BORA ČORBA ČORBULJACI
Kad sam bio gost Mirjane Bobić-Mojsilović, moje dugogodišnje prijateljice i glavne glumice u dva Čorbina spota, u emisiji "Pogodi ko dolazi na večeru", podsetila me je na jednu zanimljivu i pomalo tužnu priču. U domu za decu bez roditeljskog staranja živi dečak koji je dobio ime i prezime po meni, osmogodišnji Rom - Bora Đorđević i ima veliku želju da me upozna. Dogovorili smo se da me poveže sa ustanovom pa da posetim imenjaka i ostalu decu. Posle dva-tri dana zvoni telefon: - Kad možete da dođete? - pitaju iz Doma. - Kako bi bilo da vi dođete do mene, u Čorba kafe? - Pa, nije zgodno zbog ostale dece, da se ne osećaju zapostavljeno. - Naravno, koliko dece imate u Domu? - Oko 70. - Dođite svi. U ponedeljak, 11. maja, u dva popodne, Čorba kafe je bio pun dece različitih uzrasta. Svi su bili uredno posluženi grickalicama i sokićima. Kad sam stigao nastalo je opšte veselje, a mali Bora Đorđević me je zagrlio kao rod rođeni. Cigančić je sladak kao šećer. I ostala deca su lepa, čista i dobro vaspitana. Steglo mi se srce. Nije mi jasno kako neko uopšte može da bude toliko neodgovoran pa da ostavi rođeno dete. Došlo mi je da ih sve usvojim. Družio sam se s njima, pričali smo k'o matori, igrali flipere, poklonio sam Domu DVD iz "Arene" i nove CD-ove, mali Boki je dobio lično svoje primerke, islikali smo se i obećao sam im da ću, čim se vratim iz Australije, doći da ih posetim. Sve sam ih pozvao da budu gosti Riblje Čorbe, na koncertu na Ušću 5. septembra, što su oduševljeno prihvatili. Vaspitačice takođe. Kad su otišli gledam osoblje Čorba kafea. Svi do jednog i srećni i tužni. Ja isto tako. Nedeljko Popadić, zvani Nedeljko Debeljko, pesnik je za decu (i odrasle, pomalo), osnivač, glavni i odgovorni urednik književnog časopisa za decu "Vitez", kao i festivala "Vitezovo proleće" i moj prijatelj. Uprkos finansijskim nedaćama, bez pomoći nadležnih iz institucija koje se bave kulturom, časopis redovno izlazi, a festival se godinama održava. U Vitevu i na manifestaciji se pojavljuju ugledna imena: Matija Bećković, Milovan Vitezović, Dobrica Erić, Raša Popov, Minja Subota, Joca Adamov, Mića Jakšić i mnogi drugi. Retko pišem baš namenski za decu zato što ih tretiram kao odrasle, ali ono što smatram podobnim objavim u "Vitezu". Ove godine su mi dodelili nagradu za životno delo. Pripremio sam prigodan govor prilikom dodele nagrade. - Suviše sam rano dobio nagradu za životno delo. Verujem da ću svoje najbolje pesme tek napisati - rekao sam. Malo sam bio u dilemi koje pesme da govorim. Onda sam se setio Milorada Mandića Mande i njegovog CD-a. "Životinje i ljudi" na kojem sam radio većinu pesama i izgovorio jednu, po meni, nepravedno zapostavljenu Uspavanku. Pesma je nastala prema istinitom događaju: Spavaj dete, to je želja tvojih jadnih roditelja, spavaj dete, umor melje napaćene roditelje. Spavaj dete, sad zahrči, sutra opet skači, trči, ne možeš da skačeš stalno spavaj dete, momentalno. Spavaj dete, još si budno zar ja pričam uzaludno, ljubi tatu, ljubi mamu, spavaj, ne pravi galamu. Ni ja snage više nemam, samo kunjam, samo dremam, u krevet ću da te smestim pa ću da se onesvestim. Reakcija je bila takva, da, kada sam posle nastupa sedeo u bifeu sa pesničkom bratijom, svi su navalili na Milovana Vitezovića da uspavanku uvrsti u antologiju dečje poezije koju upravo priprema. Velika povelja, lovorov venac i ogroman pehar, dostojan pobednika lige šampiona, već su na zidu Čorba kafea. P. S. Pravite što više dece i čuvajte ih i razmazite slobodno. Ako bude sreće, i ja ću treće. Moje životno delo nisu pesme, nego deca. A vaše? http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=12159
