tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu, i zatražio da spise odmah vrati Vrhovnom vojnom sudu. Meseci su i dalje prolazili, Stanojević je napredovao u karijeri, a na njegovo mesto je došao izvesni Lalović. Nešto kasnije, spisi su vraćeni, ali nekompletni. Nedostajao je veći broj originala, a i ono što je ostalo bili su prepisi. Članovi komisije, naime, sumnjaju da je Stanojević sakrio najvažniji deo Mihailovićevog dosijea iz koga bi moglo da se sazna mnogo toga. Odnosno – sve. - U tom delu koji nam nedostaje, pretpostavljamo, nalaze se dokumenta sa suđenja – kaže izvor “Novosti”. - Pre svega, to su delovi spisa o izvršenju kazni, zatim dokazi koji se odnose na krivicu optuženih Slobodana Jovanovića, Božidara Purića, Momčila Ninčića, Petra Živkovića, Radivoja i Živana Kneževića, Milana Gavrilovića i Konstatina Fotića... Drugi svedok za koga jedan od članova komisije, državni sekretar u ministarstvu pravde Slobodan Homen, tvrdi da je 99 odsto siguran da je prisustvao streljanju je oficir bivše JNA. - On je prisustvovao Mihailovićevom streljanju kao jedan od komandanata streljačkog voda – tvrdi Homen. - On se nije sam prijavio komisiji za otkrivanje istine o pogubljenju Draže Mihailovića, već smo do njega došli tako što smo upoređivali izjave drugih svedoka. Komisija sužava krug. Na tragu su spisima, a samim tim i ljudima koji znaju istinu. Dragoljub Mihailović, kao i svi ostali, ima pravo na grob. JOVO KAPIČIĆ I da znam ne bi rekao četnicima Jovo Kapičić, nekadašnji general Udbe, koji je koordinisao akcijom hapšenja Draže Mihailovića, danas tvrdi da ne zna ni gde je on streljan, niti gde je saranjen. - Taj koji je znao, više ne postoji – kaže Kapičić za “Reviju92”. - Ti ljudi su sada mrtvi, a ja se posle hapšenja nisam bavio Dražom, pa tako ne znam gde je ubijen i gde je posle toga leš odnesen. I da znam, ne bih činio uslugu četnicima. Nisam ja od onih koji bi alarmirali javnost sa nekim lažnim informacijama. Neka kopaju i utvrđuju kosti DNK analizama. Za Mene je Draža vodio prookupatorsku politiku. Ja niti ga branim, niti osuđujem. On je za mene bio običan obaveštajac. SVEDOČENJA Poštar sa Dedinja Tragom događaja, prošle nedelje ekipa “Revije 92” u saradnji sa istoričarem Srđanom Cvetkovićem, iz Instituta za savremenu istoruju došli je u kontakt sa Obradom Mladenovićem (72), poštarom, koji je decenijama raznosio poštu po Dedinju. On je javio magistru Cvetkoviću, sa željom da pomogne u nalaženju mesta gde je Dragoljub Mihailović ubijen i gde je sahranjen. Na osnovu njegovog kazivanja, svi zajedno smo otišli do beogradske Ulice Vojislava Vulovića, u Lisičijem potoku. Gde nam je starac počeo da priča svoje viđenje još uvek nepoznate stranice istorije. - Ovde je nekada u šumi bila jedna izdvojena kuća, u kojoj je živeo stari železničar Veličković. Jednom prilikom, kada sam mu odneo poštu, on me je zadržao da popričamo. I tako reč, po reč, setio se noći iz sredine jula 1946. godine. Tada je sa suprugom oko jedan sat posle ponoći, video vojna vozila da pristižu u i da pored sada već srušene česme postrojavaju vezane ljude. Bilo ih je troje. Pošto mu se kuća nalazila svega 20 metara, prema njegovoj priči, onako iz mraka prepoznao je Dražu Mihajlovića. Upucali su ga nekih desetak metara desno od česme. Nedugo što mi je ispovedio priču o Draži Mihailoviću stari železničar je umro - rekao nam je Mladenović Danas u Lisičijem potoku nema ni naznaka da je tu nekada bila kuća sa velikom česmom u uvali. Sem nekih 20 ari nepokošenog šiblja, sve okolo se nalaze novosagrađene vile. http://www.revija92.rs/code/navigate.php?Id=599&editionId=89&articleId=382
<<image001.jpg>>
