Dr Milan Parivodić: Ko su danas najveći protivnici restitucije u Srbiji, otkriva naš poznati advokat
Čuvari Titovog ratnog plena Sonja Vlajnić Nedavnu posetu Olija Rena Beogradu propratila je i vest da je evropski komesar za proširenje poručio srpskim zvaničnicima da bez usvajanja zakona o restituciji Srbija ne može da razmišlja o kandidaturi za članstvo u EU. Naša zemlja jedina u istočnoj Evropi nije donela zakon o povratku imovine starim vlasnicima. Od 2001. do 2009. potrošen je skoro sav novac od privatizacije, a ništa nije urađeno po pitanju vraćanja građanima imovine koja im je oduzeta posle Drugog svetskog rata. - U Fondu za restituciju ostala su beznačajna sredstva, a privatizacija je skoro završena. Čini mi se da je privatizacija ireverzibilni proces koji, kako vreme prolazi, čini restituciju sve manje mogućom - kaže na početku razgovora za NT advokat dr Milan Parivodić, bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i ministar finansija, i autor Nacrta zakona o denacionalizaciji i građevinskom zemljištu iz 2006. - Veoma je bitno da država donese zakon o restituciji i pokaže da ne podržava otimanje. Ako to ne učini ona trajno narušava svoj legitimitet. I Evropska unija kaže da je restitucija uslov bez kojeg nema članstva jer ne poštujemo vrednosti koje oni zastupaju. Dokle god imate ojađene i privilegovane - imate i podeljeno društvo. Bez restitucije imamo raspodelu bogatstva sličnu latinoameričkoj: mali sloj bogataša i armiju siromašnih. To znači da nemamo ekonomsku demokratiju, jer ne postoji širi sloj stanovništva sa pristojnom imovinom. Bez ekonomske demokratije, tj. difuznog vlasništva nad društvenom imovinom, nema ni stabilnosti političkog sistema. Restitucija u naturalnom obliku (tako je jedino moguća, jer država za drugo nema para) uslov je za ekonomsku demokratiju i preduslov za političku demokratiju. Pominje se da bismo mogli biti primljeni u EU 2014. Da li ćemo biti primljeni ako ne rešimo pitanje restitucije? Da li je to posao koji može da se završi za pet godina? - Apsolutno nećemo moći u Evropsku uniju bez restitucije, i ona može da se završi za pet godina. Da li mislite da je potrebno formirati ministarstvo za restituciju da bi se stvar ubrzala? - Najpotrebnija je politička volja srpske države da do restitucije dođe. To očigledno izostaje, a motivi su trojaki: strah da se ne pogreši jer se ne poznaje materija, zatim ideološki refleks - pobedili smo građansku Srbiju 1945. i nećemo da vratimo ratni plen, i treći razlog je to što država raspolaže većom imovinom ako poseduje gradsko građevinsko zemljište i pogoduje u privatizaciji bogatašima. To ne bi mogla kad bi vratila oteto, jer bi onda pravi vlasnici po tržišnim cenama prodavali svoju imovinu. Očigledna je ideološka odbojnost većine srpskih političara prema restituciji. Očigledno da veruju da su Titova nacionalizacija i konfiskacija bile pravične. Očigledno je da to podržavaju i danas, čim nemaju volje da to isprave. To je Če Gevara mentalitet, kontinuitet Titovog sistema u svesti. Sa Evropom to nema veze. Nadate li se da će nad ovim razlozima ipak prevagnuti želja da se uđe u EU? - Nažalost, ne nadam se. Da su hteli nešto da urade, to bi već bilo urađeno. Ipak, ministar Dulić je izradio novi Nacrt zakona o planiranju i izgradnji... - Uvažavam napore ministra Dulića i mislim da se veoma trudi. On nije postavljao parametre za privatizaciju gradskog građevinskog zemljišta, već su to uradili drugi, koji čak nisu ni u njegovom najužem timu. A sa njima se duboko ne slažem. Po njihovom rešenju, onaj ko živi u nekoj kući (i otkupio ju je za 50 maraka) može da otkupi i zemljište ispod svog objekta i za 1 odsto tržišne vrednosti zemljišta. Starog vlasnika zemljišta će, po tom predlogu zakona, obeštetiti država ili iz primarne emisije ili od svih građana koji bi platili porez za tu svrhu. Tako se opet poklanja svojina na zemljištu čoveku koji je ionako kupio stan za 50 maraka, a država ostaje bez para da obešteti originalnog vlasnika, već to mora da čini novcem od poreskih obveznika. Tako dolazimo u apsurdnu situaciju da cela nacija plaća dug onoga kome je država poklonila zemljište, umesto da on plati što je