Naše Švabe
ili izdajnici
Piše: Željka Radulović
I posle šest decenija sudbina Nemaca koji su pre Drugog svetskog rata živeli u
Vojvodini prekrivena je velom tajni. Njihovi preci po naredbi Marije Terezije
doselili su se na naše prostore još u 18. veku, živeli su generacijama kao svi
drugi bogati i vredni domaćini, sve do Drugog svetskog rata, koji je potpuno
izmenio ne samo njihove živote, već navike svih žitelja ravne Vojvodine. Neki
su spremno i radosno dočekali naciste, mnogi nisu imali izbora pa su morali da
se odazovu mobilizaciji, bilo je i nezapamćenih zločina koje su počinili...
Posle kapitulacije Nemačke, pobednička komunistička vlast formirala je logore u
kojima je stradalo nevino folksdojčersko stanovništvo. Oni koji su se ogrešili
ratujući na strani Hitlera mahom su pobegli odmah posle ulaska partizana i
Crvene armije. I danas se, međutim, polemiše o tome da li su folksdojčeri bili
nacisti ili žrtve kominizma?
- Istina je uvek negde između. Nemci usijanih glava prihvatili su nacizam, i
bili su u manjini – tumači za “Reviju 92” Zoran Janjetović, istoričar. -
Većinski deo nemačkog stanovništva iz Vojvodine postali su, posle povlačenja
nemačkih okupacionih snaga, žrtve komunističkog režima. Od jeseni 1944. do
proleća 1948. godine podunavske Švabe doživeli su tešku sudbinu. Muškarci su u
jesen 1944. godine streljani, pojedinačno, a bilo je i grupnih i masovnih
ubijanja najčešće u Banatu i Bačkoj. Često su ginuli ne oni koji su imali
“putera na glavi” zbog grehova u ratu, već nedužni, a zbog samovolje lokalnih
komandanata. Potom su formirani logori u kojima je umrlo oko 50.000 staraca,
žena i dece, od gladi, bolesti i teškog rada.
Pre Drugog svetskog rata u tadašnjoj Jugoslaviji živelo je oko pola miliona
Nemaca, Srbiji oko 350.000 i još oko 150. 000 u Hrvatskoj. Na prvom posleratnom
popisu 1948. godine zabeleženo je da ih ima oko 50. 000, ali se njihov broj iz
decenije u deceniju smanjivao. Prema rezultatima popisa iz 2002. godine u
Srbiji ih je ostalo 3.901. Nekoliko godine posle završetka Drugog svetskog rata
broj stradalih domaćih Nemaca stalno je “rastao”, pa je u jednom trenutku
dostigao drastičnih 112.000.
- Nemačka propaganda je otišla još dalje pa je javno iznela “podatke” da je
komunistički režim pobio 300.000 folksdojčera – nastavlja naš sagovornik. -
Početkom šezdesetih službena zapadno - nemačka vlada uz konferenciju mira
pripremala je kontraargumente. Pokrenula je opsežno istraživanje o sudbini
Nemaca ne samo u Jugoslaviji, nego u celoj Evropi. Tim je vodio Hans Ulrih
Veler, velika zvezda nemačke istoriografije, koji je potvrdio naša saznanja da
je u tadašnjoj Vojvodini stradalo 50.000 Nemaca u logorima i da je oko 10.000
streljano.
U Vojvodini nisu zaboravljeni,a li decenijama nisu javno spominjani. Tek posle
2.000 godine počeli su da dolaze, da uređuju grobnice najbližih, umrlih u
logorima, podigli su memorijalno obeležje u Knićaninu, Gakovu i Kikindi, gde su
napravljeni krstovi sa prigodnim epitafima.
- Čekali su demokratiju – smatra Janjetović. - Doduše, dolazili su pojedinačno
i ranije, ali masovno tek posle 2.000. godine, kada je o njima počelo otvoreno
da se priča. Uklonjena je i psihološka barijera. Oni žele moralnu satisfakciju
od države, koja prema njihovom mišljenju, treba da prizna da je nad njima
počinjen zločin. Ova država je naslednik prethodnih, kao što je Nemačka Trećeg
rajha. Zato je Vili Brant, bivši kancelar kleknuo u Poljskoj i izvinio se. To
je politička igra mačke i miša. Javno se polemiše i to da li će bogati Nemci
tražiti od osiromašene Srbije naknadu za foksdojčersku imovinu?
