Извор : Недељник „ПЕЧАТ“, бр.76
■ ЕКОНОМИЈА
Макроекономија чекања
Транзиција у Србији обележена је чекањем Годоа:
чекамо да нас приме у ЕУ, чекамо крај економске кризе, чекамо помоћ Русије,
чекамо бесплатне акције, бели шенген, пресуду међународног суда...
Пише ДАНИЈЕЛ ЦВЈЕТИЋАНИН
Када се буде писала историја транзиције у Србији, лако се може догодити да носи
наслов Макроекономија чекања! Чекамо да нас приме у ЕУ, чекамо да протутњи
светска криза, чекамо помоћ од Русије (која ће стићи у последњем тренутку),
чекамо бесплатне акције, чекамо бели шенген и жуту пресуду међународног суда у
Хагу... Чека се ово, чека се оно...
А највише се изгледа чека да „наши" дођу на власт (неколико екипа је већ
дочекало ову срећу!), па да се освете непријатељима и, у име народа, а за
сопствени рачун, опљачкају пореске обвезнике... Време власти победници
доживљавају као прилику за пљачку и поштену поделу плена, као у свим банана -
земљама.
У ПАРТИЈУ ИЗ КАФАНСКИХ БУЏАКА Крајем августа, са нестрпљењем чекамо долазак
мисије ММФ-а, па је јавност забринута да ли је Влада спремна за овај сусрет и
да ли је припремила стратегију за тешке преговоре. Премијеру и министрима се
замера што су отишли на летовање, као да су могли да ураде нешто паметније.
Заиста, шта би радили у врелом Београду у периоду када су страни консултанти и
саветници у Влади (контролори и креатори одлука) такође спаковали кофере и
отпутовали у своје домаје, или на узбудљивије туристичке дестинације?
Неки аналитичари задовољно трљају руке у нади да ће жреци из ММф-а натрљати нос
нашим неприпремљеним (и неуким) министрима и натерати их не само да смање
пензије (и плате), него и да повећају ПДВ, а ако ни то не буде довољно, да
затворе већи број домова здравља и основних школа, пошто су експерти Светске
банке већ утврдили да ту постоје огромне резерве за уштеде (види НИН 6. август).
Јасно је да би се уштеђени новац могао добро употребити за оснивање већег броја
агенција, јавних сервиса и невладиних организација, у којима би заслужни
страначки активисти могли да обезбеде одговарајуће апанаже (у складу са
сопственим заслугама и европским захтевима за ширу бирократизацију друштва).
Овде нарочито ваља рачунати на проверене партијске перјанике, који су
професионално неостварени, а које је петооктобарски талас покупио из кафанских
буџака. Познато је да су ови кадрови - бистри (а лењи) - углавном склони
генијалности, а прича се да су их професори у комунистичком режиму мрзели зато
што су се борили за правду. Извесно је да ће и они знати и успети да доследно
спроводе осветничку политику према грађанима и привреди Србије.
Уштеђени новац би се, такође, могао (и морао) употребити за додатно плаћање
евроатлантских консултаната и експерата и њихових скупих пројеката, у којима ће
се и даље чинити искрени напори да се подигне демократски капацитет у
друштвеним системима морално-политички посустале Србије (мада су овакви
пројекти добрим делом већ покривени финансијском помоћи из иностранства).
СТРОГО КОНТРОЛ ИСАНИ СТАВОВИ Многи се са страхом питају: шта ће представници
Мисије тражити од Владе? Да не инсистирају на смањивању плата и пензија, или
повећању П ДВ-а, ради програма редукције потрошње? Уколико Влада успе, као што
је неколико пута до сада успевала, да убеди чланове Мисије да ће евроатлантска
идејау јавности изгубити популарност уколико се пензије насилно смање, а ПДВ
повећа, извесно је да ће ММФ радо одлучити да подржи кредитима (убиственим за
будуће генерације) буџет и сваки други програм прекомерне pотрошње
еврореформских власти у Србији.
За узврат, Србија нема шта да понуди, осим продаје својих природних (и
привредних) ресурса: земље, воде, енергетских постројења...) И наравно, слепу
послушност светским господарима, која се уосталом подразумева. Ах, да! Може да
понуди и своје традиционално чекање (и бескрајну вољу да чека и дуже, ако
треба) не би ли се у међувремену догодило нешто важно и веома повољно за Србију
- или се заборавила досадашња историја. Причекајмо да видимо!
Чекамо и да се, крајем месеца, Народна скупштина усагласи око предлога измена
Закона о информисању, којим ће се „уредити медијски простор" и припремити терен
за евентуалну будућу диктатуру, ако се то покаже неопходним (не верујем да су
евроатлантски пријатељи сасвим одустали од примене чилеанског модела транзиције
у Србији). Али и овде искрсавају неки технички проблеми. Да ли ће Министарство
културе (или нека друга цензорска институција) моћи, мимо суда, по свом
нахођењу (како је предвиђено новим законом) да изриче пресуде и казне за новине
(и друге медије) чије су редакције ван Србије, нпр. у Бијељини, Зворнику,
Осјеку или Франкфурту? И да ли се редакције омражених противдинкићевских новина
могу спасити цензуре и драконских казни измештањем у иностранство, па тако
избећи предвиђену контролу и терор? И да ли ће, у том случају, Народна
скупштина учинити корак даље, па забранити штампање и продају иностраних новина
на тлу проевропске Србије, остављајући право грађанима да сазнају све искључиво
преко домаћих јавних и строго контролисаних сервиса?
Ако будете стрпљиви и сачекате, видећете и решење ових проблема.
Питање које се не поставља, међутим, гласи: шта се чекањем може постићи? И на
који рок? За чекање је најважније стрпљење, а у стрпљењу, очигледно, Србија не
оскудева.
•
10 ПЕЧАТ 76/2009