stekao. To je duboko nepravedno, a i pitanje je koliko će stari vlasnik uopšte dobiti novca. Izvesnije je da će to biti pre simboličan iznos nego pravo obeštećenje. Kako bi se, po Vama, moglo pravično rešiti pitanje restitucije? - U Nacrtu zakona iz 2006. balansirao sam između interesa bivših vlasnika, stečenih prava docnijih vlasnika, vodio računa da se ne opterete sudovi hiljadama sporova, da se budžet ne optereti preko razumne mere... Bio je to najkomplikovaniji pravni posao koji sam radio. Moj Nacrt podržavaju svi bivši vlasnici, a Evropski parlament ga je podržao i preporučio njegovo hitno usvajanje još 2007. On predstavlja kompletan pravni okvir za restituciju u Srbiji. Nacrt ima oko 70 članova kojima su data konkretna rešenja za svaku situaciju i restituciju rešava materijalno pravno, institucionalno i procesno. Posebno se bavi privatizacijom i restitucijom građevinskog zemljišta, poljoprivrednog i šumskog zemljišta, poslovnog prostora i svih drugih nekretnina koje danas postoje, a oduzete su ranije. Po Nacrtu, pravo korišćenja zemljišta vlasnika objekta se često konvertuje u pravo svojine na zemljištu besplatno, kad god je to pravično. Kada zemljište mora da se vrati u svojinu starom vlasniku, jer je to jedino moralno, tada novi vlasnik objekta plaća starom vlasniku zakupninu za zemljište na kojem se njegov objekat nalazi, a opština određuje iznos. Ekonomski i pravno sam povezao vlasnika objekta i vlasnika zemljišta tako da moraju da se dogovore, da jedan isplati drugoga. Tamo gde može - zemljište se u naturi vraća vlasnicima. Izuzetak je eksproprijacija, ako je stari vlasnik već dobio nadoknadu za zemljište, pa mu tada ništa ne sleduje. Evropa kaže da nam je potreban zakon o restituciji. Da li će oni dublje ulaziti u to da li je zakon dobar ili loš, pravičan ili nepravičan, ili je jedino važno da ga donesemo? - Mislim da neće blokirati ulazak Srbije u EU, čak i ako dobijemo loš zakon. Izgubićemo korist od restitucije ako usvojimo loš zakon. Koliko je zahteva za povraćaj imovine podneto, i da li je realna procena ministra Dinkića da bi starim vlasnicima trebalo da se vrati 150 milijardi dolara? - Gospođa Milica Đorđević iz Direkcije za imovinu vrlo je savesno napravila bazu podataka - ima 73.000 zahteva. Suma od 150 milijardi dolara je više nego nerealna. Da li bi možda revizor trebalo da napravi stvarnu procenu vrednosti? Možete li dokumentovano da osporite cifru s kojom je izašao ministar Dinkić? - Uzmimo da je od 73.000 zahteva, validno oko 50.000. Većina ljudi traži zemlju i poslovni prostor. To ne košta ništa, samo se preda zemlja ili ključ lokala. Uzmimo pretpostavku da nikom imovina neće biti vraćena u naturi, već u novcu, i da će svako od tih 50.000 dobiti po 100.000 evra (u većini slučajeva je daleko manje), pa dobijamo cifru od 5 milijardi evra! Pošto, naravno, ima mnogo toga u naturi, pretpostavka je da bi država trebalo da isplati oko dve milijarde evra. Apokaliptične procene nisu realne, jer da jesu, nijedna zemlja ne bi izvršila restituciju. Predviđeno je da niko ne može da dobije više od milion evra za jednu imovinu. Ko u ovom trenutku potražuje imovinu vredniju od milion evra? - Ima oko 15-tak takvih ljudi, i u pitanju su oduzete pivare ili tekstilne industrije. Građani prvog i drugog reda Mi danas imamo građane prvog i drugog reda. Ovi prvi su dobili stanove besplatno ili jako jeftino. U stambeni fond su decenijama svi zaposleni izdvajali 6 odsto od plate. Kad se ta godišnja suma pomnoži sa 30-40 godina, koliko su ljudi u proseku uplaćivali, dobija se iznos koji nije ni blizu cene stana u Beogradu. Još je gore što je neko izdvajao 30 godina i nije dobio ništa, kao moji roditelji. Ljudi su kupovali stanove za 1.000 puta višu cenu nego što je prodavac platio, ako ga je otkupio godinu dana ranije - kaže Parivodić. Parcijalna rešenja su loša Od 2000. se promenilo pet vlada i svaka nova je zaustavljala ono što je radila prethodna. Čemu surevnjivost, zašto se pitanje restitucije ne rešava u kontinuitetu? - Kad je postao ministar finansija, Cvetković je rekao da će to završiti za pola godine. Sad je ministarka Dragutinović najavila pravedniji Nacrt zakona o restituciji. I