Vojvođanski Nemci su bili bogati domaćini, vlasnici mnogo fabrika i čak 65
odsto obradivog zemljišta. Veruje se da kada Srbija bude deo EU tek tada
pitanje ljudskih i drugih prava pojedinaca biti drugačije tretirana.
- Njihova imovina zaista je bila ogromna, međutim, naš Zakon o restutuciji koji
treba da se donese polazi od pojedinca – ističe Janjetović. - Prema tome ni
jedna verska, politička ili kakva god grupa ne može kolektivno da traži imovinu
nazad. Ipak, ima mnogo njih koji su podneli zahtev da vraćanje imovine, ali
prepreke su velike. Znaju, pre svega, da je Srbija sirotinjska zemlja, a sa
druge strane ceo postupak koštao bi ih bogatstvo. Da li ljudi koji su na
zalasku života žele više time da se bave? Neki su samo sentimentalno vezani za
kuće, ali su većina ne želi posle 60 godina da nekoga izbacuje iz domova.
Njihova deca ili unuci, takođe, nemaju interes da žive ovde. Oni koji dođu da
vide gde su im živeli deda ili baba, više su okrenuti srpskim splavovima i
klubovima, nego grobnicama i ambarima. Osim toga, mnoge folksdojčere obeštetila
je Nemačka Zakonom o izjednačavanju ratnih tereta, a da bi dobili i zadržali ne
mali novac, uslov je bio da ni od jedne druge države zbog ratnih gubitaka nisu
tražili odštetu.
Društvo za Srpsko - nemačku saradnju osnovano je 1991. godine u Beogradu na
inicijativu Srpske dijaspore iz Nemačke. Počasni predsednik, prof. dr Zoran
Žiletić kaže nam da je motiv za osnivanje Društva bio da ovdašnja akademska
elita pomogne našoj, uglavnom radničkoj dijaspori, koja je bila izložena
stalnim pritiscima.
- Morali smo da ih odbranimo od zloćudnih napomena da smo mi narod koji
ekspandira i da naši akademici učestvuju u javnim polemikama u Nemačkoj. Inače,
Društvo u svom Statutu insistira da se građani Srbije i Nemačke moraju
približiti. Kad je reč o folksdojčerima, stalno se provlači ta priča da hoće da
se vrate, da isteruju iz svojih kuća koloniste. Koješta. To su generacije na
zalasku života, a odavde su otišli još kao deca. To je pre rata bila najveća
nacionalna manjina na prostoru Kraljevine Jugoslavije. Onda su saterani u
logore, bilo ih je 92 samo u Vojvodini, ali su formirani i u Sloveniji i
Hrvatskoj. Najzloglasniji je bio u Knićanima u Banatu, selu na Tisi u blizini
Titela. U dve masovne grobnice leži 12.000 dece, staraca i radno nesposobne
folksdojčerske populacije, u Bačkom jarku 9.000, u gakovu 9.500, u Kruševlju
7.500. Moline, selo u kome je živelo nemačko stanovništvo potpuno je rastureno.
U masovnoj grobnici tamo je ukopano 4.500 folksdojčera.
Profesor Žiletić napominje da je cilj Društva da se uspostavi ravnoteža između
žrtava Srba i Nemaca i da stradanje nedužnih ne sme da se zaboravi.
EVAKUACIJA
Nisu proterani
Zvaničnici tvrde da nikakvim zakonom ili aktom Nemci iz Jugoslavije nisu
proterani, nego da su otišli po naređenju rajhsfirera Hajnriha Himlera.
- Istina je da nisu proterani, nego su delimično evakuisani iz Vojvodina,
Banata, Bačke i Srema – priča Zoran Janjetović. - Posleratne jugoslovenske
vlasti su htele da ovdašnje Nemce isele u okupiranu Nemačku. Međutim, pošto je
tamo već bilo 10 miliona izbeglica i raseljenih osoba, zapadni saveznici odbili
su da ih prihvate. I to je bio razlog zašto su Nemci tri godine boli u
koncentracionim logorima u Jugoslaviji. Postojali su i u Slavoniji i Sloveniji
sa oko 10.000 zatočenih foklksdojčera. Otvoreno je oko stotinu logora u
Vojvodini u kojima je bilo zatočeno 120.000 žena, dece i staraca. Sve do 1949.
Nemačka,nije mogla da odlučuje o bilo čemu, već su sve odluke donosile
okupacione britanske, američke i francuske vlasti.