nju i ministra Dulića posavetovao sam da prvo idu na donošenje zakona o restituciji i zakona o svojinskim odnosima, pa tek onda na zakon o planiranju i izgradnji, kojim bi se ozbiljno rekonstruisala srpska ekonomija. Parcijalna rešenja nisu dobra i pokazuju nipodaštavanje države prema konceptu svojine - temeljenom konceptu liberalne demokratije. Država kao maćeha Nije bilo realno očekivati da će Milošević sa svojom političkom vizijom i ideologijom sprovesti restituciju u skladu sa EU standardima - objašnjava Milan Parivodić, i opisuje kako je ovaj proces tekao u poslednjih osam godina: Snage DOS su 5. oktobra 2000. obećale Zakon o restituciji i predstavile ga kao jednu od osnovnih reformi. U vladi premijera Đinđića taj proces vodio je advokat Ninković, zamenik ministra pravde i stari vlasnik hotela Astorija, koji je prodat pre nekoliko meseci, a u kome je Demokratska stranka osnovana i održala prve sastanke. Kad je Ninković 2001. razgovarao sa uglednim advokatom iz DS, koji takođe potiče iz građanske porodice, rečeno mu je da je politika ove stranke da se ne donese zakon o restituciji dok se ne završi privatizacija. Ninkovićev Nacrt nije video belog dana, kao što nije ni Nacrt profesora Vodinelića sa Pravnog fakulteta. Ninković je napustio vladu zajedno sa DSS, u leto 2001. Nije imao ni vremena ni političku podršku. 2001. izglasan je Zakon o privatizaciji koji je doneo ozbiljan problem, jer nije rešavao pitanje restitucije industrijske i trgovačke imovine. Po njemu, država treba da privatizuje preduzeća i uzme novac od prodaje (to je praktično nova nacionalizacija). Ideja je bila da se 70 odsto kapitala preduzeća proda strateškom investitoru, 15 odsto podeli radnicima u vidu besplatnih akcija, a da 15 odsto država stavi u akcijski fond. Taj zakon je imao veliki potencijal za rešavanje pitanja restitucije - da se starim vlasnicima ustupi najmanje 15 odsto akcija njihovih preduzeća i da tako država skine moralnu ljagu sa sebe. To se nije dogodilo, samo je nešto novca izdvojeno u Fond za restituciju. 2004. dr Vojislav Koštunica daje nalog da se u ugovore o tenderskoj privatizaciji, pri prodaji preduzeća, ugradi klauzula da će kupac snositi posledice koje će doneti budući zakon o restituciji. To je primirilo stare vlasnike koji su očajni gledali kako se prodaje njihova imovina. 2005. je na Dinkićev predlog usvojen Zakon o evidentiranju oduzete imovine. Njime je predviđeno da svi potražioci podnesu prijave i da se na osnovu njih izračuna vrednost imovine, pa da se onda donese zakon o restituciji. Ispostavilo se da je cilj tog zakona bila kupovina vremena i eliminacija jednog broja ljudi: ko se nije prijavio da će potraživati imovinu - neće ni moći kasnije da podnese zahtev za povraćaj. Trebalo je i da se dijaspora isključi iz restitucije, pošto su samo sadašnji državljani mogli da podnose zahteve. žestoko sam se protiv toga borio na Vladi, i izbačeno je. Maksimalno 40% vrednosti - Po mom Nacrtu zakona o restituciji stari vlasnik restitucijom dobija maksimalno 40 odsto tržišne vrednosti nekretnine. Ako kuća vredi 100.000 evra, dobiće 30.000-40.000 evra. To je dobro rešenje: skida se teret sa države, a ne ponižavaju se stari vlasnici. Blefovi vlasti - Postoji nekoliko načina kako se rešava problem restitucije, a da ne bude rešen. Jedan je da se kaže da restitucija košta 150 milijardi dolara, da je to ogromna suma i da mora da sačeka. Drugi blef je kad se kaže da je nepošteno nekome imovinu vratiti u naturi, a nekome u novcu. Ne motivišu me lični razlozi - Moja porodica ne očekuje da nam se vrati imovina i ne radim ovo iz ličnih razloga, već zato što duboko verujem da je Srbiji potrebna restitucija kako bi se redefinisala u civilno društvo evropskog, liberalno-demokratskog formata. Političari krivi za malverzacije - Država nije donela svojinski zakon koji objedinjuje sve propise kojima se uređuje svojina u Srbiji. Političari koji to nisu uradili najkrivlji su za malverzacije u vezi gradskog građevinskog zemljišta. Trgovci uvek koriste gužvu i nisu krivi što država nije obezbedila ekonomsku demokratiju i pravnu sigurnost http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/101/