FOLKSDOJČER
Etnički Nemac
Reč folksdojčer ustalila se posle Prvog svetskog rata, kada je Nemačka izgubila
teritorije gde su živeli njihovi građani. Trebalo je tada da se napravi razlika
između državljana koji su ostali da žive u već tuđim državama, i onih Nemaca
koji su građani svoje zemlje. Tako folk označava narod, a dojč – Nemac. To,
zapravo, znači, etnički Nemac. Taj termin su i nacisti jedno vreme forsirali,
da bi se pri kraju rata Himler dosetio da ta reč može da bude uvredljiva za
pripadnike Rajha, koji su prema njima bili na “visini”. Službeno je ukinuo da
se koristi reč foksdojčer, međutim, neuspešno. Opstala je do danas.
FANATICI
Zločini Eugen divizije
Među banatskim Švabama gotovo svi mladići bili su mobilisani u “Princ Eugen SS
diviziju”, čime su automatski postajali državljani “hiljadugodišnjeg rajha”.
Divizija je osnovana u martu 1942. godine u Beloj Crkvi, u južnom Banatu, a ime
je dobila po austrijskom vojskovođi Eugenu Savojskom koji je porazio Turke kod
Beča, proterao ih iz Mađarske i osvojio Beograd. Nacisti su u prošlom ratu
jugoslovenskoj prestonici promenili ime u grad Eugena Savojskog. Brojčano
stanje divizije bilo je više od 20.000 boraca, koji su postali iskusni i
prekaljeni, skoro fanatici. Od početka njeni pripadnici činili su užasne
zločine prema civilnom stanovništvu, posebno u krajevima gde je živeo srpski
živalj.
PREOSTALI
Gledaju da prežive
U Novom Sadu od 1992. godine postoji udruženje “Donau” čiji je osnivač i
predsednik Andreas Birgemajer. Tek te godine Ustav Jugoslavije omogućio je
formiranje udruženja na nacionalnoj osnovi.
- Međutim, i danas ima toliko nerasvetljenih stvari, svako ima svoje viđenje i
doživljaje, a puno toga je potisnuto u zaborav – priča Birgejmajer. - Dovoljno
je uočiti koliko je ostalo mojih sunarodnika. Naši ciljevi su kako da preživimo
danas i sutra, ne da se bavimo prošlošću, jer to je suludo. Bio sam dete kad su
osnivani logore za Nemce. Preživeli su izgubili sva građanska prava, a neki ni
danas ne mogu da imaju srpsko državljanstvo. U Novom Sadu je živelo 20.000
Nemaca pre onog rata, danas nas je manje od hiljadu. Ovde smo barem priznati
kao nemačka manjina, za razliku od Slovenije, Slovačke i Češke koji su Nemcima
to pravo uskratili, jer se boje da treba da vrate oduzetu imovinu. I Evropa ima
više aršina.
SUBNOR
Zločini crnih uniformi
U Republičkom odboru SUBNOR-a razgovarali smo sa Ljubom Zečevićem, koji je sa
17 godina iz Beograda sproveden u logor u Nemačkoj. Tamo je ostao pune dve
godine i poneo doživotne traume.
- Folksdojčeri su držali Upravu u Banatu – kaže Zečević. - Odmah po ulasku
nemačkih okupatora u Jugoslaviju, oni su se stavili u njihovu službu. Obukli su
crne uniforme, sa nacističkim obeležjima. Jedan je priča o sudbini vojvođanskih
Nemaca posle rata, a druga o njihovoj ulozi u ratu. “Princ Eugen divizija” je
poznata po zločinima koje je počinila u Srbiji, Bosni, Crnoj Gori i Sandžaku
nad civilima i zarobljenim partizanima. Tako da se, kad je reč o sudbini
folksdojčera posle rata, mora imati u vidu i njihovo ponašanje u toku rata.
FILM
Prvi u Evropi
O sudbini folksdojčera, ne samo u Srbiji, već i u svim državama gde su bili
nacionalna manjina pre početka Drugog svetskog rata će se snimiti prvi igrani
film u Evropi u produkciji “Kobra filma”. Nezvanično doznajemo da su pripreme u
toku i da je to tema za koju treba vremena da se realizuje, a i “teška je
godina”.
http://www.revija92.rs/code/navigate.php?Id=599&editionId=90&articleId=388
